Грешници из „црне кутије“

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Британски експерти слажу се у оцени да је спуштање старосне лествице за исповеди изложило децу свим похотама свештеника а у потпуно неконтролисаном  амбијенту интиме. Истраживања вршена последњих месеци показала су да „само мањина свештеника није одолела изазову пружене прилике“

Црквена звона и даље звоне на британском Острву, али ако је судити по серији нових истраживања, звона све више звоне самој Цркви…

По последњим статистичким истраживањима о стању хришћанске религије у Британији – примарно у Англиканској и Католичкој цркви, Британија је већ незнабожачка земља или је на добром путу да то буде. У налазу истраживачке фирме „Ју-Гов“ само 34 одсто Острвљана кажу да верују „у Бога или неке богове“.

 

ХРЕСТОМАТИЈА О ПЕДОФИЛИЈИ Три године раније (2010) „Евро барометар“ је нашао да 37 одсто Британаца држи да горе изнад облака постоји „нека врста Бога“.

„Европски социјални центар“ установио је пак да се готово половина Британаца (47 одсто) нису никада помолили Богу а само 18 одсто њих кажу да то чине сваког дана.

Католичка црква на Острву, друга по броју припадника после званичне, Англиканске, донедавно се могла похвалити да има највише верника који редовно долазе на богослужења, али је у последњих неколико година њихов број опао за целих 13 одсто, мада је укупан број католичких верника порастао због великог прилива из Пољске и Литваније након уласка ових земаља у Европску унију (2007).

Католичкој цркви у Британији се нарочито „уздрмало“ од како су широм света избиле афере о педофилији у католичким богомољама а уље на ватру долио је бестселер „Црна кутија“ Џона Корнвела, еминентног британског експерта за историју религије.

„Црна кутија“ је детаљно документована хрестоматија о педофилији, злоупотреби деце и целој скали перверзија у окриљу Католичке цркве.

„У мојој католичкој школи био је свештеник који ме је исповедао у својој приватној соби уместо у ‚црној кјутији‘за исповедање. Пред њим сам морао да набрајам целу листу ситних грехова, да би ме он, затим, питао да ли сам лично икада починио неки сексуални грех… Онда би ми тражио да покажем пенис како би установио колико сам осетљив на ерекцију… Побегао сам и све испричао родитељима. А када су и друга деца испричала шта им се догађало, његов архиепископ (уместо да га смени) преместио га је у другу парохију“, пише аутор „Црне кутије“ у прошлонедељном „Мејлу“. Све се то, наводи, дешавало када му је било тек седам година. Нашироко описује како је сваке недеље морао да исповеда грехе у „тамној кутији“ која му је изгледала као преврнути мртвачки сандук. Његов исповедач је, притом, седео „у том полумраку и смрдео на устајали парфем и на одвратни воњ тела“.

Износећи властито искуство са „црном кутијом“, Џон Корнвел пише да је, заједно са ко зна колико хиљада друге католичке деце, фактички био „опитни кунић у највећем аморалном експерименту који је икада вршен над децом у целој историји католицизма“.

[restrictedarea]

РАЈ ЗА ПЕДОФИЛЕ У историји католицизма пре двадесетог века малој деци није уопште било дозвољено да се исповедају. По Канону, млади католици су се исповедали тек у тинејџерским годинама.

Папа Пије Десети је Декретом од 1910. године наложио да деца морају да се исповедају већ у седмој години. Највероватније да се Понтив на овај корак одлучио, пише Корнвел, имајући у виду језуитску изреку: „Дај ми у руке дете од седам година и биће моје целог живота.“

Пије Десети је, такође, наредио да сви католици, укључујући децу, морају да се исповедају седмично уместо два пута годишње каква је до тада била традиција. Овај потез папе показаће се катастрофалним за потоње генерације католика. Британски експерти за ову област слажу се у оцени да је спуштање старосне лествице за исповеди изложило децу похотама свештеника а у потпуно неконтролисаном амбијенту интиме. Истраживања вршена последњих месеци показала су да „само мањина свештеника није одолела изазову пружене прилике“.

Одрасли католици су „са ентузијазмом“ одговорили на папин налог, бележи Корнвел, али деца нису имала избора. У свим истраживањима, бројке о сексуалним злоупотребама у „Црној кутији“ показују да су педофилији највише била изложена деца узраста од 7 до 13 година – управо онај део популације који је по одлуци папе Пија Десетог морао да се, у тако раним годинама, исповеда.

„Претпоставка је да у свештенике треба имати поверења. Али одсечени од реалног живота, неупућени у дечју психологију, утонули у свет непорециве позиције сакралних прерогатива, многи свештеници су били ухваћени у мрежу властите емоционалне незрелости“ (Црна кутија).

Овакав начин исповедања недорасле деце био је „прави рај за педофиле“ (Мејл).

Деци се проповедало да је свако кршење Десет црквених правила „смртни грех“ а да је казна за грех одлазак у пакао; уколико, наравно, не добију опрост у „Црној кутији“. Деца су, пише даље Корнвел, живела у самртном страху када би, на пример, случајно прогутала зубну пасту при прању зуба, па према томе, запала у грех прекида поста.

Наметање честих исповедања нарочито је било опасно када би се дете приближавало пубертету. Испитивања која су се појавила у Британији пуна су „колоритних“ примера на ову тему. Учесници у анкетама говоре да су исповедници „сумануто ловили“ њихове и најмање „грехове“. На стотине анкетираних девојака износе да су им свештеници постављали ласцивна, голицава питања о сексуалном животу. Више од 60 одсто мушкараца који су пристали да говоре за књигу „Црна кутија“ кажу да су се свештеници „пожудно распитивали за смртни грех“ – мастурбирања.

У једном истраживању на које се позива лондонски „Мејл он сандеј“ а односи се на неколико западних земаља, око десет одсто свештеника Католичке цркве доказано су умешани у неку врсту сексуалне злоупотребе малолетника.

Психијатар који је лечио свештенике педофиле у Британији писмено се обратио аутору „Црне кутије“: „У свим случајевима сексуалне злоупотребе којима сам се бавио свештеник је чин исповедања користио да би исповедника припремио и придобио за потоњу сексуалну злоупотребу.“

У Америци је сачињено опширно истраживање под насловом „Подаци о свештеницима у САД оптуженим за злоупотребу“. Материјал садржи листу случајева педофилије, карактеристичних за многе земље са католичком популацијом. Ту се као примери злоупотреба малолетника наводе: „љубљење; дигитална пенетрација у случају девојака; содомија код дечака; употреба исповедања како би се сазнале слабе тачке детета; мастурбација младих верника пред исповедником; седење на крилу свештеника; и чак давање алкохола деци.“

Детаљан извештај о рутинској злоупотреби исповедања – типичној за многе случајеве по целом католичком свету и у Британији, сачињен је у Ирској, изразито католичкој земљи. Један пример из извештаја забележен је у Корку 2010. године. Жртва педофилије изјавила је у полицији да је отишала да се исповеди у локалној цркви где ју је свештеник одвео у своју приватну собу и затражио да се свуче догола. „Онда ме је љубио и додиривао моје гениталије.“

У другом извештају што је објавила Бискупија у Клојну налази се случај ментално оболеле девојчице којој је свештеник наложио да се исповеди лежећи на његовом кревету да би је касније сексуално злоупотребио…

У такозваном „Марфијевом извештају“, који је истраживао случајеве педофилије у Даблину, наилази се на пример свештеника што је „прелазио руком преко гениталија исповеданих и љубио их у уста на крају исповеди“.

НАОПАКО, ПЕРВЕРЗНО И ОПАСНО Документовани случајеви сексуалне злоупотребе од стране „високопласираних свештених лица“ широм света навелико су већ познати јавности. Међу њима се налази и бечки кардинал Ханс Херман Гроер, за кога је доказано да је сексуално искористио 12 дечака приликом обављања исповеди. У овој серији је и мексички свештеник Марсиал Масиел,оснивач такозваног Међународног реда Христових легионара. Пре него што је недавно умро, у редовима католичког клера имао је ореол свеца. Документовано је да је приликом исповедања наређивао дечацима од 12 година и млађим да пред њим мастурбирају.

У испитивањима свештеника који су због преступа у „црним кутијама“ допали затвора готово редовно је откривано да су исповедање користили за сексуалну злоупотребу тако што су обећавали опрост од свих грехова. Међу испитивањима је и случај аустралијског свештеника који је признао да је сексуално злоупотребио децу и то 1.400 пута(!)

Једно истраживање у Лондону показује да су од 70-их година прошлог века „на стотине милиона католика престали да исповедају своје грехе“.

Католички социолог религије, свештеник Ендрју Грили казао је како је убеђен да разлог овој ерозији лежи у забрани контрацепције коју је обзнанио папа Павле Шести (1968). Истраживања, такође, показују да већина сексуално активних католика одбија да верује како је контрацепција морални грех. У једној анализи се каже да они настављају да практикују веру, одлазе на мисе и причешћа, али су престали да иду на исповедање. Многи се некомфорно осећају у вери у којој папа налаже такве мере какве су забрана контрацепције, забрана секса пре венчања, забрана хомосексуалности и наметање исповедања од раних година живота.

Аутор књиге „Црна кутија“, Џон Корнвел износи у прошлонедељном „Мејлу“ да је његово лично истраживање показало како католици рођени после 2010. године „мрзе исповедање“ и напуштају га чим мало одрасту. Наводи као интересантан податак да многи родитељи католици никада не иду да се исповеде, али то дозвољавају деци већ у седмој години живота.

Стручњаци, укључујући дечје психологе, сматрају да је инсистирање на обавезном исповедању деце „наопако, перверзно и пуно опасности“. Не само да тривијализује овај стари религиозни ритуал него децу излаже „страном човеку у околностима потпуно деликатне интиме и тајности“.

Једна група британских католика предвођена аутором књиге „Црна кутија“ упутила је отворено писмо папи Фрањи и кардиналима око њега – траже да се укине институција исповедања деце… Још чекају одговор из Ватикана.

[/restrictedarea]