Берлин окреће нови лист према свету?

Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

После говора председника Немачке Јоакима Гаука на безбедносној конференцији у Минхену поново је покренута прича о активнијој улози Немачке у глобалној безбедносној политици. Гауков говор може се посматрати као знак да Немачка више нема осећај кривице због два светска рата и да више не избегава да има мишљење о глобалним проблемима.

Немачка се више не стиди властите снаге и тражи нову улогу за себе у контексту глобалне безбедносне политике. Иако је тај тренд на делу већ неколико година, до сада је тематизован углавном од стране критичара немачке снаге. На Минхенској безбедносној конференцији тај је тренд међутим, први пут јасно и гласно формулисан у говору немачког председника Јоакима Гаука.

“Немачка окренута свету, биће још бољи пријатељ и савезник у Атлантском савезу, него што је била Немачка која се борила са духовима властите прошлости; Немачка која се не боји да преузме већу интернационалну одговорност, биће бољи ЕУ партнер”, изјавио је Гаук у драматично интонираном говору у коме се описује међународна безбедносна конструкција “нове Немачке”.

Која четири угла, према Гауку, држе кућу тако описане нове Немачке? Одговорност, коначно напуштање психозе изазивача ратова, помирење са суседима и другим оштећеним странама, јача улога у политици ЕУ заједништва и НАТО интеграција.

Какав је кров предвиђен на таквој кући снаге и енергије? У две речи: пакет вредности. Немачка безбедносна конструкција светле будућности подиже се испод крова који је Берлин поставио као систем вредности: људска права, демократија, савест, сарадња, суодговорност.

Берлин истовремено тражи, нуди, запоседа, обећава, и релативизује своју “већу одоговорност” на глобалном нивоу.

“Ми Немци смо на путу према једној, за нас новој форми одговорности, са које још никада нисмо деловали у свету”, изјавио је Гаук истичући да је данашња Немачка “добра Немачка, најбоља до сада.”

Та “добра” Немачка настајала је полако, тиме што је уз помоћ пријатеља из ЕУ и Северноатлантског савеза излазила из историјског модела “рата и доминације” и пресељавала се у онај обележен “миром и кооперацијом”.

Гауков говор може се посматрати и као својеврсни обрачун са тезом да је Немачка талац властите ратне прошлости и пруске војне традиције, те да због осећаја кривице за оба светска рата избегава да има има мишљење о стварима које је се не тичу.

Преведено – Немачка се до сада уздржавала да има мишљење о диктаторима расутим по свету, који терор над властитим становништвом покривају позивом на принцип међународноправно гарантоване суверености – али, уз помоћ пријатеља, то више неће ни моћи, ни хтети.

Узимајући у обзир место, време и присутне госте, јасно је да “добра” Немачка из Гауковог говора истовремено значи “активна” Немачка.

Место: Минхен, град у коме се већ педесету годину за редом одржава међународна конференција замишљена као политичко-безбедносни труст мозгова за дефинисање европске атлантске оријентације. Сазвана у живот само две године после подзања Берлинског зида, Конференција је после његовог рушења еволуирала од политике одбране, до политике новог интегративног поретка Европе.

Време: Пројект “новог” светског поретка – други назив за либералну демократију – доживљава можда најтеже тренутке до сада. Где год се погледа, свугде разочарење за разочарењем: земље Арапског пролећа клизају у хаос, интервенције у Авганистану и Ираку су катастрофе у пуном цвату, Сирији се не може помоћи а да се истовремено не помогне или Ал Каиди или Ел Асаду.

Украјина се спрема да закорачи у југословенски сценарио, а на све то још, Русија постаје богата и респектабила, а да није ни прошла кроз трансформацију школског модела либералне демократије!

Гости: Или моћни, или бивши моћни који саветима утичу на данашње моћне. Само неколико имена – амерички министри спољних послова Џон Кери и одбране Чак Хејгл, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, председница спољнополитичког одбора кинеског парламента Фу Јинг, сва сила европских, блискоисточних, арапских лидера и један бивши директор ЦИА.

У готово драмском сценском наступу, Кери и Хејгл су се заклињали у северноатлантско савезништво, синхронизовано измењујући лоптице како “без Америке нема јаке Европе, а без Европе нема јаке Америке”, при чему шпијунске активности НСА нису споменуте ни једном речју.

“Активна” Немачка – активнија него 1999 године?

Шта у таквом контексту значи када Немачка каже да је отплатила моралне и друге дугове из прошлости и да је сада спремна за “већу одговорност”? Да ли се ту мисли на дилему да би Немачка у будућности, по Гауковим речима “више плаћала, или више пуцала” него до сада?

По њему, ни једно ни друго, иако Гаук не нуди гаранције да понекад не би било или једно или друго: он само тврди како Немачка више није у комотној позицији да гледа на другу страну онда кад се у свету догађа нешто лоше, само зато што је у прошлости била позната по катастрофалним одлукама.

Али, без бриге, Немачка ништа неће учинити сама, тврди Гаук, као да је наступ у Северноатлантском савезу сам по себи гарант да се опет неће доносити погрешне одлуке.

Ствар је управо у томе да би Немачка и те како могла наступати сама, барем ако се може веровати процени бившег немачког канцелара Хелмута Шмита. Шмит се није појавио на Конференцији – коју је, успут речено и основао пре пола века заједно са Хенријем Кисинџером – али је гостима зато послао снимљену видео поруку.

Шмит прогнозира драматичне промене у наредних четврт века. Америка ће се вратити свом изолационистичком рефлексу и све више повлачити из светских послова. Американце ће све више занимати “како доћи до пристојног здравственог осигурања, него што би их бринуо суверенитет острва у Кинеском мору”.

Ни другима није лако: Проблем Русије је “њена огромна, слабо насељена територија”, каже Шмит, додајући да је слОвенског становништва мало “док муслимаско стално расте, укључујући и демографски притисак из Афганистана и Пакистана”. Кина, по њему, има сличан проблем.

Онако како данас изгледа Лампепдуза, тако би сутра могла изгледати Европа под притиском сиромаштва као глобалне чињенице, црта Шмит мрачни сценарио будућности.

С друге стране, ако Америка више није заинтересована (да и даље покушава) да руководи светом, зашто га онда толико прислушкује? Да би се лакше опустила у свом изолационистичком рефлексу? Или, да се вратимо на Гауков говор, да ли ће у будућности титула “светског полицајца” с Америке прећи на Немачку? Нико други и нема ту амбицију – Русе занима само њихово ближе иностранство, Кинези увек воде бригу само о себи.

Ако се обистини прогноза да би глобална улога Америке и Русије била у слабљењу, има ли шансе да те две земље, суочене са много опаснијим непријатељима, коначно склопе пријатељство између себе?

Судећи по оном што се чуло од Керија, изгледи су слаби. Кери је у Минхену описивао како се његов идентитет градио у фобичним епизодама Хладног рата, његово “Ја” формирало се уз стално очекивање атомског напада из Москве.

Украјина – плен који би уништио сваког победника

Док Шмит као човек без будућности бира да говори о будућности, Кери говори о Украјини. Истини за вољу, ни Америци ни Унији Украјина не треба. Све у тој земљи, од привредне и енергетске ситуације, преко политичке културе и менталитета, подивљале корупције, па до матрице владања и пословања, било би за Европску унију енормно оптерећење у случају када би Украјина у било каквом облику осванула сутра у западном блоку. Али Украјина треба Русији, и то је довољан разлог да је Европска унија хоће.

Украјинска драма на најбољи могући начин доводи пред очи активнију улогу “добре Немачке” која делује као бранитељ “вредности”.

Како су вредности културолошки и цивилизацијски одређене, то само може значити да би се у будућности јаз између Запада – под, или само са Немачком – и осталог дела света могао продубљивати.

Где би у том контексту била Русија? Има и у Европи политичара који су уморни од бесмислене компетиције која актуелно влада између ЕУ и Русије. Европска Унија је главни трговински партнер Москве (45 одсто руског извоза иде у земље ЕУ), обрнуто, Русија је за Европу четврти трговински партнер (после Америке, Кине и Швајцарске). Овако или онако, ЕУ и Русија седе у истом броду.

“У односу на Русију ЕУ има “нула фантазије” жалио се прошле недеље у Бечу Матиас Штролц, шеф аустријских “Неоса”, младе али перспективне странке која је у октобру први пут ушла у парламент.

“Русију стално приказивати као зло је погрешно, она је исто део Европе” изјављује Штролц и предлаже формулу “мењајмо Енглеску за Русију, кад-тад”.

http://www.rts.rs/