Др Дејвид Мeкгевин – Пожелео сам да будем „зулу доктор“

Разговарала Мара Кнежевић Керн

Шта је то антропозофска медицина и које су њене предности?

Док  нам челници задужени за здравље нације упућују све агресивније претње „новчаним казнама, затвором и искључењем деце из образовног система“ уколико се родитељи усуде да посумњају у њихове програме и добре намере, претварајући „предизборну“ Србију у Елдорадо за фармацеутске гиганте, ГМО лобије и приватне предузимаче ангажоване на отимању воде, ораница, здравственог осигурања… грађани почињу да се самоорганизују, тражећи излаз ван компромитованог система здравствене заштите.

Далеко од медијске халабуке и промотивних скупова, већ неколико година у Вршцу се одржава Међународни курс антропозофске медицине, намењен лекарима који су осетили потребу да формално образовање прошире у правцу разумевања филозофије Рудолфа Штајнера и његове науке о повезаности природних процеса и човека. Организатор и домаћин, Зоран Петров, оснивач је прве биодинамичке фарме у Србији укључене у програм ДЕМЕТАР (сертификат највишег ранга у производњи здраве, генетски немодификоване хране). Он доводи лекаре предаваче из угледних европских клиника, а међу њима је и др Дејвид Мекгевин, оснивач Центра Blackthorn Тrust Pain Management Programme из Источног Кента (Велика Британија)  који ће крајем фебруара у Вршцу одржати предавање „Психосоматске болести – студија пацијента Метаболички синдром“. У Блекторну се спроводи антропозофски медицински третман, намењен хроничним болесницима којима није помогао класичан болнички третман. Овај алтернативни приступ пацијентима није само делотворнији већ и јефтинији, с обзиром да осим ангажовања пацијената на производњи здраве хране (део терапеутског третмана) укључује и помоћ локалне заједнице.

Др Мекгевин, шта вас је навело да се после вишегодишње лекарске праксе окренете антропозофској медицини?

У почетку сам и сам био скептичан према методама о којима нисам ништа чуо током медицинских студија. Стицајем околности дошао сам у контакт с људима што су ме навели да се упознам са Штајнеровим  радовима и антропозофијом као науком о људском бићу, базираном на природним наукама. Резултати су ме пријатно изненадили. У Центру настојимо да ублажимо симптоме као што су хронични бол, несаница, умор… Јачање самопоуздања, мотивације и проналажење смисла у животу постиже се физичким вежбама (еуритмија) радном терапијом, бављењем уметношћу, радом у биодинамичкој башти, пекари, бригом о пчелама. До сада је кроз програм прошло 7.200 пацијената, а у Енглеској је основано пет оваквих центара. Код мојих колега расте интересовање да се истраже могућности методе, а захваљујући Зорану Петрову и лекари у Србији имају прилику да се упознају са овом граном медицине. Напомињем да терапија тражи од антропозофских лекара и терапеута свакодневно усавршавање искључујући могућност ослањања на шаблонска решења. Пресудно је што су пацијенти наша инспирација, а не новац који инспирише велики део људских активности.

[restrictedarea]

Да ли је овакав приступ болесницима привилегија богатих земаља?

Сматрам да је овакав приступ пацијентима јефтинији и ефикаснији од савремених метода које очигледно нису дале резултат. Статистика је неумољива и иде у прилог нашем, холистичком приступу човеку и болести. Нелсон Мендела је рекао да нема бољег места за сопствени духовни развој од затворске ћелије. Ствари се мењају кад почнемо да радимо на себи; човекова природа је још увек тајна за науку, а излечење је могуће само ако пробудимо сопствене снаге. Изнећу вам неке статистичке податке што могу да помогну у сагледавању ефикасности антропозофског приступа: од 37 пацијената са дијагнозом „хронични бол“ до значајног физичког побољшања здравља дошло је код 24 одсто, али је до побољшања психичког здравља дошло код 70 одсто пацијената а највећи успех је што смо током терапије успели да значајно смањимо употребу медикамената.

Сем помоћи државе, важан је фактор човек. У којој мери су се ваше колеге укључиле у програм?

Министарство здравља је 2005. предузело мере за реализацију „стратешког помака“ у третману хроничних болесника (LTC – Long Term Conditions) дајући пацијентима већу слободу у одлучивању на који начин ће приступити лечењу, што би укључило озбиљан тим професионалаца. Нажалост, овај метод не одговара свима зато што нису сви спремни да раде на себи.

Познајем велики број лекара што су медицином почели да се баве из ентузијазма, па их је временом повукао материјални елемент. То је у почетку стимулативно, али временом досади. Све је више лекара у Енглеској који желе да иду у пензију – више не налазе смисао у послу и чак им ни новац није изазов. Очигледно је да човек мора у свом позиву да пронађе нит коју ће да прати и која ће му причињавати стално задовољство. Ако тога нема, нема ни резултата.

И ја сам у једном тренутку кризе схватио да нешто морам да променим, али је промена у приступу пацијентима захтевала да се и сам променим. У мом случају је ометајући фактор било васпитање у духу католичанства које има спремне одговоре на сва питања и од вас очекује да се владате према утврђеним правилима. Они у ваше име одлучују шта је добро, а шта лоше, а притом сами нису у стању да се снађу и организују у свету јер је у међувремену доживео значајне промене. Ја сам се оженио лутеранком, добили смо дете и кад смо желели да га крстимо, речено нам је да црква не признаје наш брак и да дете не може бити крштено. То је била моја прва криза и навела ме је да потражим други пут. Друга криза је наступила кад сам се суочио са болестима од којих не можеш да побегнеш а медицина је беспомоћна пред њима. Пао сам у депресију и  намеравао да напустим медицинску праксу. Околности су ме одвеле у Африку где сам открио да је наш систем специјализације превазиђен и некористан. Лекар је у Африци принуђен да решава све проблеме – од гинекологије до стоматологије а ми смо се делили на „водовоџије“, „столаре“, „браваре“ – нисмо били у стању да бринемо о целој „кући“. Африканци су за озбиљније здравствене проблеме радије ишли код својих „зулу лекара“ него код нас, у њих су имали више поверења и били су у праву. Кад сам се вратио у Енглеску, хтео сам да будем „зулу доктор“.

Западна медицина се бави искључиво физичким, ослањајући се све више на фармацеутске производе. На шта се ви ослањате?

Антропозофски лекари су у том погледу уздржанији, они придају много више пажње духовном елементу, али то од нас тражи много више ангажмана. Фармација води рат против нас, иако не решава проблем, а пацијенти долазе жељни да им се посветимо а не да им преписујемо лекове. Оно што ме је највише привукло антропозофској медицини је то што није могуће запасти у рутину. Ова метода те нагони на непрестано проширивање сазнања о свету и човеку. Сазнања о физичком допуњавамо сазнањима откривеним другим методама. Основне премисе на којима ће се развијати ова наука Штајнер је објавио са др Итом Вигман 1920. Они су као битан фактор у процесу излечења укључили пацијентову вољу, што максимално побољшава ефекте класичне медицине. На студијама су ме припремали за идентичан приступ свим пацијентима, док се медикаменти дају по протоколу. Мени се то није допало. Ја желим да знам ко је човек преда мном и да ли има вољу за животом, ако тога нема, лекови су бескорисни и штетни. Тело је као нека задруга, сви органи раде за тебе и труде се да свој део посла обаве најбоље што могу а власник тела је менаџер од чије способности зависи функционисање задруге – его буди силе оздрављења.

Будући да фармакоиндустрија и ГМО не буде силе оздрављења, коме се обраћате за помоћ?

Ми се у свом послу најчешће обраћамо свету биљака, оне нам откривају које снаге могу да помогну и како да се поново повежемо са земљом. Здрава храна нам даје све потребне елементе из природе, да би их наша „задруга“ трансформисала у нешто друго. Као што видите: индивидуални приступ пацијенту захтева много више времена, енергије и познавања природе човека, за шта данашњи лекари немају време ни вољу. Нису мотивисани, рутина их је учинила уморнима, незаинтересованима и неефикаснима.

При суочавању с болешћу обраћам се и духовном бићу човека. Да сте ме пре двадесет година питали шта значи духовност, одговорио бих у духу римокатоличког васпитања да има везе с Богом, грешношћу и црквом. Данас у вези с тим за мене постоји читав низ значења. У једном смислу духовност значи индивидуалност зато што је индивидуалност јединствени ентитет без којег је људском бићу немогуће да настави развој. Тај ентитет је за мене невидљив: ја вас видим, али оно што испуњава ваше тело као индивидуу, што га покреће – то је невидљиви ентитет. У вези с тим Штајнер даје јасну хипотезу где одлази и од чега зависи… Као што видите, посао лекара не захтева само медицинску компетенцију, већ способност комуникације, социјални приступ и духовни фактор. Неопходно је разумевање спиритуалне димензије – откривање смисла живота;  само тако је могуће пронаћи начин да се помогне онима који се неопремљени с тим носе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *