Да ли су? Нису!

Милорад Вучелић, главни уредник

Потпуно је природно и нормално да се политичар пред изборе у Србији посаветује са својим најближим пријатељима и онда донесе одлуку. Али је неприродно и ненормално да се том политичару највећи број пријатеља са којима се саветује и на основу тих савета просуђује налази у Немачкој, и то на Међународној конференцији у Минхену. И није нимало природније када се међу њима посебно истиче нови министар спољних послова, социјалдемократа Валтер Штајнмајер. Пошто су му са Ангелом Меркел потонуле лађе, сада треба пробати са новим чланом коалиције која се уз све то још зове Велика.

Није за претходно поменуто национално поражавајуће сазнање био потребан неки посебан увид или тајна достава, јер се то могло сазнати из директних изјава самог Бориса Тадића (јер о њему је овде реч)  који треба да се нађе на челу неког демократског блока и који већ говори о некој српској великој коалицији. У којој је он самозамишљени део те великости. Док је Тадић на челу блока, заједно са Чанком и његовим моторним санкама којима је спасилачки јездио по снежној Војводини,  Ђилас се налази на браницима демократског фронта а неко ће се можда наћи и у рову одбране угрожене демократије. Уопште узев, више је него приметна та учестала употреба војне терминологије у  „демократском“ речнику, тако да би неупућени посматрач помислио да се налазимо у неком рату. Или усред револуције. Не би требало да нас зачуди ако се ускоро на том таласу појави нека наша реплика, а у виду изборног плаката или летка, познате слике Ежена де ла Кроа „Слобода води народ“ са ликом и фигуром Весне Пешић или нам се као Јованка Орлеанка укажу наше најборбеније другосрбијанке у виду Латинке Перовић или Србијанке Турајлић.

Уосталом, чега би другог могли да се сете идеолози и оперативци „Сабље“ него фронтова, ровова и  блокова. Тренутно су кадровски распоређени тако да могу да учествују у политичком и медијском животу и одлучивању. Нимало случајно, нико у набрајању почињених недела „жутих режима“ ни да помене највеће кршење људских права у савременој историји Србије. Што у „Сабљи“ пропустише, то у чувеној реформи привреде и правосуђа посекоше.  Некадашњи „сабљари“ нагло постадоше  фронтовци и заточници борбе за очување правне државе и демократије.

[restrictedarea]

Они су, тобоже, јако забринути што је могуће да дођемо у ситуацију да један човек сам доноси одлуке. Док су били на власти, били су заговорници јединства власти и практично уништитељи поделе власти. Колико јуче, поздрављали су све одлуке које је доносила власт чијег су премијера називали Черчилом а председника Де Голом. И сада су решили да устану ни мање ни више него против од њих проглашених државничких великана и учесника најзначајнијих историјских догађаја после Другог светског рата. Доводе ли они у питање било коју од битних одлука сада већ бивше власти? Не. Да ли су они против политике приступања Србије ЕУ? Нису. Да ли су они у борби за демократију или правну државу спремни да поштују Устав? Нису. Да ли су они бар за економску ревизију ССП-а? Нису. Да ли су они против бриселских споразума? Нису. Да ли су они за поштовање Резолуције 1244 СБ? Нису. Да ли су они подржали борбу против корупције? Нису. Додуше, можда и због тога што је ЕУ легло корупције, како говори налаз европске комесарке за унутрашње послове, Швеђанке Сесилије Малмстром, па им је таква ЕУ узор. (Прочитати текст Николе Врзића „Кампања без политике“ у овом броју „Печата“).

Да ли су они за поштовање међународних уговора Русије и Србије за изградњу „Јужног тока“? Нису. Да ли су они против приватизације јавних предузећа и других националних ресурса? Нису. Да ли су они против признавања косовске независности или против чланства независне „државе Косово“ у УН? Нису. Да ли су они за то да се успостави социјална и инвестициона одговорност српских капиталиста? Нису. Да ли су они против ГМО? Нису. Да ли су били и да ли сада јесу против болоњских реформи школства? Нису. Имају ли они неки предлог око социјалних закона и закона о раду? Немају. Уочавају ли они неке геополитичке и геостратешке појаве у свету и намеравају ли они да тим променама прилагоде државну политику? Немају, јер њима је сунце и при изласку и у подне и на заласку – на Западу. Кад су попустљиви, онда признају да постоји исток, али на тој страни света нема једино Русије.

Битне одлуке, дакле, нису спорне, само би и они да се некако врате у власт и домогну неких положаја. Одлуке су неспорне, само би актери власти да се умноже. Реч је о типичним произвођачима дима који симулирају некакву ватру.

Чујемо их како у одсуству било којег практичног одговора или плана, а нешто морају обећати, напрасно говоре како имају неке визије. Бивши немачки канцелар, угледни Хелмут Шмит својевремено је рекао да је најбоља препорука политичарима који имају визије да одмах потраже очног лекара. Наравно, не би се требало зауставити на лекарима поменуте специјалности.

Прави разлог употребе ове ратне терминологије је добрим делом логичан, јер је реч о подели „жутог картела“. А  када се картели распадају, наступа рат једног дела кумова, породица, капетана и војника са другим делом истих таквих. Основна делатност се не доводи у питање, реч је само о покушају нове прерасподеле интереса. Стога је у основи потпуно тачно све оно што лидери посвађаног картела једни о другима кажу и свима њима треба веровати. Нико се боље не познаје него међусобно они. Предизборна каљуга у којој се ваљају права је мера њихових домета и способности.

Потребно је такође на неки начин оправдати ове борбене формације и овај прегрејани речник. И у ту сврху се призивају авети „повратка деведесетих“ и оних „због којих смо изгубили десет година“. Појављују се својеврсни демагози страха које само корак дели од прижељкивања неких санкција међународне заједнице па макар то било и поновно увођење виза. Ова врста политичара никако да прихвати да је зло у свету и зло уопште далеко сложеније, обухватније и веће од појединачних актера у распаду једне државе на крају минулог века.

Ни једно једино суштинско питање нашег друштва и државе не поставља се од стране највећег дела опозиције. Ниједног суштинског разликовања са постојећим нема. Зато нам и већина информативних емисија изгледа пре и више као ширење и размењивање интрига и трачева него као некаква полемика или супротстављање ставова. Опозиција заснива или фингира своју активност нападајући власт због неких недоследности и изјава министара а пре свега екс министра Радуловића, таблоиди су одавно учинили своје, сада су они тек бледи рефлекс онога што се  стварно у политичком животу дешава. Ко је икада, у било којем таблоиду, теже оптужио Ђиласа од бивше министарке правде Снежане Маловић!

То се могло избећи само тако што је након пораза „жутог картела“ на изборима требало направити прави и потпуни извештај о затеченом стању нације и државе. И онда, независно од појединачно почињених кривичних дела, установити политичку одговорност за економски и државни слом. Када се то, из ових или оних разлога, пропусти да уради, настају многе данашње компликације и све већи и тежи проблеми који ће, по свему судећи, и у садашњој изборној кампањи измаћи пажњи.

[/restrictedarea]