Почетна / Документи /  Полемика: Велики отаџбински рат  као алтернатива  Великој Октобарској револуцији 

 Полемика: Велики отаџбински рат  као алтернатива  Великој Октобарској револуцији 

Пише Ранко Гојковић

Коментар на текст „Невјешто развјенчавање митова“ Митра Поповића објављен у „Печату“ број 304, од 31. јануара 2014.

Када сам се упустио у покушај раскринкавања једног грандиозног русофобског фалсификовања историје, био сам свестан да ће се јавити и опоненти, али свакако нисам очекивао да ће се јавити бранитељи Троцког!

Када неко хоће да се бави личностима Стаљина и Троцког и изјави да „није прочитао ништа о русофобији Троцког“, озбиљан човек може да изгуби вољу за полемиком. О русофобији Троцког постоји море литературе, чак и књига самог Троцког „Моя жизнь“ пружа обиље доказа његове болесне русофобије. Уочи страшног геноцида над донским козацима, чији је био главни инспиратор, Троцки пише: „Козаци су једини део руске нације способан за самоорганизацију. Због тога они морају бити уништени и обезглављени <…> старо козаштво мора бити спржено у пламену социјалне револуције…“

Професор Поповић пише: „Прва нетачност је да је Лењин Западну Украјину и Западну Белорусију „поклонио“ Пољацима Брест-Литовским миром.“ У свом тексту ниједном речју нисам поменуо Западну Украјину и Западну Белорусију! Брест-Литовски споразум сам поменуо због лицемера који трубе о „комадању Пољске између Стаљина и Хитлера“ како бих показао да је Стаљин тим споразумом под окриље совјетске државности повратио територије које су припадале Царској Русији. Нова бољшевичко-комунистичка власт одрекла се Брест-Литовским споразумом 1/3 становника Царске Русије, одрекла се свих претензија и права на Финску, будућих балтичких држава Естоније, Летоније и Литваније, Пољске, Белорусије, Украјине, као и (на захтев Турске) Ардахана, Карса и Батумија. Шта је ту нетачно?

Шта рећи за реченицу „Лењин је, иначе, Брест-Литовским миром препустио Њемцима само Украјину; Пољска и Летонија биле су окупиране још у вријеме цара Николаја“? Па није ваљда да професор мисли да Царска Русија не би повратила окупиране територије да није било (у време рата са спољним непријатељем!) крваве Револуције са цареубиством? Пошто професор не зна за русофобију Троцког, можда не зна ни да је Русија уочи Револуције одлично стајала на фронту и да је Цар Николај II у децембру 1916. године као врховни командант издао наредбу о свеопштој офанзиви (која је подразумевала и правце Константинопоља и Црноморских залива!) у пролеће 1917. године, у циљу потпуног ослобођења територије Руске царевине од германске војске. Био је то истински одговор православног цара на све покушаје Немачке и Аустро-Угарске да му предложе сепаратни мир. Русија се озбиљно припремила за ту офанзиву, армија и флота су биле одлично снабдевене за тај наступ, али – тада ступа на сцену „пета колона“ руске историје финансирана од стране Запада.

Поводом брзог напретка Немаца у првим данима рата, професор пише да је Стаљин забранио да се одговара на нападе Немаца! „Чак је одузео гранате пограничној артиљерији. Нијемци су брзо савладали пограничне јединице и продрли дубоко на територију противника, што је још више дезорганизовало одбрану.“ Да ли озбиљан човек може поверовати да је Стаљин био малоумна наивчина која уочи напада Хитлера одузима гранате својој војсци? Ово је превише и за стрип о Мирку и Славку! Пре него што се одлучи да држи лекције другима, професор би поред мемоарске и „дисидентске“ литературе (на коју се у тексту више пута позива) могао да прочита и неку озбиљнију историјску књигу. На пример, студиозно дело (на 883 стране текста) Владимира Мешчерјакова – „Сталин и заговорщики сорок первого года. Поиск истины“. Тад ће му постати јасно да и данашње фашистоидно лице западних слугу са кијевског Мајдана има своје претече у 1941. години.

Што се тиче „оптужби против маршала Тухачевског, за које је одавно познато да су фалсификат…“, што је професор сазнао из књиге „познатог совјетолога Роберта Конквеста“, одговорићу кратко. Амерички научник Г. Фер показује да је Конквестова књига „Велики терор“ написана по налогу енглеске обавештајне службе. Аргумент „одавно је познато“ може проћи само код либералних присталица историографије Хашког трибунала.

Треба рећи да су фалсификатори историје у једном у праву – Стаљин јесте крив због избијања Другог светског рата! Јер, да је Троцки победио Стаљина, не би Хитлер имао потребу да напада Совјетски Савез. Али у том случају данас вероватно не би било ни руске државности, можда ни Словена уопште – јер свакако Троцки не би ратовао против својих газда а Руси ништа боље од судбине америчких Индијанаца не би могли очекивати.

Троцкизам и стаљинизам. Троцкизам је синоним класичног марксизма-нихилизма, интернационализма, жестоке русофобије и државорушитељства. Троцки је тежио потпуном уништењу руске државности и Руске православне цркве, потпуном затирању руске елите и поробљавању руског народа. Троцкисти су починили масовна убиства и чудовишне злочине у годинама после Револуције. Та групација са идејом „перманентне револуције“, попут данашњих глобалиста, служила је истим њујоршким газдама за остварење сатанског циља – владавине над целим светом.

Стаљинизам представља групацију која је тежила очувању руских државних традиција. Троцки је био у праву кад је Стаљина назвао контрареволуционаром, он је под плаштом совјетизма градио у суштини пут руске државности потпуно супротан марксизму. Стаљинизам се претворио у тежњу за системом друштвене праведности, што је својствено православном словенском духу руског народа и та идеја је била испуњена традиционалним државничким садржајем.

Дакле – Троцки своје мрачне циљеве није могао никако остварити уколико не уништи Стаљина. Троцки још 1919. године оптужује Стаљина због победе Врангелове војске код Царицина: „Опозиција Ворошилова иза чијих леђа стоји Стаљин, учинила је да тај посао (геноцид над козацима – Р. Г.) не буде потпуно извршен… Линија Стаљина, Ворошилова и К. значи потпуну пропаст наше ствари“ – пише Троцки 10. јануара 1919. године Јакову Свердлову. У неколико наврата троцкисти су уз помоћ Запада покушавали државне преврате, Раковски недвосмислено сведочи да је Троцки још за Лењиновог живота „изрекао смртну пресуду Стаљину“. У књизи „Тајни рат против Совјетске Русије“ М. Сејерса и А. Кана наводи се низ чињеница које сведоче о рушилачкој улози троцкиста против совјетске државности. Из иностранства Троцки својим сарадницима у Русији излаже план деловања у 3 тачке. 1. „Искористити сва могућа средства за свргавање Стаљина и његових сарадника“ (или – терор у целој земљи); 2. „Ујединити све антистаљинске снаге“ (или – сарадња са страним обавештајним службама и непријатељским државама); 3. „Супротстављати се свим акцијама совјетске владе и партије, посебно у економској области“ (или – диверзије и штеточинство свуда). Још један цитат из те књиге: „У јесен 1934. године троцкистичке терористичке групе којима су често руководили нацистички и јапански агенти деловале су широм Совјетског Савеза и на списку за ликвидацију совјетских вођа стајала су имена Јосифа Стаљина, Климента Ворошилова, Вјачеслава Молотова итд.“ Као што видите, многа непочинства тридесетих година, која лажна историографија приписује искључиво Стаљину, дело су опозиционог деловања троцкиста. Пошто је пропало неколико завера, црна закулиса одлучује да са Стаљином понови оно што је успешно урађено са руским царем – да се искористи механизам тандема „светски рат – државни преврат“. У ту сврху је Хитлер и доведен на власт у Немачкој. Јасно је да се без унутрашње „пете колоне“ то није могло извести. Планове Запада на уништењу руске државности подржавали су, нажалост, и многи припадници руске „беле“ емиграције.

Резиме. У текстовима у „Печату“ и на „Фонду стратешке културе“, покушао сам да сагледам личност државника који, по мом дубоком убеђењу, у кључним моментима светске историје није ратовао против Промисли Господње, па је руска државност сачувана. Уверење да лажни историјски митови које нам намећу наши непријатељи служе као оружје у информативном рату против српске и руске државности једини је мотив тог писања. Либерали који су у ОЕБСУ изједначили Стаљина и Хитлера – у ствари су модерни троцкисти који такође подржавају фашизам (на Космету, у Хрватској, Кијеву…). Лажна историографија о Стаљину слична је историографији о Србима коју Запад ствара уз помоћ Хашког трибунала – своју кривицу свалити на жртву, учинити је кривом за злочине који су извршени против ње саме! „Идеолошка призма“ за коју ме оптужује професор (не наводећи у чему се она састоји) видљива је управо у његовом тексту. Зар није гледање кроз идеолошку призму тврдња да Стаљина нападају само због „социјалистичке и  комунистичке идеје“. Запад Стаљину не може опростити што је спасао од уништења руску државност која је већ била бачена на колена и што је повратио веру руског народа у величину његове историје и културе. Стаљин није стекао поверење руског народа комунистичким паролама, него истинитим речима о Отаџбини, традицији, руским светитељима, славним прецима… Милиони погинулих хероја у рату са нацизмом гинули су уз речи: – За Стаљина! – За Родину! Отуда и назив Велики отаџбински рат. Сами смо сведоци какво „благостање и државни процват“ стижу са доласком прозападних снага на власт, па можемо замислити како би изгледала данашња руска државност да су западни најамници уместо Стаљина засели у владарску фотељу у Кремљу.

Омар Хајам, средњовековни персијски учењак и песник, написао је стих у којем каже да је „историја попут морске дубине, некад се уопште не види од запенушане приче“. Дошло је време да се запенушане лажне приче о Стаљину уклоне са историјске пучине.

6 коментара

  1. Za nas-Srbe bitno je da istoriju ucimo i razumemo dijalekticki.
    Ako shvatimo istoriju Rusije, u ucenje ukljucimo istoriju naroda i
    drzava oko nas, lakse cemo razumeti „dogadnja“ Srbiji i stanje danas.
    Verujem, da nam nije potrebna posebna polemika oko uloge Velike
    Britanije i njenih nepromenjenih ciljeva.
    V.B. je, zadnjih hiljadu (ili bar 500) godina, postala najmocnja
    imperija, iako, naoko, to nicim ne „zasluzuje“. Ona je zauzela
    brojne strateske „tacke“, osvojila brojne zemlje na celom svetu,
    a „pisala“ zivot mnogima, cak i gde „nogom nije stupila“. Uz sve
    „uspehe“ u osvajanjima, sve ih nije ostvarila. Njen vekovni cilj-
    osvajanje prostranstva Rusije i „podjarmljivanje“ Slovena, jos
    nije ostvarila ali ga se nije odrekla.
    Kako nema mesta nacional-paranoji, to ne zaboravljam ni interes
    za Iran, Avganistan i Kinu. Takodje ne zaboravljam ni druge
    prostore, gde je jednostavnije (i jeftinije) doci do korisi, bez
    posebnog eksponiranja.
    V.B. deluje svim sredstvima i metodama osvajanja. Sta god mislili,
    ne zaboravimo da je Indiju osvojila i njome vladala u svoju korist, „sacicom“ vojnika i „upravnika“, a osvojena, podkontinent
    sa preko milijardu stanovnika.
    Dok se istoricari „zabavljaju“ pisanjem istorija, kao istorijom
    ratova, poslovna (korpoartivna) organizacija, finansije, diplomatija i „obavestajni“ (kakav, eufemizam) rad se (najcesce,
    namerno) prikrivaju.
    Dok nas veliki austrijski vojskovodja uverava da je rat neuspeh
    politike, odavno smo svedoci, da je rat, sredsvo politike, a u
    ostvarenju materijalnih ciljeva (osvajanja).
    Bez „rada“ diplomatije i obavestajaca (MI6), do sukoba Nemacke
    i Rusije u Velikom, potom II sv. ratu, tesko da bi doslo. Dotle,
    niti su te dve drzave (ni njihove prethodnice) ratovale, niti je
    postojao plan rata, do samog izbijanja. Zona sukoba interesa bio
    je Istambul, kljucna tacka na pravcu Berlin-Bagdad, nemackoj, a
    prolaz kroz Bosfor i Dardanele, Rusiji.
    Velikoj Britaniji je bio (i ostao) interes da spreci namere Rusije, racunajuci da uvek moze suzbiti Nemce sa Bliskog Istoka.
    Ratom Nemacke protiv Rusije, V.B. visestruko dobija. Taj interes
    je kljuc i sekundarnih intersa-obuzdavanje i nanosenje stete
    drugim rivalima-Francuskoj, Austro-Ugarskoj, …
    Tako, diplomatijom i „obavestajnim radom“, V.B. podstice osnovne
    sukobe. Ona ne uspeva da izbegne ulazak u rat, koji posataje svetski, ali ne propusta da, pragmatizmom, profitira u toku i
    posle rata. Posle „spustanja zavese, pod svetlima pozornice,
    pokazuju se krivci za rat i inicijalna kapisla-glumci“ Reziser se
    zadovoljava foteljom u senci i pripremom drugog cina „igrokaza“.
    Znamo, ko je, u pauzi, pio sampanjac, ko pelen i zuc.
    Dok su se svetla pozornice gasila, nismo videli reziserove ruke i prste, jer je u pauzi nastupila ekipa, „orkestar za svadbe i sahrane“, „predsatve“-Velika Oktobarska Revolucija, a nova zvezda
    drugog cina, tekst ucila, kostimirala se i „preslisavala“ se.
    Na drugoj strani, rastao je i radio Lavrentij Berija, u senci
    Trockog, Staljina, … Danas, dok se jos „lome koplja“, a Hitler
    i Staljin „uporedjuju“, dokazuje se, da, koga mediji ne pominju,
    nije ni postojao. Zato, na racun dubine Berijine senke (a nesporno
    cijeg), sve je crnja svetlost ka Staljinu, sve jaca.
    Kerenski, Lenjin, Trocki, cak i Hitler, tonu u senku, jer je
    vreme za novog Staljina.
    Na kraju, ako povezemo i razumemo niz, nespornih dogadjaja tokom
    oba rata (kao i pre i posle), vidi se jedinstven proces, pa nije
    potrebna komplikovana nauka, da se istorija i pojedinacni akteri
    razumeju.
    Polemika, koja pocinje, „Da nije, ..“ ili „da je(ste) nema smisla.
    Ko god je pomislio i verovao da moze, nesto drugo, dugog veka,
    nije bio.
    Srboljub Savic




    0



    0
  2. Србољуб

    Поштовани имењаче,
    добрим делом сте у праву, али мало превише глорификујете „свемоћ“ В.Британије. Стаљин је и помислио и вероаво да може другачије и могао је – скоро 30 година његове владавине ипак су биле у великој мери рат и против В.Британије, иако је истина да њихови прсти стоје иза сукоба Хитлера и Стаљина. Постоји једна сила јача и од МИ-6, та сила се појавила на дан одречења Цара од престола (појава Државне иконе Мајке Божије са царским скиптром у руци). Стаљин је у судбоносном тренутку светске историје схватио моћ те силе и као бивши богослов, остатак своје владавине се упрегао у јачање Православља у Русији. На крају га је рука МИ-6 ипак стигла, али је неоспорно много и урадио пре своје кончине.




    0



    0
    • Нажалост, стварност је много гора и тежа.
      Зар не мислите да су САД само видљиви део „империје“(а британске)?
      Зар управо В.Б. није гурнула у рат Немачку против Русије
      (истовремено и против Француске) и цео свет у Први светски?
      Верујем, да вам није непозната улога МИ6 у повезивању (и
      наметању кривице) Србије (преко „Црне руке“) са атентатом
      у Сарајеву?
      Ко је:
      -(буквално) „демонтирао“ руску царевину-државу приволео цара и његовог брата, на абдикацију?
      -„средио“ Лењину пут кроз Немачку, марта 1917?
      – и, чији је био Берија, под чијом командом је уништен врх
      совјетске армије, сувише дуго војском командовали
      политички комесари (уместо официра), организовао гулаге
      (и шта све не, приписано, а данас се увеличава, Стаљину)?
      – профитирао у оба светска рата?
      Чија је „заслуга“ што нас и Руса, данас има, далеко мање,
      од природног (и нормалног)?
      Ко је у позадини сукоба (браће) словенских народа?
      Ко је у „дубокој“ позадини (иза извршилаца)геноцида над Јеврејима, Јерменима, и нама-Србима?
      Ко је иза „догађаја“ у Украјини?
      Каква је „слабост“ то што су, у 21 веку, Канада, Аустралија
      и Нови Зеланд и даље, под британском круном?
      Да ли српски, руски или британски Комонвелт има 53 државе?
      Ко данас спрема Немачку и зашта?
      Да ли је Србија слободна?
      Да ли нама-свим Србима данас, нешто прети?
      Да ли моземо опстати без свести, знања и без одбране?
      Моземо ли се одбранити, ако не знамо, шта и ко нам прети?
      Пре него изговорите-„наше је царство небеско!“, молим вас
      не заборавите (и ми, сви) да нам је живот Бог дао, једино
      наслеђе нам је да (се боримо) живот одржимо.
      Србољуб Савић




      0



      0
  3. Србољуб

    Наравно да се треба борити, тезе које износите нису спорне, спорно је у свему томе не видети и сопствену слабост а не само свемоћ“ В.Б. Све што нас сустиже, сустиже нас по Божијем допуштењу због нашег отпадија од свеспасоносне свете вере Православне а не због свемоћи В.Б. Око нас у ваздуху има нилијарде различитих вируса и бактерија, слаб организам брзо униште, отпоран организам им одолева. Тако је и са народима, слажем се да треба знати ко је и колико је моћан наш непријатељ, али када би ми свако јутро и сваки посао почињали и завршавали са Оче наш, када би се ми вратили делу нашег духовног родитеља Светог Саве, затражили од њега помоћ и заштиту, видели би колико је немоћна „свемоћна“ В.Б. То је оно што сам хтео рећи, у крајњој линији нас неће спасити вештина (коју наравно не треба одбацивати уколико је племенита), него врлина.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *