Дмитриј СЕДОВ: СЕНКА NSA СЕ НАДВИЛА НАД СВЕТOM

Излагање од 17. јануара Барака Обаме, председника САД,  на тему  реформе Агенције за националну безбедност (NSA) није уопште утицало  на   реалну ситуацију у вези са ухођењем Американаца и странаца. Циљ председниковог излагања је био да покаже да се NSA налази под контролом владе и да ради у складу са законом. А у ствари – уопште није тако.

NSA је формирана 1952.године и у САД представља најразгранатију државну структуру  за прикупљање обавештајних информација. Њене функције су од почетка одређене као електронска шпијунажа у иностранству и заштита америчких владиних комуникација од иностране шпијунаже.

Бројност сарадника и годишњи буџет те агенције представљају државну тајну. Постоје само званично непотврђене процене према којима у штабу Агенције ради приближно 30.000 сарадника, а у страним станицама – још око 100.000.   Претпоставља се да је њен укупан буџет око 13 милијарди долара.

Да NSA у свом раду излази изван оквира званично прописаних функција постало је јасно још 1960.године, захваљујући причама  бегунаца  –  њених сарадника  Вилијама Мартина и Бернона Мичела, који су у току конференције за штампу у Москви саопштили сензационалне детаље о шпијунажи Агенције за националну безбедност  САД – не само противника, већ и својих савезника, конкретно Француске. Затим је следећи бегунац, Виктор Норис Хамилтон, причао да се „под капом“  NSA налазе  и такве међународне организације, каква је  врх УН. Најзад, 2013.године,   дошла су открића Едварда Сноудена.

NSAконтролише не само ток информација у читавом свету – преко супермреже  „Ешалон“ (ECHELON),  мада је њено постојање све до 1998. године негирано.

Објекти шпијунаже   „Ешалона“ су владини органи, јавне организације и фирме, политичари, банкари и предузимачи, јавни радници и обични грађани, по свим земљама света.

Буквално усисавајући етар станице супермреже, разбацане по читавој земљи, сакупљају колосалан број информација. Комплетна електронска пошта, сви телефонски разговори, укључујући  и оне мобилним телефоном, саопштења пејџинга, телекси, телеграми, факсеви, радио и интернет сада представљају „информациои простор“ који „Ешалон“ пажљиво сондира.  Та мрежа хвата све што се преноси надземним и подземним путем, подводним , као и  оптичким кабловима, све радио комуникације – све од телефонског трачарења до радарских потписа за испаљивање ракета.

У ствари, сваки човек на свету који  користи било телефон, било факс или електронску пошту, доспева под контролу „Ешалона“.  Рад америчког  система подржавају специјалне службе четири  државе енглеског говорног подручја: Енглеске – Владин штаб за комуникације (GCHQ) , Канаде – Установа за безбедност  комуникација (CSE), Аустралије – Управа за заштиту веза (DSD) и Новог Зеланда – Владин биро за безбедност комуникација (GCSB).

У овом тренутку, у атмосфери најстрожије тајности, NSA  прорађује нов систем преузимања информација „Тетре 5“ („Бура“) – преко споредних електромагнетских лучења и усмеравања (ПЕМИН) који се неизбежно јављају при раду било какве  радиоелектронске и компјутерске технике. Тај пројекат ће у откривању туђих тајни  представљати нову етапу.

„Ешалон“ је сложен систем са много нивоа. У оквиру  његових подсистема постоје општи програми, на пример Classical Bullseye и Pusher –  за хватање ВФ сигнала, Steeplebush, Runway и Moonpenny – за сателитске мреже, Voicecast – за препознавање гласова и утврђивање особе која говори. Основу мреже представљају ваздушне базе које су снабдевене осетљивим антенама. Осим тога, постоје и другачије базе, које се смештају у близини ваздушних, подземних и подводних телекомуникација, а које су предвиђене за хватање сигнала са обичних каблова и каблова са оптичким влакнима.

Најважнији део тог система представљају међународне сателитске везе Intelsat, које су смештене на геостационарним орбитама, и које користи већина телефонских компанија у свету, а служе као ретранслатори телефонских разговора, факсева и електронске поште. Осим тога, у „Ешалон“ спада и мрежа станица које упоређује информације са сателитских орбита које не припадају Intelsat-у, конкретно – са руским. То су Менвиф Хилл (Menwith Hill) у северној Енглеској која шпијунира Европу и Русију,  Шоел Беј (Shoal Bay) у аустралијској провинцији Дарвин која прати Индонезију, станица  Лејтрим (Leitrim), Отава  –  Латинску Америку  и база Мисава (Misawa) у северном Јапану.

Станица у Менвиф-Хилу (тајно име „Пољска станица Ф83) са њених 25 сателитских терминала представља  највећи пункт за хватање информација у свету. У њој ради 1400 инжењера, физичара, лингвиста, математичара, компјутерских стручњака и 370 сарадника Министарства одбране. Станица има стално запослене чији је број једнак читавој Ми-5 – контраобавештајној  служби Велике Британије.

Обзиром да представља пункт за везу са групом сателита-шпијуна, у шта спада и главна мрежа која контролише Евроазију, станица ради и као снажан чвор класичне радиошпијунаже.  Она хвата надземне мреже микроталасних веза које преносе управљачке наредбе државне службе, у шта спадају и дипломатске директиве и војне наредбе. Тим мрежама су континенти међусобно повезани.

Међутим, најважнију компоненту „Ешалона“ представља компјутерска мрежа NSA (тајно име је „Платформа“) која повезује 52 посебне мреже  суперкомпјутера у различитим деловима света. Командни центар „Платформе“ је у Форт Миду  (Fort Meade), Мериленд, САД – у штабу  NSA. Компјутерске мреже локалних мрежа „Ешалона“ у милионима ухваћених саопштења траже  она, која садрже „кључне речи“. Управљање  подацима је потпуно аутоматизовано и координација станица је таква да  централни органи система имају практично тренутан приступ свакој битној информацији, без обзира са ког краја света она долази.

Али, ако се о постојању система „Ешалон“ до сада нешто и знало, Едвард Сноуден је открио и тајне електронске контроле читавог света које до сада нису били познате.

Тако  је он саопштио о тајном програму шпијунаже на интернету под називом PRISM. Захваљујући њему NSA има директан приступ серверима фирми какве су Google, Microsoft, Facebook, Yahoo! и Apple.

Рекло би се да тајне службе треба да интересује само преписка дипломата и осталих важних персона, као и писма и поруке које говоре о важним по безбедност САД  темама. Међутим, за то уопште није потребно да се из интернета усисавају све информације,  како то ради  PRISM.

Америчка тајна служба се већ   средином  2000.године  прикључила многим битним чвориштима везе. Први доказ о њеној претрази је добијен 2006.године од Марка Клајна, сарадника компаније АТ&Т, који се избрбљао испричавши да је тај телекомуникациони концерн Агенцији дао право да прислушкује његове линије. Од тада је комплетан трафикинг пролазио преко такозваног Narus-Insight SemanticTraffic Analyzer– својеврсне  копије тајних копија за NSA. Снага тог уређаја запањује: извршни директор произвођача апарата Narus– Нејл Харингтон  тврди  да је један прислушни механизам  у стању да анализира 1,5 Гбајт   у секунди.

Ради анализе  и систематизације тог океана података NSA је копирала у Гуглу његов систем Googl File System (GFS) и на  бази њега направила нов систем под називом Accumulo. Он дозвољава да се праве профили појединачних особа, између осталог и сваког корисника интернета. За обраду све већих маса података NSA је у држави Јута саградила информациони центар чија је изградња коштала 1,2 милијарде долара.

Агенција може да прати практично сваког човека на свету. Стручњак за област информационе безбедности Тобијас Јеске из компаније TU Harburg упозорава да „NSA може, на пример, да на основу података из навигационог сервиса Waze који је недавно купљен  од Гугла формира читаве профиле кретања становника у било којој земљи.“ При том, у тајном пројекту NSA Европа спада у категорију најприслушкиванијих територија.

У априлу 2009.године високорангирана лица Министарства правде САД су признала да је NSAвршила сакупљање информација у огромним количинама са унутрашњих комуникација становника САД, што је било ван  њених овлашћења. Тај посао је 2001. године рађен уз дозволу председника Џорџа Буша – млађег и имао је тајни назив «Stellar Wind». За време Барака Обаме програм је усавршен и он је у стању да контролише цео спектар комуникационих технологија.

* * *

Кратко набрајање шпијунских могућности NSA омогућује да се прикаже да задаци електронске шпијунаже и контрашпијунаже у  раду те Агенције играју трећестепену улогу. Агенција сакупља информације које немају  баш никакве везе са наведеним задацима. Подаци који се добијају о туђим државним тајнама или терористима се потпуно губе у океану података који Агенцији формално уопште нису потребни.

NSA контролише и анализира информације из најразличитијих области, а које се тичу живота других држава, народа и појединаца. Према подацима Едварда Сноудена, Агенција дневно хвата 200 милиона СМС-порука из читавог света. Тако је председница Бразила Дилма Русеф била запањена када је сазнала да су тајне службе САД и Канаде упале у Бразилско министарство рударства и уништиле компјутерске мреже нафтне компаније „Петробрас“, што је она назвала индустријском шпијунажом.

Међутим, уколико индустријска шпијунажа и садржи неку логику, како у том случају са гледишта задатака које треба да врши NSA треба назвати контролу комуникација УН, ММФ-а, Светске банке, МАГАТЕ, дечјег УНИЦЕФ-а, организације „Лекари без граница“, организација „Међународна амнестија“ (Amnesty International),  „Хришћанска помоћ“ (Christian Aid) и тако даље?

Као резултат разоткривања дошла је резолуција коју је 19.децембра 2013.године донела Генерална скупштина УН, о заштити корисника интернета од незаконитог ухођења. Како је у документу написано – интернет мора да обезбеди потпуну неприкосновеност приватног живота: „Незаконито прислушкивање и ухођење електронске комуникације људи је недопустиво и мора да буде прекинуто.“ Резолуција такође позива све земље УН да изврше потребне реформе својих обавештајних  установа и тајних служби. Конкретно – предлаже се да се оснују независни посматрачки органи који би одређивали умесност и потребу ухођења Мреже у сваком конкретном случају.

Али у својој реакцији на међународни скандал Обама је објавио да ће приступ гигантским базама личних података Американаца и неамериканаца тајне службе сада добијати само пошто то дозволи суд. А базе морају да се  налазе у приватним компанијама које на захтев власти имају право да откривају информације. Истина, увек остају ванредне ситуације за које важи дозвола без обзира на закон. Осим тога, биће сужен круг оних који се прислушкују због тероризма. Ако су до сада праћени чак и саговорници саговорника оних у које се сумњало, сада постоји ограничење само на најближе окружење могућих терориста. И најзад, агенцији NSA ће бити забрањено да шпијунира руководиоце држава које су пријатељи Америке.

Оснивач сајта Wikileaks Џулиан Асанж  је, коментаришући за CNN излагање о реформи NSA Барака оОбаме од 17.јануара, констатовао  да је околност која највише узнемирава то, што председник САД није поменуо ограничења за тајни закон о ухођењу. У том закону није тачно дефинисано ко су објекти ухођења и, што је врло важно, ко су корисници информација. А то је најважније питање: ко је у САД корисних свеобухватних информација NSA о животу на нашој планети? Јер ни једном државном органу  САД углавном не требају огромне масе података о раду административних органа, друштвених организација, о личном животу, наклоностима, тајним страстима људских маса. Али било би погрешно   претпоставити да их та организација, која троши огромна средства, баца у корпу за отпатке…

Очигледно је да је у одговору на то питање сакривено објашњење комплетног замршеног скандала у вези саNSA. Одговор у вези са тим може да буде само један: непријављени корисник метаподатака NSA су закулисни кругови САД, они који одређују политику те суперсиле, као и аналитички центри који им стоје на услузи. Чак и индустријска шпијунажа, за коју је Американце оптужила Дилма Русеф, за NSA представља споредан циљ. А главни циљ је контрола  дубинских процеса живота народа на нашој планети, захваљујући којима се у одређеном, погодном тренутку провоцирају ратови, кризе, револуције.

Зато ограничења која је председник Обама дао агенцији NSA, имају  карактер шминке. За поједине упите, на које судови шаљу одговоре  тајним службама,    потребни су  само милионити делови  информација које те службе добијају. А шта је са оним што остаје? Иде онамо, где је ишло и до сада.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)