Почетна / Свет /  Обојена револуција  у Венецуели

 Обојена револуција  у Венецуели

Пише Филип Родић

Још откако је Уго Чавез 1998. године победио на изборима и дошао на власт у Венецуели, у овој јужноамеричкој држави трају константни покушаји дестабилизације државе и смене власти која није по вољи Вашингтона. Од државних удара до насилних демонстрација, „обојена револуција“ скоро непрекидно траје већ више од 15 година.

Уго Чавез је за Вашингтон био гори од ђавола. После његове смрти, на челу једне од нафтом најбогатијих земаља на свету наследио га је Николас Мадуро. Прво као „прелазни председник“ а после победе на изборима у априлу прошле године и као легитимни шеф државе. Као ни у случају Чавеза, међутим, неки унутрашњи и међународни фактори никако не могу да се помире са избором већинског дела венецуеланског народа и покушавају да му ванинституционалним путем наметну другачију власт. Ван сваке разумне сумње доказано је да је Вашингтон стајао иза неуспелог државног удара против Чавеза у априлу 2002, после чега је уследио прекид рада нафтне индустрије иза којег је стајала управа страних компанија. Од тада, на делу су недељне саботаже државне инфраструктуре и снабдевања храном, које прате насиље и убиства. Из Венецуеле редовно стижу вести о напорима да се збаци демократски изабрана власт која се оптужује за недемократичност и гажење људских права. Последње у овом низу су насилне демонстрације започете 12. фебруара ове године, у којима је до сада живот изгубило троје људи, а више од шездесет их је повређено.

ПРВА КРВ Све је почело у среду 12. фебруара, када се у Венецуели обележава „Дан младости“ и када су се скоро истовремено окупиле две супарничке групе – присталице опозиције и следбеници „чавизма“, идеологије коју је по смрти бившег председника преузео Мадуро. По завршетку мирних шетњи, у раним поподневним часовима, председник Мадуро је у Каракасу одржао говор, поздрављајући мирне маршеве, али убрзо потом пала је прва жртва. Чињеница да је ватреним оружјем први убијен присталица Уга Чавеза, Хуан Монтоја, јасно говори о томе ко је започео насиље, иако се присталице опозиције вајкају да су они жртве репресивног режима који не дозвољава слободу говора и мирне демонстрације. Слично је било и 2002. када су, такође, прве жртве насиља биле Чавезове присталице, убијене махом ватреним оружјем. Председник Националне скупштине Диосдадо Кабељо осудио је пуцњаву и наоружане десничарске групе да су прогањале и ликвидирале Монтоју, истакнутог активисту у заједници. „Они су фашисти, убице, а претварају се да желе дијалог“, рекао је Кабељо позивајући народ да очува мир и да не прибегава одмазди.

И после овога насиље се наставило. Опозиционе групе напале су седиште државног тужиоца, као и више других државних зграда, међу којима и једну од општина у Каракасу. Потом су око државних зграда распоређене снаге Националне гарде. До насиља је касније, у мањој или већој мери, дошло и у многим другим венецуеланским градовима.

Државни тужилац Луиса Ортега Диаз саопштила је да је током првих дана насиља убијено укупно двоје људи, да је 23 повређено и тридесетак ухапшено. Поред Монтоје, од повреде нанете ватреним оружјем преминуо је и студент Басил да Коста. Обојица су убијена метком у главу „попут снајпериста који су убијали људе 11. априла“ 2002. приликом покушаја државног удара. Трећа жртва пала је нешто касније, током сукоба насилних демонстраната и полиције у богаташком делу Каракаса, који се сматра упориштем опозиције.

И председник Венецуеле и његови десничарски противници правили су паралеле између садашњих збивања и покушаја државног удара који је, уз помоћ САД, извршен 2002. „Неће бити државног удара у Венецуели, у то можете бити апсолутно сигурни. Нека то зна цео свет“, рекао је Мадуро у телевизијском обраћању и до краја недеље забранио све јавне скупове. Влада је наредила и хапшење неколико десничарских опозиционих лидера, за које се сматра да су „идејне вође“ насиља до којег је дошло у прошлу среду. Међу њима су бивши вицеадмирал венецуеланске морнарице Иван Карату Молина и бивши шеф колумбијске дипломатије Фернандо Гербаси, који су у телефонском разговору, снимљеном и јавно емитованом, говорили да ће на демонстрацијама бити организовано „нешто попут 11. априла“. Налог за хапшење издат је и за Леополда Лопеза, лидера десничарске странке „Народна воља“, једног од главних организатора прошлонедељних демонстрација. Власт је Лопеза и његове присталице описала као „нацифашистичку фракцију“ опозиције и јасно их раздвојила од политичара окупљених у опозициону групацију МУД где спада и бивши председнички кандидат Енрике Каприлес са којим влада сарађује. Лопез и његови савезници јасно су пак рекли да им је циљ обарање владе и да „земља не може чекати до наредних председничких избора 2019. да би приморала Мадура да оде с власти“. Претходни пут овакви нереди организовани су након Мадурове победе на председничким изборима прошлог априла.

[restrictedarea]

ВАШИНГТОНСКО ПРОРОЧАНСТВО Какву судбину Венецуели жели Вашингтон, најјасније показује извештај објављен крајем прошлог месеца под насловом „Венецуела урања у насиље“ бившег шефа Одељења за националну безбедност Поморске војне академије у Калифорнији Херолда Тринкунаса. Занимљиво је да, у време када је овај извештај писан, није било никаквог значајнијег политичког насиља у Венецуели, али је аутор указао на „опасност од насилне народне реакције и регионалне нестабилности“. Истиче се амерички интерес да Венецуела остане „стабилан испоручилац нафте на међународна тржишта“ и Вашингтон саветује да „припреми, у случају избијања насиља, концентрисан регионални одговор који би довео до поновне демократизације ове земље“. Другим речима, до смене режима.

Слика постаје још јаснија ако се погледа мало даље у прошлост. Током протеклих година, опозиционе снаге у Венецуели биле су подриване међусобним сукобима различитих политичких струја и 2005. бојкотовале су парламентарне изборе. Овај бојкот доживео је тотални фијаско и опозиција је због тога изгубила све представнике у националној скупштини, у корист „чавистичких“ странака. 2008. опозиција је покушала да се уједини у МУД, али се унутрашњи сукоб само разбуктао када је странка „Прво правда“ преузела потпуну контролу над овом групацијом и удаљила остале опозиционе партије. Растућа фрустрација због немогућности да победе на било каквим изборима навела је опозицију да појача своје напоре да свргне власт другим средствима. Опозиционог кандидата Каприлеса Радонског прво је на председничким изборима октобра 2012. потукао Чавез, а на изборима у априлу 2013. исту судбину је доживео од Чавезовог наследника, Мадура. Радонски је након овога оптужио Мадура за изборну крађу и вође опозиције листом су одбиле да Мадура признају за председника. Ко их у овом антиуставном деловању подржава, јасно показује чињеница да су САД једина држава на свету која не признаје Мадура за председника. Дан после избора, 15. априла, Радонски је позвао опозицију да изађе на улице и побуни се, што је довело до убиства девет „чавезиста“, међу којима је било и једно деветогодишње дете, у стилу погубљења, и рањавања бројних других.

Од тада, деструктивне акције опозиције уз подршку САД су постале скоро свакодневна акција. У више наврата откривене су и спречене завере да се убије председник Мадуро, прећено је његовој безбедности, САД су га спречиле да приликом пута у Кину прелети ваздушни простор Порторика, Вашингтон га је спречио да у октобру одржи први говор као шеф државе на Генералној скупштини УН, од 1. августа опозиција је интензивирала нападе на венецуеланску инфраструктуру, електричну мрежу и допремање хране. До последњих диверзија дошло је пред локалне изборе 8. децембра. Три месеца пре ових избора, на којима је више него убедљиву победу однела „чавистичка“ струја, електрична енергија је због саботажа нестајала небројено пута, а да би се створио привид несташице хране и других кућних потрепштина, њихово допремање ометано је на разне начине.

Да све ово није случајно, доказује тајни документ до којега је у новембру дошла новинарка телевизијске мреже „Раша тудеј“ Ева Голингер. У овом документу, названом „Стратешки план Венецуела“, јасно се дефинишу циљеви и методе за саботирање локалних избора како би се са власти свргле присталице Чавеза. План је припремљен на састанку одржаном 13. јуна 2013. у Колумбији и њему су, поред представника венецуеланске опозиције, присуствовали и одани савезник Вашингтона, бивши колумбијски председник Алваро Урибе, представници Фондације „Центар за размишљање – Колумбија на првом месту“, представници америчке фирме ФТИ консалтинг и УСАИД-а. Горепоменуте диверзије у вези с храном и електричном енергијом јасно су наведене у овом документу као неке од метода које треба примењивати у борби против „популистичке власти која је киднаповала демократију и која забрањује, крши и застрашује либералну мисао, слободу изражавања и људска права“. После замазивања очију борбом за демократију и људска права, аутори овог документа прелазе на конкретне ствари и у неколико тачака јасно наговештавају да Венецуели прижељкују „либијски сценарио“, а Мадуру вероватно Гадафијеву судбину: „Треба одржати и интензивирати саботаже које погађају услуге становништву, посебно на електричној мрежи, што ће омогућити окривљавање владе за наводну неефикасност и немарност. Мора се подржати нормализација америчко-венецуеланских односа, што ће разводнити кампању власти о томе како се САД мешају у унутрашња питања Венецуеле и што ће оправдати директне контакте наших снага. Треба створити кризне ситуације на улици како би се омогућила интервенција америчких и НАТО снага уз подршку колумбијске владе. Када је то могуће, насиље мора изазвати погибије и повреде…“

План да на овај начин остваре победу опозиције на локалним изборима очигледно није успео, али је исто тако јасно да се са њим наставља и да се стратегија не мења – поред осталог, у ноћи између 12. и 13. фебруара „насилничке групе“ су, како је саопштио министар за енергетику Хесе Чакон, бацале Молотовљеве коктеле на трафостаницу у Сан Кристобалу.

Како се у Венецуели троши буџетски новац

Чавес је од свог доласка на власт константно радио на стварању веће социјалне равноправности у венецуеланском друштву и на том пољу је остварио значајне резултате, иако се економија ове земље данас налази у доста незавидном положају са годишњом инфлацијом од 56 одсто, што је највише на континенту. С друге стране, у време његовог доласка на власт 1998, испод прага сиромаштва у Венецуели је живело 20,3 одсто становништва, а данас је то случај са седам одсто становника, што је смањење за чак 70 процената. Каквог је усмерења венецуеланска влада, најбоље показују приоритети у државном буџету, из којег се финансирају потпуно бесплатно здравство, образовање до највишег нивоа студија, финансијски се помаже становање и исхрана и други видови помоћи угроженом становништву. Буџетски приоритети су већ годинама потребе становништва. Тако је 37 одсто буџетских средстава у 2013. години било резервисано за социјалне услуге, док је у овој години за то издвојено чак 62 одсто буџетских средстава. У последњих десет година, од 2003. до 2013, трошкови буџета за здравство, образовање, прехрану и становање повећани су са 39 на 48,8 одсто. Трошкови за исплате пензија у Венецуели повећани су са 627.000 долара у 2003. на 2,5 милиона долара у 2013.

С друге стране, у светионику светске демократије, САД, током протеклих година смањена је буџетска потрошња на социјално осигурање, здравство, смањена је помоћ за велике породице с ниским примањима, стипендије за високо образовање, плате и пензије запослених у федералним службама, помоћ за грејање породица са ниским примањима, програме за спречавање болести и медицинска истраживања, еколошке програме, дугорочно осигурање за незапослене…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Sve drzave koje su napadnute od strane americkog imperijalizma:Ven-
    ecuela,Ukrajina,Bolivija,Kuba,Belorusija,NDR Koreja,Sirija,Iran i
    druge moraju da se udruze sa Rusijom i Kinom i da zajedno sa njima
    obrazuju vojno-politicki savez radi zajednicke odbrane!
    Samo suprotan vojni blok moze zaustaviti SAD i NATO u njihovom
    pohodu na ostatak covecanstva!
    Zapadne sile upravo pokusavaju da izvrse ponovnu kolonizaciju sveta
    samo na perfidniji nacin-koriscenjem petokolonasa u napadnutim
    zemljama!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *