Почетна / Интервју / др Милош Ковић / историчар / – Пре него нас униште, прогласиће нас канибалима

др Милош Ковић / историчар / – Пре него нас униште, прогласиће нас канибалима

Разговарала Наташа Јовановић

Зашто се од Срба захтева да се „суоче са прошлошћу“, док се прећуткују злочини у Мачви 1914, Јасеновац, Јадовно, злочини над Србима у општинама Сребреница и Братунац 1992-1995, „Олуја“, „Милосрдни анђео“ и деца из Гораждевца?

Главни узрок ревизије српске историје је у жељи и намери да се пацификује и колонизује земља једног непослушног народа, дуге историје и снажних националних традиција. Видели смо да колонизација може да подразумева и физичко уништење целих народа. Пре него што их уништите, прогласићете их канибалима и убицама. Зато се од Срба захтева да се „суоче са прошлошћу“, док се прећуткују злочини у Мачви 1914, Јасеновац, Јадовно, злочини над Србима у општинама Сребреница и Братунац 1992-1995, „Олуја“, „Милосрдни анђео“ и деца из Гораждевца“, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.

Да би оспорили Србију као ослободиоца у Првом светском рату, Берлин, Беч и муслиманско Сарајево Гаврила Принципа проглашавају за терористу, а Франца Фердинанда за невину жртву. Коме је заправо на почетку 20. века требао Први светски рат?

Фриц Фишер је утврдио да су рат хтели водећи представници немачких политичких, војних, привредних и академских елита, јер су сматрали да реалан утицај и моћ Немачке не одговарају њеним војним, економским и културним потенцијалима. Тражили су за Немачку, како су говорили, „место под сунцем“. Цар Вилхелм II и његови генерали, на челу са Фон Молткеом, знали су да су Француска и Русија брзо довршавале своје војне реформе и да ће за неколико година Немачка изгубити своју војну предност. Зато су, по Фишеру, 8. децембра 1912, поводом кризе настале због захтева Аустро-Угарске да се Србија повуче из северне Албаније, Вилхелм II и његови генерали одлучили да Аустро-Угарској пруже сву помоћ и да што пре крену у општи рат. Рачунали су, наравно, да ће Британија остати неутрална. У Сарајевском атентату видели су сјајан изговор.

Фишер је, међутим, потпуно се посветивши Немачкој, потценио одговорност Аустро-Угарске. Од Хермана Канторовица и Луиђија Албертинија до Хјуа Строна, генерације истраживача уочиле су да је Аустро-Угарска била та која је Немачку свесно и плански увлачила у свој обрачун са Србијом, са пуном свешћу да Русија, а уз њу и Француска, неће остати неутралне. Нека од најбољих дела српске историографије посвећена су овој теми. Поменимо само радове Владимира Ћоровића, Димитрија Ђорђевића, Андреја Митровића, Милорада Екмечића, Михаила Војводића, Драгољуба Живојиновића. Почевши од децембра 1907. Беч је био одлучан у намери да, милом или силом, уништи Србију. Главни заговорник ратног обрачуна са Србијом био је Конрад фон Хецендорф, начелник Генералштаба, потом министар спољних послова Лекса фон Ерентал и једна група млађих чиновника у бечком Министарству спољних послова. Они су свесно радили на увлачењу Европе у општи рат. О томе постоји огромна документација, коју су, делом, објавили сами Аустријанци. Аустро-Угарска је, захваљујући подршци Немачке, била стекла навику да са Русијом и Србијом комуницира ултиматумима и да их сваком погодном приликом понижава, по цену европског рата  (1909, 1912, 1913). То што већ тих година није дошло до рата у Бечу је схваћено као пропуштена прилика. Зато су одлуку о рату против Србије, 28. јула 1914. ту сви дочекали са олакшањем и одушевљењем, од Фон Хецендорфа до Сигмунда Фројда и млађаног Карла Попера. Чињеница је да су савезници Немачке – Аустрија, Хрватска, Мађарска, Бугарска – после пораза у два светска рата третирани као жртве, а не као саборци Немаца. Због тога су, за разлику од Немаца, избегли репресалије, кривицу и одговорност. Хитлер ипак није био Прус; он и Павелић су рођени и сазрели у Аустро-Угарској; Аустријанци су, у инат целом свету, изабрали Курта Валдхајма за председника (1986); сетимо се уиграности и слоге Алојза Мока и Ханса Дитриха Геншера у разбијању Југославије; погледајте рецидиве фашизма у данашњој Хрватској и Мађарској…

У књизи под називом Месечари, Кристофер Кларк тврди да се после Сребренице о Србима не може писати као раније. Колико овакве тврдње могу утицати на ново ишчитавање историје?

Кристофер Кларк у својој књизи тврди да је Србија, свесно и намерно, „балканизовала“ Антанту увлачењем Русије и Француске у фаталне балканске сукобе. Једини допринос његове књиге постојећој литератури јесте укрштање увелико познатих података са антисрпском медијском хистеријом нашег доба. Кларк није било ко – он је професор на Кембриџу и писац врло успешне књиге о Пруској (Гвоздена Краљевина). Не треба посебно наглашавати да су Месечари муњевито преведени на немачки језик. Ангела Меркел се похвалила да је ову књигу понела на свој годишњи одмор. Бивши региус професор историје на Оксфорду, Роберт Еванс (нека врста старешине свих тамошњих професора и студената историје, кога поставља влада) у престижној The New York Review of Books написао је да је то најзанимљивија књига која се до тада (фебруар 2014.) појавила на тему Првог светског рата. Региус професор историје на Кембриџу, Ричард Еванс, иначе познат као борац против постмодернистичког релативизовања чињеница и релативизовања нацистичких злочина, прогласио ју је, у листу New Statesman, најбољом књигом у 2012. години. Коначно је, у анкети BBC-а, пре неколико дана, Ричард Еванс „преломио“ и изјавио да је Србија одговорна за избијање Првог светског рата. Чујем да се жали да његове речи ту нису тачно пренесене; и Кларк понавља да својом књигом није желео да увреди Србе…

Остали историчари које је BBC анкетирао сложно тврде да су за Први светски рат криве, или најкривље, Немачка и Аустро-Угарска. То охрабрује. Али, када су Срби у питању, овде је важно нешто друго. Кларкова књига сасвим се уклапа у постојећи тренд ревизије српске историје, који је до сада већ увелико заокружен. Тај тренд прати јавну сатанизацију Срба, која на Западу траје већ преко две деценије. У поглављу Менталне мапе, Кларк дословно понавља оно што се данас, у западној историографији, сматра утврђеним каноном: Срби су својом историјом предестинирани на то да тероришу околне народе и изазивају светске кризе.

[restrictedarea]

Недавно сте написали да су на делу покушаји да се историја Србије сведе на историју етничког чишћења. Ко су инспиратори оваквих тежњи?

На Србима, који се третирају као нација која је извршила злочине, а затим је праведнички кажњена прогонима, убијањем и пљачком имовине српских цивила, примењује се сличан систем као на Немцима после 1945. Потребно је да се на целу српску историју, како је то Кларк отворено рекао, гледа из перспективе Сребренице.  И онда се у српској „политичкој култури“ (то је појам посебно чест у овој врсти историографије) и њиховој историји од Косовске битке до данас, проналазе злочиначке традиције. Чак и у делу данашње руске историографије говори се о српској „конфликтној култури“, која је више волела да ратује него да спроводи спасоносну „модернизацију“. Прочитајте са каквом се погромашком страшћу на српску историју обара један од најугледнијих француских стручњака за историју Првог светског рата, Жан-Жак Бекер, који понавља „утврђене чињенице“ о убилачком српском национализму. Или Ноел Малколм, још један стручњак са Оксфорда. Затим, ту је деловање пропаганде суседних народа, с којима су Срби доскора ратовали; у томе су нарочито успешне књиге Небеска Србија: од мита до геноцида Бранимира Анжуловића и Национално питање у Југославији Иве Банца, бившег професора Јејла, дело које је титоистички дискурс о великосрпској хегемонији у Краљевини Југославији успешно пренело у данашњу науку. Црногорац Срђа Павловић, професор на Универзитету Алберта, прославио се књигом посвећеном, како каже, „анексији“ Црне Горе од стране Србије 1918. године, речитог наслова: Балкански Аншлус. Коначно, такво виђење српске историје влада у делу српске историографије, доминира значајним делом српског јавног мњења и улази у изборну понуду неких српских странака. Неће, дакле, бити да су нам Немци за све криви. Уверен сам да је присуство оваквих идеја у српској јавности последица колонизације и „идентификације с агресором“. Али занимљиво је да се у делима једног дела руских историчара и, на пример, у Историји Србије Холма Зундхаузена примећује утицај српских историчара овакве оријентације. То је последица чињенице да у произвођењу идеја ове врсте сами Срби показују изузетан ентузијазам, марљивост и креативност.

У шта треба да нас увери историја Холма Зундхаузена?

Ова књига прочула се у Србији само зато што је преведена, али она је само један пример, добар узорак онога што се о историји Срба данас пише. Ни Зундхаузен није било ко: он је професор, један од најзначајнијих стручњака немачког говорног подручја за Југоисточну Европу и своје најплодније године провео је као професор престижног Слободног универзитета у Берлину. На Србима је применио све оно што се примењује на немачкој историји, намерно или ненамерно релативизујући немачке злочине. „Посебан пут“ Немачке, који ју је одвео ка Хитлеру, у српском случају, по Зундхаузену гласи овако: Косовска битка и Завет, као почетак традиционалног српског непријатељства према муслиманима и начелне српске склоности ратовима и убијању; хајдучка традиција из доба османске власти, која је у српском народу замаглила границу између јунаштва и разбојништва; Вук Караџић, који је својим списом Срби сви и свуда обележио територије на којима ће Срби, у будућности, вршити етничка чишћења; Гарашаниново Начертаније које је овај програм политички уобличило; Његошев Горски вијенац који је свему дао уметничку форму; Јован Цвијић који је овој убилачкој идеологији дао квазинаучно оправдање и расистичку боју; Никола Пашић casino online и Драгутин Димитријевић Апис, који су све то коначно почели да спроводе у пракси. Слика Балканских ратова се, у западној историографији, па и код овог писца, углавном свела на српска протеривања и убијања албанских цивила.  Кларков научни учинак је у томе што је овој причи додао српску кривицу и за Први светски рат.

Који су кључни извори данашње промене у тумачењу светске, европске и српске историје?

Промена парадигме је општа и свеобухватна а њено европско тежиште налази се у тумачењу историје Немачке, нарочито у историји два светска рата. Ревизија српске историје само је део ове приче.

Ако желимо да укажемо на кључне изворе данашње промене у тумачењу светске, европске и српске историје, потребно је, наиме, да се сетимо да и историографија, као академска дисциплина, има своју историју. Она се не може разумети и тумачити ван времена у којем је настала. Ревизија историје, о којој данас разговарамо, настала је у добу огромних геостратешких промена, упоредивих са временом Наполеона или Хитлера. У исто време завршио се Хладни рат и срушио Версајски систем. Нестала је равнотежа снага, или „равнотежа страха“ како се, због свеопште нуклеарне опасности, тај поредак звао у време Хладног рата. Као толико пута у историји, победник је пожурио да попуни „вакуум моћи“, настао повлачењем пораженог непријатеља. Таква времена су у међународним односима најопаснија. Пјер Ренувен је, рецимо, узроке Првог светског рата тражио у поремећају светске равнотеже снага после пораза Русије у рату са Јапаном 1904-1905 године, када су Аустро-Угарска и Немачка, у намери да искористе прилику, јурнуле, преко Србије, ка југоистоку. САД и НАТО су, тако, после 1989, пожурили да попуне простор настао повлачењем и распадањем Совјетског Савеза и Варшавског пакта. „Вакуум моћи“ се, међутим, не попуњава само војном силом и куповином, односно отимањем материјалних добара. Мишел Фуко је показао да се данас моћ остварује пре свега успостављањем идеолошке превласти, уверавањем побеђених да је нужно да, милом или силом, усвоје вредносне ставове и тумачење стварности победника. Та појава, опет, има дугу историју и најбоље се сажима у појмовима „колонизације“ и „идентификације са агресором“. У тумачење стварности спада, погађате, и тумачење историје. Оно је, штавише, кључно. Не каже се случајно да „онај ко контролише прошлост контролише будућност“. На питање „ко сам“ или „ко смо“ по правилу одговарамо враћањем у прошлост. Реч је, дакле, о традиционалној тежњи, амбицији колонизатора да колонизованима наметну своје виђење прошлости, садашњости и будућности.

Да ли пример САД најбоље илуструје да је историја један од најважнијих медија колонизације?

Генерали и идеолози из САД победу у Хладном рату протумачили су као потврду свог система вредности. У економији и свакодневној етици републиканаца то је дивљи, грабљиви капитализам којем свака друштвена солидарност, укључујући бесплатну лекарску негу, мирише на комунизам. Или еуфорични људскоправашки индивидуализам демократа, којем свако позивање на идеале предака заудара на национализам. У историографији САД имате уходан систем постављања погрешних питања или прећуткивања. У њиховој култури постоји, наиме, дуга традиција представљања националне историје као приче о победи демократије, људских права, прогреса, цивилизације и модернизације. Историја ове земље почела је, међутим, геноцидом и пљачком, отимањем целог континента од његових староседелаца. Не само у Северној Америци него на целом америчком континенту званична идеологија на којој је вековима почивала цела друштвена структура била је расизам. Тамо су расе биле оно што су у Европи били сталежи. Ту је и британска страна приче. У тамошњим елитним академским центрима, Оксфорду и Кембриџу, традиционално су се школовали управљачи британских колонијалних поседа. Чувени су савети историчара Томаса Бабингтона Маколија о томе како би школовањем требало Индусима усађивати „енглеске душе“. То су, дакле, културе са дугом праксом писања историје као прикривања, и наметања сопствених тумачења колонизованим, побеђеним народима и социјалним групама. То су културе које су, у прошлости, некажњено уништавале целе људске популације, да би данас себе представљале као извор и утоку универзалних моралних вредности. Марк Мазауер је у књизи „Хитлерова империја“ утврдио да је Хитлер третирао Европљане онако како су они третирали колонизоване, ваневропске народе и да се, у својим плановима колонизације словенске Источне Европе, Хитлер угледао на америчку колонизацију индијанског Дивљег запада.

У којој мери је оспоравање чињеница везаних за нацистичке злочине, а од стране „англонемачке историографије“, утрло пут новој немачкој „политици мешања у унутрашња питања земаља са насилним режимима“?

У сенци глобалних промена одиграло се, скоро као успутни резултат, уједињење Немачке. САД је третирају као регионалног савезника, али она се све више показује као самосталан играч. То је, први пут, показала бруталним наступом у разбијању Југославије. Уједињењем Немачке, уз подршку западних земаља, растурањем Совјетског Савеза, Чехословачке и Југославије распао се француско-британски Версајски систем, који је почивао на неповерењу у Немачку и њене савезнике и који је чак успео да преживи и Други светски рат. Резултати Првог светског рата прво су поништени променом европских граница, у складу са интересима Немачке. Данас смо већ стигли дотле да је Немачка господар ЕУ и да су њени савезници из два светска рата (Мађарска, Хрватска, Бугарска) експресно примљени у њу, уз много тријумфализма. Тамо већ мисле да је ово данас потврда да су тада били у праву, да живимо крај историје и да смо, ево, сви заједно, коначно стигли у германску Валхалу. У исто време, Немачка своје старе противнике, Србе, јавно понижава. Немачка је учествовала у бомбардовању Србије; она данас даје главнокомандујуће и лавовски део окупаторских трупа на Косову, њене трупе батинају и пуцају на људе у Косовској Митровици. На Јутјубу можете да видите како немачки војници убијају Србе у Призрену.

На који начин Немачка утиче на историјску свест оних земаља које су у домашају њене економске и војне моћи?

То се чини преко оснивања истраживачких, академских центара, додељивањем стипендија, али и непосредним притисцима, па се тако немачки званичници не устежу да јавно поруче Србима да ће морати да „промене свест“. Покушај да нешто слично сугеришу Британцима, поводом обележавања стогодишњице од избијања Првог светског рата, завршио се тако што су ови све пустили у медије и изазвали мали дипломатски скандал.

Да ли се променом парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата улази и у поље тековина нацизма и брисања Холокауста?

Своју пресудну одговорност за избијање Првог светског рата Немачка, у ствари, никада није прихватила. Изузеци су биле историографија бивше Источне Немачке, и друга половина шездесетих и седамдесете године 20. века у Западној Немачкој. Тада је значајан део немачких историчара и јавности прихватио тумачења Фрица Фишера, који је на немачким документима утврдио свесну намеру немачких елита да изазову Први светски рат. Канцелар Хелмут Кол је, међутим, почевши од 1981, прегао да обнови националну самосвест Немаца, уз помоћ историчара какви су Михаел Штирмер, Андреас Хилгрубер или Клаус Хилдебранд. Није се дуго морало чекати на ревизију историје нацизма и Холокауста, у чему је кључну улогу одиграо филозоф и историчар Ернст Нолте. У такозваној „свађи историчара“ од 1986. до 1989, ови историчари су релативизовали ужасе Холокауста, проналазећи његове сличности са другим покољима у историји и нарочито наглашавајући да је он за узор имао совјетски тоталитаризам.

Говорите о тенденцији у европским политичким и научним круговима да се успостави паралела између комунизма и нацизма, Стаљина и Хитлера?

Поређења као метод нису спорна. Али Нолте је писао о нацизму и Холокаусту као немачкој реакцији на бољшевизам и на реално постојећу међународну јеврејску заверу против Немачке. То је изазвало реакцију филозофа и историчара са левице –  Јиргена Хабермаса, Ханс-Улриха Велера, Јиргена Коке и других. Они су, као и сам Фриц Фишер, тврдили да Хитлер није био инцидент у немачкој историји, како су то тврдили њихови противници са деснице, него да је он био логична последица дугорочних процеса, бар од уједињења 1871. Колова странка, CDU, која је и данас на власти, јасно се одредила према овим расправама тако што је Нолтеу 2000. уручила награду „Конрад Аденауер“. Иза ове две велике свађе историчара, у чијем средишту су два светска рата, остале су значајне поделе унутар немачког јавног мњења. Занимљиво је да је Spiegel ту скоро објавио да, што се тиче Првог светског рата, немачки консензус гласи: одговорне су све велике силе.

Чини се да нова историографија или њени тумачи учитавају нова значења у личност и улогу Николе Пашића. Шта су основи радикалских идеја?

Пашић је кључна реч у актуелној ревизији српске историје. Он и његови радикали су, тобоже, својом сељачком, антиурбаном, егалитаристичком демагогијом и политиком, спречили Србију да се „модернизује“. „Модернизација“ је, наравно, друга кључна реч. Један увелико застарели појам из америчке социологије средине прошлог века, српски, али и неки руски, па и немачки историчари претворили су у нову религију, једини пожељан вид „историјског развоја“. У њиховом тумачењу, он се своди на то да се што је могуће више личи на Енглезе или Американце; сва одступања од њиховог „историјског развоја“ тумаче се као дефекти српске „политичке културе“. Пашић је, тако, уместо „модерне“, индивидуалистичке западне културе, у Србији устоличио руралне, колективистичке, великосрпске политичке обрасце. Најосновнији приручници историје Европе у 19. веку, међутим, показују да су Пашићеви радикали били само једна од радикалних, демократских странака које су у том добу, на либералној левици, ницале широм Европе. Марк Мазауер и Мајл Ман су, такође, показали да је управо она врста ауторитарне модерности за коју се залажу ови тумачи српске историје (ефикасна, нестраначка бирократија, развијена технологија, (квази)научни уместо религијског јавног дискурса) заслужна за велике геноциде 19. и 20. века, што се одлично види на примеру уништавања Индијанаца у Америци 19. и Јевреја у Европи 20. века.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Zapad je zasnovan na lazi i obmanama, pljackom, unistavanjem onih koji nisu „yes“-nacije, strahovitim ubistvima i mucenjima ljudi, po tome se mogu lupkati po ramenima, kao i u samoobmanjivanju. Ali, nicija nije gorela do zore. Ovo bi se kod njih reklo, opet neka srpska budalastina. No, videcemo, sta ce pljackati da bi opstali, kad pojedu celu kuglu. Ako se ne zagrcnu.

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Nazalost,toliko su nam zla nanjeli,pa je nemoguce sve nabrojati u jednom kratkom clanku,kao primer je logor za Srbe u DOBOJU,gdje mucenicki unisteno preko osam hiljada /8000/Srpskedjece,zena I starai ljudi.

      Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Niti smo glupi,niti nepismeni.Ranije obrazovanje je bilo,a isada je,iznad Američkih,uopšte zapadnih.Ko je hteo da zna,znao je prave uzroke ratova,mučeničke patnje svog naroda.Suludo je verovati,da je mala Srbija,teritorijalno i brojno,mogla i želela nekog napasti.Uvek smo bili u poziciji da se branimo.zar nismo bili porobljeni 500god.od turaka?Recidivi zla su ,poput zloćudnih tumora,teško ih je iskoreniti.Kako je zgodno okriviti male,a sam im nanositi zlo,zaista viteški,časno,nema šta.Naša težnja i vera u pravdu bode oči krvožednim,boli ih naša vera,jer svoje nemaju,počiva na goloj sili.Zašto su nas bombardovali,u ime čega,nekih viših ciljeva,bilo bi smešno,da nije tragično.Štite Hrvate i Muslimane,ovde su svi bili na nekim položajima,a nas su uvek potcenjivali.Naši su Božići bili krvavi od njih,takođe i Uskrsi.Da ne nabrajam.Pred početak rasula zemlje,išla sam u Bileću,sestrić je bio u armiji,kada smo prolazili kroz Stolac,jedna učiteljica mi je pričala,da su svo selo,srpsko naravno,poklale ustaše,Jasenovac,Jadovno,itd.zločine u Bosni na kosovu,koje su inscenirali lažni mirotvorci.Ko izaziva humanitarne katastrofe,da bi mogao intervenisati,ko pravi zlo u Ukrajini,zar oni misle da smo glupi?Koliko je Srba proterano iz nevine Hrvatske,čija je imovina zaplenjena.Pridruženi Nemcima,pobeđeni u dva rata,ne mogu se s tim pomiriti,mrze nas patološki.Feniks se rađao iz pepela,nadam se,da će i naša pokolenja.Klali su nas,uživali su u tom činu,što govori da nisu genetski normalni.Mi,skloni praštanju,okretali smo i drugi obraz,uvek nas to košta i koštaće.Pravo je samo ono,“oko za oko,zub za zub“.Zaboravih reći,vadili su oči Srbima nizali,noseći oko vrata,kao nisku,ko tu treba i mora biti proglašen za kanibalizam.Oni su klali nas i derali se kako su oni napadnuti.Krvavi,prljavi svete,podli,beskarakterni i bezdušni,to ste vi katoličke vere.Borba Anđela i đavola,trebalo bi da je dobrota dominantna,ali…-Luna.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Србија мора да има свој национални програм, у коме нису ни Ватикан, ни Вађингтон, ни Брисел, па ни ови на власти којима ти исти диригују и заповедају како да свој народ уништавају. Ми Срби имамо историју, традицију, културу, и национални понос, које морамо да сачувамо по сваку цену са Србима који желе да сачувају свој нацонални индентитет, и који не треба да се обазиру шта ко мисли. Са Русијом и са нашим планом, победа је наша, јер сроски народ има будућност са којом ће да надживи све ове који постоје само зато што је уништење других њихов животни опстанак.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Idolatrijska drustva Carobnjaka internacionalne masonerije, Rimskih katolickih templara, kabalista i njihovih mocnih clanova velikih finansijera, kao predstavnici zapadno-evropskog i americkog establismenta sluze se svojim revolucionarnim pokretima u izvesnim delovima sveta, da bi ostvarili sveopsti plan jedne svetske hegemonije sa sedistem u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Zato se i daje zamah njihovim internacionalnim i teroristickim pokretima na Balkanskom poluostrvu i Ukrajini u korist zapadno-evropskog i americkog establismenta, kojeg je najavio 1872 godine americki pretsednik Ulysses S. Grant, jer je te godine bio po drugi put izabran za predsednika SAD, kada je rekao: „Civilozovani svet tezi ka rebublikanizmu, ka narodnoj vladavini preko njegovih predstavnika i nasa velika republika sudbinom je odredjena, da sluzi kao vodic svim ostalima… Nas tvorac sprema svet, da postane u odgovarajucem momentu jedna velika nacija, koja ce govoriti samo jednim jezikom i kojoj vojska i flota vise nece trebati“ – “Le monde civilise, disait Grant, tend vers le republicanism, vers le gouvernement du people par ses representats et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportune une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries…” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, str. 27).
    Dalje, na str. 28, Virion kaze: “To je unapred potvrdjeni americki lidersip I ostvarenju ovog programa, viju su nepreciznost I govornicko mesijanstvo maskirali u jednu okultnu diktaturu”. Odmah zatim, na istoj strani, Virion se pita: „Odakle je dolazila Grantova sigurnost? Jos u ono vreme?“ , da bi nastavio:
    – „Ne samo zbog prenosa u Njujork iste te 1872 godine sedista Generalnog Saveta Internacionale Karla Marksa, koja ce imati poznati nam razvoj;
    – ne samo zbog ustolicavanja u Sjedinjenim Americkim Drzavama nekoliko godina pre toga i zbog vrtoglavog uspona bankarske grupe ‘Jakob Sif, Kun i Loeb’, koja ce finansirati revoluciju 1917 godine;
    – ne samo zbog ustolicenja u Njujorku od 1867 godine Mazinijevog ‘Univerzalnog Demokratskog Saveza’, usprkos vaznosti njegove neposredne uloge u revolucionarnim pokretima sve do Poljske i Rusije, posredstvom Bakunjinove mreze;
    – i ne samo zbog osnivanja u Njujorku 1843 godine cuvenog tajnog iskljucivo jevrejskog drustva B’nai Brit.
    I nase srpsko nacionalno pitanje se provlaci kroz delo Pjera Viriona, jer se vidi da su nas Carobnjaci internacionalne univerzalne masonerije, Rimski katolicki templari i kabalisti izbrisali u drugoj polovini devetnaestog veka iz grupe samostalnih i slobodnih naroda. Zato cemo preneti jos jedan detalj iz Virionove knjige, koji se nalazi na 129 strani, gde stoji: “Izmedju 1817. i 1825 godine u Rusiji najmanje 145 masonskih loza skrivaju socijalisticke snove i zavere intelektualaca, mnogobrojnih oficira i jednog dela imperijalne aristrokratije, ne izuzimajuci ni najvidjenije princeve, kao na primer princa Galicina . Loze su najpre delovale pod firmom ‘Osvetljeni ljudi’, ciji su clanovi vrveli u Petrogradu i Moskvi, kako pise Zozef de Maistre. Ali u doba represalija, te loze uzimaju ime ‘Saveza spasa’ i pretvaraju se u jos tajnija udruzenja, kao na pr. ‘Juzna unija’ ili sto osobito podvacimo, u udruzenja pod nazivom ‘Ujedinjeni Sloven’, koja su u stvari bile masonske loze, proizisle iz vrlo aktivnih kijevskih loza… Katehizis ‘Ujedinjenih Slovena’ izlaze cilj ovog internacionalnog tajnog udruzenja. Jednim federativnim savezom i pomocu jedne republikanske vlade ujediniti osam slovenskih zemalja, cija su imena bila ispisana na jednom pecatu, podeljenom na osam delova: Rusija, Poljska, Boemija, Moravska, Dalmacija, Madjarska sa Transilvanijom, Srbija sa Moldavijom I Vlaskom…” – “Entre 1817 et 1825 cent quarante-cinq loges au moins, martinistes pour la plupart, abritent, en Russie, les reves et les conspirations socialistes des intellectuels, de nombreux officiers et d’une partie de la noblesse imperial qui nexcepte meme pas les princes les plus en vue, tel un Galitzine. ‘Les illumines de ce genre pullulent a Saint Petersbourg et a Moscou’ ecrit Joseph de Maistre. Mais au temps des repressions, ces Loges changent de peau; ells deviennent l’ ‘Alliance du Salut’ que le Czar Nicolas ler saura bien reduire a son tour mais sans reussir a empecher celplus secretes encore, telle l’Union du Sud et plus particulierement les ‘Slavoniens unis’ issus des loges tres actives de Kiev. Tous ses members etaient de haunt grade maconnigue…
    La Catechisme des Slaves expose les buts de cette redoubtable societe:
    ‘Par une alliance federative et un gouvernement republican mais sans porter prejudice a leur independence respective, unir les huit payes slaves don’t les noms etaient inscrits sur un seceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie’…”
    Najzad, na str. 255 Virionovog dela, karakteristican je primer americkog senatora James-a P. Warburg-a, koji je pred americkim senatom 1950 godine rekao: „Bez obzira na to, da li to neko hoce ili nece, mi cemo imati svetsku vladsu! Jedino je pitanje koje se postavlja jeste: Da li ce ta vlada biti uspostavljena na osnovu njenog prihvatanja ili pak pobedom” – „Quatre ans plus tard, en 1950, Warburg declarait devant le Senat americain: ‘Qu’on le veuille ou non, nous aurons un gouvernement mondial. La seule question qui se pose est de savoir si ce gouvernnment mondial sera etabli par consentement ou par conquete”).
    Ova Grantova sigurnost, a kasnije i Varburgova, imala je svakako svoju osnovu u toj koncentraciji, ali isto i u evoluciji tajnih internacionalnih udruzenja i podzemnih pokrerta, no ona je pocivala pre svega na idolatriskom aparatu Caronjaka visoke univerzalne masonerije, koji je stvoren pod imenom “PALADIZMA”, OSNOVANOG U ISTIM TIM Sjedinjenim Americkim Drzavama, od strane dvojice istaknutih masona Alberta Pajka (Vidi: Albert Pike, Morals and dogma of the ancient and accepted Scottish rite of freemasonry. Charleston, A .: M.: 5641) i Djuzepa Mazinija. Tako je Mazini nasao podrsku u Sjedinjenim Americkim Drzavama da zajedno sa Pajkeom preduzme ostvarenje centralizacije internacionalne idolatrijske masonske aktivnosti, pretvarajuci je u jednu sinhronizovanu akciju sa ciljem „OSTVARENJE JEDNE SVETSKE VLADAVINE, KOJA CE BITI VIDLJIVA U INTERNACIONALNIM JAVNIM USTANOVAMA, ALI NJENA VISOKA VLADAJUCA HIJERARHIJA STAVLJA U PRVI PLAN EKONOMIJU, ZELECI TAKO DA OSTVARI JEDINSTVO SVETA NA MATERIJALISTICKOJ BAZI, CIME STAVLJA NEPREMOSTIV JAZ IZMEDJU HRISTA, NJEGOVE CRKVE I SAME SEBE…“ ( Vidi: Pjer Virion, str. 29/30). U ovom procesu Carobnjaci internacionalne univerzalne masonerije, nacionalni i internacionalni finansijeri „KOJI VODE SVET’ ( Vidi: Pjer Virion, str.190), poseduju neogranicena materijalna sredstva, raspolazuci istovremeno masovnim medijima, stampom, radio-televizijom, publicistikom i kinemetografijom, pomocu cega ostvaruju „NEVIDLJIVU REVOLUCIJU“ (Vidi: Pjer Virion, str.191). Svoju 40 stranu Pjer Virion zavrsava ovako: “Nad nagomilanim rusevinama posle Prvog svetskog rata, mason Vilson ( Willson Thomas Woodrow 1856-1924) se usudio da kaze: “Hriscanstvo nije uspelo da ujedini narode. Mi cemo uspeti, nadam se pomocu Drustva Naroda” – „Le Christiannisme n’a pas reussi a unir les peoples. Nous reussirons, j’espere, par la Societe des Nations.“
    Tako se arhitektima tz. “novog svetskog poretka” i konspiratorima ukazala prilika da ubace ideju o “svetskoj vladavini” sa sedistem u Nju Jorku, o cemu na 44 str. Pjer Virion kaze: „Cas je dakle bio dosao, da se ubaci ideja o svetskoj vladavini u masu, da se obradjuje internacionalno testo, da bi se direktno izmodelirao profil ‘Velikog Dela’ na jednom planu koji vise nije bio tajna, starom tri veka, koji je vec izlozio Komenius, pa onda Saint – Yves d’ Alveydre, da bi nasao najzad svoj modernizovani izraz u SINARHIJSKOM PAKTU – IMPERIUM MUNDI” (Vidi: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967 – Pjer Virion, USKORO JEDNA SVETSKA VLADA – JEDNA SUPER, NAD ILI PROTIV-CRKVA…).

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Др Милош Којић је изузетан човек, историчар и Србин.Vredi pročitati svaki njegov tekst i čuti svaku njegovu reč. Malo je ovakvih nacionalno svesnih ljudi u svim našim elitama, a u političkoj eliti najmanje.Ja verujem i siguran sam da će ovakve lučonoše osveetliti naš put.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *