Хладни рат у Сочију

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Зимска позорница у Сочију само је тренутни и привремени театар хладног рата две суперсиле, Русије и САД-а, док се најжешћа битка у овом тренутку води у Украјини

Антируска кампања последњих недеља прерасла је у праву медијску хистерију поводом Олимпијаде у Сочију. Међутим, све су бројнији гласови на Западу који осуђују такво понашање медија и појединих јавних личности, што су највише испредњачили у оцрњивању свега што је руско. Реаговала је и званична Москва. „У западним средствима јавног информисања покренута је антируска кампања, у којој се користи терминологија хладног рата“, написао је ових дана шеф руске дипломатије Сергеј Лавров у ауторском чланку у листу „Комерсант“.

 

ТЕАТАР ХЛАДНОГ РАТА Како се показује, зимска позорница у Сочију само је тренутни и привремени театар хладног рата две суперсиле, Русије и САД-а, док се најжешћа битка у овом тренутку води у Украјини.

На ову чињеницу осврнуо се и Лавров у свом тексту, упозоравајући да „западни партнери“ не размишљају много о дугорочним последицама својих корака и указујући да заједничке вредности морају да буду плод договора, а не наметнуте од једне или више земаља. Он директно гађа Запад, прозивајући га за информациони рат на „украјинском фронту“ и оцењује да социјални инжењеринг у овој земљи даје жалосне резултате, као што се већ десило у Ираку, Авганистану и Либији. На тај начин, Лавров је упозорио Запад да нови хладни рат више није незамислив, како се доскора тврдило. Снажан сигнал био је бојкот отварања Игара у Сочију, у чему су поред председника САД-а Барака Обаме, учествовали и лидери других западних држава. Наравно, под маском прича о људским правима и демократији, крију се најогољенији (гео)политички интереси – јер многи на Западу још увек верују да, ако довољно снажно пожеле, ујутру када се пробуде, руског председника Владимира Путина више неће бити у Кремљу.

Зато се, у недостатку делотворнијих средстава, кренуло са немилосрдном демонизацијом Путина и Русије, рачунајући на троструку корист. Најпре, да се он оцрни у највећој могућој мери у очима западног јавног мњења. То је неопходно, како се идеје конзервативизма и хришћанског традиционализма што Путин проноси у целом свету, не би прошириле Западом – где је многима већ одавно мука од „слобода“, неморала и надирућих социјалних и економских проблема. Зато од Русије, а пре свега од њеног лидера, треба начинити чудовиште огрезло у најстрашнијим злочинима. Други је циљ, као продужетак претходног, да се отежа и по могућству потпуно онемогући свака сарадња европских држава и компанија са Москвом, чиме се слабе руске позиције, а Европа гура још чвршће у амерички „топли загрљај“. И треће, али не најмање важно, неопходно је што више подрити популарност Путина у самој Русији, створити погодно тле за обнављање револуционарних акција, по сценарију какав се сада примењује против председника Виктора Јануковича у Украјини.

[restrictedarea]

МОДЕРНА ДРЖАВА ВИЂЕНА КАО  ГУЛАГ Свакако не може да остане непримећено да западни лидери суштински имају исти циљ као и убице које су недавно починиле два стравична терористичка напада у Волгограду – подрити Русију и Олимпијаду. Таква комплементарност намера може веома индикативно указивати на одређене закључке, о чему се руски аналитичари не устежу да отворено говоре. Јер, израчунато је да је Русија претрпела 137 терористичких аката у последње две деценије а своје трагове у овим операцијама оставили су припадници чак 40 страних држава, што се у стручним круговима тумачи као отворена агресија!

Оно што је споља веома јасно видљиво јесте бојкот Олимпијаде од стране водећих политичара Запада, а то сведочи у најмању руку о одсуству подршке ових лидера Русији која се суочава са терористичком опасношћу. Колико је таква политика одбацивања Русије и одбијања њене пружене руке далековида – остаје да се види. Несумњиво је, тек, да у многим западним земљама постоји значајан проценат људи што мисле позитивно о Русији и њеном лидеру. Јер, осим паушалних оптужби за корупцију и наводно кршење права хомосексуалаца, аргументација против Путина своди се на формулу „лош је зато што ми тако кажемо“. Питање је, заправо, колико су сами грађани западних држава одушевљени геј парадама и економском (коруптивном) ситуацијом у својим државама. Ови проблеми ће се, засигурно, тек отварати у наредном периоду.

Своју судбину Путин је одредио оног часа када је на Минхенској конференцији о безбедности, пре тачно седам година, јасно и гласно изнео о Америци оно што многи у свету мисле, али се не усуђују јавно да изговоре. Уместо смешкања и теоретских разглабања о „новим изазовима и претњама“, руски председник је отворено упозорио Вашингтон да мора престати пракса наметања интереса другим државама и мешања у њихове суверене послове. Све се од тада нагло изменило. Полако, али неумитно, од Русије је стварана слика Гулага, где апсолутно ништа није добро, где људи живе у страху да не изговоре погрешну реч. Наравно, они који познају Русију знају да је стварност ипак далеко од оваквих представа.

Зато је Олимпијада у Сочију добро дошла и једној и другој страни. Русији – да се представи као модерна, успешна држава, велика и моћна сила способна да за само неколико година ни из чега створи град будућности. А Западу да пронађе сваку, па и најмању ману и покаже како Русија није способна ништа значајно да уради. Свакако да истина није црно-бела, да је било и грешака, али треба имати у виду да је Сочи највећи пројекат у новијој историји Русије. Зато је, наспрам таквог подухвата, непримерено тражити длаку у јајету, као што су недовршено купатило или покварена врата у Олимпијском селу. Тражи се и најмања фалинка на олимпијским стазама и борилиштима а они који их пронађу бивају обасути медијском пажњом као да су слетели на Марс! Међутим, у таквој еуфорији где су спортска такмичења и медаље потиснути далеко у други план неретко се прибегава (не)маштовитим измишљотинама, па чак и лажима.

 

МУТНИ ВРТЛОГ БЕЗБЕДНОСНЕ КРИЗЕ Последњи у низу трачева јесте да се Путин, у тајности, венчао са гимнастичарком Алином Кабајевом у једном манастиру недалеко од Сочија. То је објавио британски „Дејли мејл“ а преузеле хиљаде портала и блогова. А доказ? Понуђена је фотографија Путина, на којој се види да носи бурму. Тек после се испоставило да је реч о архивској слици, из времена док је још био у браку са Људмилом, али штета је учињена, а деманти, наравно, није нико објавио. Али, чак и да је вест тачна, шта је ту спорно? Зар Путин, или Кабајева немају право на брак? Одмах су се нашли моралисти којима је засметало што је Алина млађа 31 годину од Владимира. У овом случају, намеће се паралела са другим државником, Јосипом Брозом Титом. Наиме, Тито се 1952. заиста у тајности венчао са Јованком Будисављевић, која је била од њега млађа 32 године, а младожења је имао тада 60 година, једну мање од Путина данас. То, међутим, никоме не смета. Као што није сметало ни што је Тито за живота имао пет жена, много млађих од њега. Напросто, користи се сваки повод, макар био и измишљен, да се Путин гађа што већим комадом блата.

У том смислу је занимљиво размишљање једног Американца, историчара Стивена Ф. Коена, изнето у угледном часопису „Нејшн“. Коен тврди да су амерички медији данас мање објективни него у време Хладног рата, укључујући и тако значајна издања, попут „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“. Аутор појашњава да је Борис Јељцин за Американце био идеал руског лидера – зато што их је у свему следио. Док Путина непрекидно демонизују, јер је оријентисан ка политици руских националних интереса. Коен наводи типичан клише којим амерички медији дискредитују Путина и сам одмах даје контрааргументацију: тешка економска ситуација у Русији (у САД-у је у неким сегментима и гора) јунаштво уличних демонстраната против председника (али се о њиховој политици углавном не говори) као и пад подршке бирача (иако Путинов рејтинг годинама чврсто стоји на 65 одсто). Из свега тога увек се извлачи један исти закључак: Путиновој Русији се ближи крај.

Тако Коен, слично Лаврову, указује да је пред вратима нови хладни рат „усмерен на прекид односа између Запада и Истока а центар сукоба налази се у Украјини“. Јер, више нема дилеме да су дешавања у Украјини покушај САД-а да забије што чвршћи клин између Русије и Европе како би континент на дужи рок остао подељен. Исту политику Вашингтон води на истоку Азије, подстичући сукоб Кине против Јапана и других регионалних држава, али и на Блиском истоку, распирујући непријатељства међу муслиманским земљама и народима. До сада, како се показало, ова стратегија давала је резултате, али су њени издаци стално све већи, а резултати све непредвидљивији. Данашњи свет увучен је у мутни вртлог економске и безбедносне кризе, са крајње неизвесним перспективама. Зато је Лавров у праву када упозорава на дугорочне последице такве политике. Само, има ли ко да га чује?

[/restrictedarea]