Игре без моралних граница

Пише Дарко Танасковић

Политички коментатори и аналитичари а и многи грађани који би желели да се представе као познаваоци политике до мучнине понављају флоскулу да у политици нема етике, да циљ оправдава средство, да у политици нема сталних пријатеља, већ само сталних интереса…

Бављење политиком одавно се не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир, својевремено је јавно поручено и у нашој средини. Политички коментатори и аналитичари а и многи грађани који би желели да се представе као познаваоци политике, до мучнине понављају флоскулу да у политици нема етике, да циљ оправдава средство (у уверењу да је неки Макијавели баш тако мислио) да у политици нема сталних пријатеља, већ само сталних интереса итд, итд… Све је то, наравно, делимично, па и великим делом тачно, али би било трагично и погубно по човечанство ако би постало и потпуно, без остатка тачно.

ГРАНИЦЕ ПРИСТОЈНОСТИ Уколико политика, као делатност најумнијих и најспособнијих, усмерена на остваривање општег добра, што је била за Платона, заиста изгуби сваку везу са својим изворним и племенитим смислом, не пише нам се добро. Резигнирано признање да између политике и морала нема никакве везе, већ да међу њима чак постоји и начелна, генеричка супротност, значило би пораз од којега би се људско друштво тешко опоравило, ако би се уопште и могло опоравити. Овога је свакако био дубоко свестан и угледни италијански писац и мислилац Клаудио Магрис, кад је децембра 2004. године у својој колумни у листу „Коријере дела сера“ објавио коментар „Границе пристојности“. Магрисов критички осврт односио се на покушај реформе правног система којом би, у интересу појединаца из политичке елите, била нарушена равноправност грађана пред законом. „Наравно, неко би могао рећи да се политика не води позивањем на морал и морализам“, писао је Магрис, па наставио: „То је тачно, али се не води ни полазећи од неморалности. Није довољно бити честит да би се било добар политичар, али није довољно ни не бити. Нико на кормилу државе не прижељкује фанатичну и апстрактну врлину, ауторитарну и ненарушиву, каква је била Робеспјерова. Ни њена сушта супротност, међутим, није пожељна. Политика је уметност компромиса, што у одређеној мери подразумева и моралност“. Да ли смо се данас, и у Италији, али и посвуда, приближили тачки без повратка, ситуацији да је довољно не бити честит да би се било добар политичар? Ако је судити према извештајима са Зимске олимпијаде у Сочију и по свему што је у светским медијима и политичким круговима прати, има разлога за озбиљну забринутост.

[restrictedarea]

Прелистајмо, примера ради, само неколико бројева утицајног дневника „Пиколо“ из Магрисовог родног Трста. Док се у италијанској политичкој јавности расправља о разлозима за импичмент времешног председника Наполитана са спорним мандатом, премијер Лета подноси оставку а мандат за састав нове владе, без општих избора, још једном препушта политичару који може да рачуна искључиво на популистичку реторику, парламентарну аритметику и кулоарске партијске игре, у „Пиколу“ наслов преко целе стране: „Луксурија изазива Путина. Ухапшена у Сочију“, уз поднаслов „Судар ‚Владимир против Владимира‘ започео је на италијанско-руском самиту у Трсту“. Владимир против Владимира! Ни мање ни више! Познати италијански „трансџендер“ и бивши парламентарац/парламентарка с левице, Владимир Луксурија против руског председника Владимира Путина! Владимир Луксурија, који/која је одабрао/одабрала да буде жена, истакла се током претходних година одважним и интелигентним јавним наступима у прилог правима хомосексуалаца (или, како би се данас политички коректно рекло, ЛГБТ популације) на слободно испољавање своје различитости, али је у последње време изгубила компас и почела да се истиче неукусним егзибиционизмом. Приликом боравка председника Путина у Трсту, новембра прошле године, а на маргинама првенствено економски значајног билатералног италијанско-руског састанка, Луксурија је демонстрирала против „свакодневног Путиновог кршења људских права“ и лицемерја италијанске владе која је дала предност привредним интересима земље над згражањем због дискриминације хомосексуалаца у Русији. Сад је пак отпутовала у Сочи и демонстративно позирала пред улазом у Олимпијско село, у одећи и с лепезом дугиних боја, пркосећи тиме закону којим се у Русији забрањује пропагирање хомосексуалности у присуству малолетника. Била је одмах ухапшена, при чему је, према њеној верзији, поступање органа реда „који нису знали енглески, било брутално и агресивно“. „Ја сам жива дуга! Ово су боје мога тима!“, поносно је поручивала преко свога твитера. У Италији су вође свих „геј“ и сродних организација и покрета зазвонили на узбуну и позвали министарку спољних послова Ему Бонино, заокупљену избављањем италијанских маринаца који су безразложно убили двојицу индијских рибара од руке тамошњег закона, да сместа интервенише. Она је, наводно, одмах активирала кризну групу за избављање свога Владимира/Владимирке из канџи страшног руског Владимира.

С ОНЕ СТРАНЕ – СМИСЛА Да није тужно и гротескно, било би смешно. А уопште није нимало смешно… Од двадесет две (!) стране спортског додатка у „Пиколу“, тог 17. јануара, Играма у Сочију, на којима успешно наступају и италијански спортисти, посвећена је само једна! Исто колико и Владимиру Луксурији. Није ли то с оне стране границе укуса, али и морала. Заслужују ли то италијански олимпијци? Заслужују ли сви светски спортисти који се, после дугих и тешких припрема, витешки надмећу у Сочију да се из ванспортских и суштински неморалних политичких разлога, као и приликом Летњих олимпијских игара у Москви (1980) и у Пекингу (2008) тешка медијска артиљерија најмоћнијих пропагандних центара једнога дела света тако немилосрдно обруши на државу која им је указала гостопримство и на њеног харизматичног лидера који, очигледно, многима није по вољи? Крајње је забрињавајуће и никако не слути на добро то што се за неке иста битка бије у Дамаску, Кијеву и у Сочију. А у „спорту“ којим се ови баве, морала одавно нема, па се Олимпијада у Сочију пореди чак и с оном у Хитлеровом Берлину 1936. године! Утешно је то што ове Игре сигурно неће имати и не могу имати свог Џесија Овенса, већ само Владимира Луксурију. Утеха, међутим, никако не би смела да нас успава. Иду неизвесна, опасна времена…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Nema nijedne reci koja vec ranije nije kazana – Est iam ditum, quod non sit dictum prius, glasi jedna latiska poslovica. Ako sada pogledamo izvesne sudbonosne, istorijske i dramaticne dogadjaje koji su se zbivali na prostorima bivse Jugoslavije, nemozemo se oteti utisku da su nasi najuzviseniji ciljevi bili igracka u rukama bivsih i sadasnjih vidljivih i nevidljivih gospodara sveta, koji teze da ostvare globalno korporativno, uniformisano i totalitarno drustvo, koje bi bilo pod kontrolom medjunarodnih finansijera i Carobnjaka univerzalne masonerije, Rimskih katolickih templara i kabalista u Hagu, Rimu, Berlinu, Strazburu, Briselu, Parizu, Londonu, Vasingtonu i Njujorku… Nazalost, malo je danas Srba kojima je poznato, da su nas zapadno-evropski i americki trijalisti kao predstavnici rimsko-katolickog, protestanskog i kabalistickog plutokratskog establismenta izbrisali u drugoj polovini devetnaestog stoleca sa evropske karte iz grupe slobodnih i samostalnih naroda (Vidi: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967; Isto: Pierre Virion, El Gobierno mundial y la contra-iglesia. Buenos Aires, 1965). Da bismo ilustrovali ovaj komentar, navodim izvestan citat koji je objavljen u engleskom casopisu za spoljnu politiku “The nineteenth Century and After”, u svesci za septembar 1943, u jeku sudbonosne prekretnice na Istocnom frontu, gde stoji: “…Kominterna koja je pre izvesnog vremena raspustena, pretvorena je u jedan permanentni kongres, koji zastupa komunisticke i sovjetsko-ruska shvatanja, ali pri tome sledi jedan nacionalni (sovjetski) i jedan socijalni (boljsevicki) program. Sovjestka unija tezi za razaranjem cele Evrope, a narocito oblasti izmedju Baltika i Jegejskog mora… Sovjeti takodje rade i na unistenju Rumunije. Nesumnjivo je, da oni nameravaju da potcine pod svoju vlast deltu Dunava i petrolejske izvore. Oni hoce da imaju nesmetan izlaz i na Sredoizemno, a mozda i na Jadransko more…” ( Vidi: The nineteenth Century and After, Sep. 1943, London, England).
    Cercil je u svome govoru u Donjem Domu od 27 oktobra 1944 priznao da je u razgovorima sa Staljinom u Moskvi opsirno pretresao pitanja Balkanskog poluostrva. “U vezi sa zamrsenim pitanjima Balkana, rekao je Cercil, gde treba voditi racuna o interesima Crnog Mora i interesima Sredozemlja, mogli smo da ostvarimo pun sporazum i ja nemam osecanje da postoji neposredna opasnost da nas kombinovani ratni napor bude oslabljen politickim ili doktrinarnim divergencijama u Grckoj, Rumuniji, Bugarskoj, Jugoslaviji i, iznad Balkana u Madjarskoj. Mi smo stvorili jedan vrlo dobar i praktican sporazum povodom ovih zemalja…”(Vidi: Reuter – (Rojter), 27 oktobra 1944).
    Rimski katolicki korporativni establishment u Vatikanu na celu sa papom Benediktom XV bio je istog misljenja u vreme Balkanskih ratova 1912-1913, kada je postojala mogucnost da se Carigrad oslobodi turskog jarma. To najbolje svedoci i Entoni Rod u svojoj knjizi “The power of Pope”, gde kaze:
    “Gospodin Gregory, britanski otpravnik spoljnih poslova u Rimu, obavestio je svoju Vladu da je bio u audijenciji kod Pape, Benedikta XV, koji ima jednu opsesiju sa Rusijom. U svim razgovorima koje sam imao sa njim, on nikako nije mogao da se odvoji od te teme. Strahuje od drugog Kulturkampfa, ako nemacka pobedi u ratu, sto bledi u njegovim ocima pred prividjanjem ruske pobede i prisustva ruskih trupa na Bosforu.
    Benedikt XV je samo izrazio standardnu politiku Vatikana prema Rusiji i Pravoslavnoj crkvi. Vatikan je uvek vise volio Turke nego Slovene u Carigradu, na osnovu njihove tolerancije i ravnodusnosti, sa kojima u pogledu bivsih smatraju hriscansku veru. U ocima Vatikana, bolja je muslimanska ravnodusnost od pravoslavnog fanatizma, i vise vole da vide polumesec na kupoli Svete Sofije nego pravoslavni krst. Britanija i Rusija su sada saveznici ( Britanija je napala Tursku na Dardalenima), Vatikan je cvrsto uveren da Britanska imperija namerava da tursko stanovnistvo protera iz Stambola i da naseli Slovene. Povodom toga, pisao je Ser Henri Havard, britanski minister u Vatikanu o spoljnim poslovima Seru Edvardu Greju, da je Vatikan ispunjen uzbunom i slutnjom zbog sporazuma izmedju vlade Velike Britanije i Rusije, za koju sumnjaju da je dobila u posed crkvu Svete Sofije i podrucje na kojem se nalazi Sveti Sinod, sto moze da se odrazi na uspostavljanje suprotne ustanove, kao sto je Vatikan na obali Bosfora. Ovo kasnije moze posluziti, Vatikan veruje, da Pravoslavna crkva prosiri svoj put do Jadranske obale.
    Strah Vatkana je bio neosnovan. Daleko smo od toga da smo zeleli Ruse na Bosforu, zbog kojeg je Britanija stupila u rat 1854, na Krimu da to spreci, i kasnije je zbog toga bila na ivici rata sa Rusijom na Berlinskom Kongresu 1878…” (Vidi: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, str. 228/9 i 268).

    Engleski tekst glasi:
    “Mr Gregory, the British Charge d’Affaires in Rome during the war, reported of his audiences with the Pope, ‘Benedict XV has one obsession – Russia. In all the conversations I have had with him, he can never keep off the subject. Even the fear of another Kulturkampf, if Germany wins the war, pales in his eyes before the spectre of a Russian victory, and Russian troops on the Bosphorus.’
    Here Benedict XV was only voicing standard Vatican policy toward Russia and the Orthodox Church. The Vatican had always preferred the Turk to the Slave in Constantinopole, on account of the tolerance, indeed indifference, with which the former regarded the Christian faith. In Vatican eyes, Muslim indifference was preferable to Orthodox fanaticism; it preferred the Crescent on the cupola of Santa Sophia to the Greek Cross. As Britain and Russia were now allies ( and later the British attacked Turkey in the Dardanelles), the Vatican firmly believed that the British Empire intended to evict the Turk from Stamboul, and replace him by the Slav. Sir Henry Howard, the British Minister at the Vatican, wrote on this subject to the Foreign Secretary, Sir Edward Grey, ‘The Vatican is filled with alarm and foreboding by the agreement made between H. M.’s Government and Russia, giving Russia possession of Santa Sophia, with an extraterritorial zone to which the Holy Synod may be transferred – the erection of a rival establishment, as it were, to the Vatican on the shores of the Bosphorus. This can later lead, the Vatican believes, to the Orthodox Church extending its way to the shores of the Adriatic.
    Here the Vatican’s fears were unfounde. Far from wanting the Russians on the Bosphorus, Britain had gone to war in 1854 in the Crimea to prevent it: and again to the brink of war with Russia at the Congress of Berlin in 1878…” ( Vidi: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, p. 228/9 i 268).

  2. Avatar

    Ne,oni što se zovu naši političari,ne znaju,šta u sebi sadrži moralni kodeks,da bi poštovali etiku i principe.Egzekutori,lakrdijaši,lepo bi se Molijer zabavio njima.Nama,neće biti zabavno.Po svemu sudeći mora se pisati novi filozofski pravac,da bi se,imenovalo njihovo poštovanje moralnosti i etike,zdravog viđenog,rečenog,doživljenog,učinjenog.Viđene su to ličnosti,Palma-Betoven-Deveta Simfonija,kakav virtuoz.Moral se ne sipa u traktor,maestralno rečeno.Eštonka,”čarobnog”osmeha,impresivno deluje na princa-zbogon,naše lepo,večno bolno Kosovo.Zacrtao DOS,odradio SNS-SPS-junački se boreći s “Milosrdnim Anđelom”da se udostoji primiti najdragoceniji dar,dostojno socijalista i patriota,zaboravih,patriota je pun nebeski Hag,nije ovo sarkazam,to je naša istina koju velikodušno serviraju nama,njihova prevara nas.Popravni za nas,ispitni rok teče,datum,16 mart,ko padne,novi rok-krah na svim poljima,mrak,tama,večno ropstvo.Ko je u znanju nesiguran,nek uči iz Pečata,najdragoceniji priručnik,neće se provaliti ispitni testovi.Živeli,napred rajo,naučili smo rajetinski,opstati,ili nestati.Kom opanci,kom obojci.Vreme razuma,nema veresije.Pozdravljam svoj srpski rod,ponosimo se jedni drugima,da se nebi stideli pred potomcima.Jedini,pravi štitonoša nas i našeg postojanja je,doktor Koštunica,najpošteniji,najčasniji.Uz osobito poštovanje.-Luna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *