”Холивудска Кина”  у центру пажње

Пише Владислав Панов

Тријумф кинеског филма, преко четиристо приказаних филмова, неколико стотина гостију међу којима је био и значајан број холивудских филмских божанстава, рекордни број продатих улазница – учинак су минулог фестивала чији је углед заслужено и даље велики не само у европским оквирима. Календарски се на њега наставља наш ФЕСТ који, опет заслужено и оправдано, нико ван наших граница не препознаје и без неких посебних разлога не посећује. Било је година када смо се поредили са Берлиналом!

Да ли је исход овогодишњег награђивања на 64. фестивалу у Берлину последица национално, па самим тим и културно измешаног састава жирија, више него што је то уобичајено политички коректно када организатори састављају најважније тело фестивала, остаје за неку другу анализу. Чињеница је да је жири 64. по реду Берлинала окончаног прошле недеље имао на располагању приличну културолошку ширину. Жиријем је председавао амерички сценариста и продуцент Џејмс Шejмус, главна звезда у осталом равноправном делу овог тела био је свакако глумачки суперстар из Аустрије, двоструки оскаровац Кристоф Валц, затим велики таленат из Француске, сценариста и режисер Мишел Гондри, политички и снисходљиво коректно је и присуство иранске ауторке Митре Фарахани, па велике глумачке звезде из Кине, Тонија Леунга који се доказивао и у Холивуду. У овој „узбудљивој“ мешавини талената и одговарајућих етничких представника нашла се чак и искусна америчка продуценткиња „Џејмс Бонд“ филмова, Барбара Броколи. Да не набрајамо даље, слика дружине „свега и свачега и свакога“ је јасна. Отуда на први поглед није чудно што су се награде фестивала расплинуле на толико разних и „неочекиваних“ страна.

КОПИЈЕ И – ОРИГИНАЛИ Највећи тријумф и почасти припали су, тако, „изненађујуће“, кинеском филму „Црни угаљ, танак лед“. И ако су неки помислили да је то отуда што се филм бави приказивањем тегоба нове индустријализације економски захукталог савршено „позападњеног“ црвеног друштва, преварили су се. Кинески филм je морао да постане холивудски да би привукао пажњу и, ето, чак је освојио „Златног лава“. Јер, ово дело режисера Диаоа Јинана о бившем полицајцу на животној прекретници коме се руши цео свет и чији порочни и мрачни живот у суноврату западни гледалац веома лако препознаје прекопирана је типична јефтина крими-матрица обрађена хиљадама пута кроз разне периоде Холивуда (најчешће у такозваној ери ноар трилера). И пошто је Јинан послао тако препознатљиву холивудску тему препуну лако детектујућег урбаног очаја и насиља, заслужио је награду (као и његов протагониста Лиао Фан као најбољи глумац; узгред, најбоља глумица је Јапанка Хару Куроки за главну ролу у драми „Мала кућа“). С друге стране, једну од награда, уместо главне коју је без сумње и сада као много пута раније заслужио, добио је један од ретких режисера што не снима типичне америчке филмове, Ричард Линклејтер. Његово ново остварење „Дечаштво“ донело му је признање као најбољем режисеру. Творац ненадмашне трилогије о романси која је снимана деветнаест година („Пре свитања“, „Пре сумрака“ и „Пре поноћи“) са својим омиљеним глумцем и сарадником Итаном Хоуком отворио је још једну страницу у стрпљивом и изазовном снимању у реалном времену испричавши интелигентно и у документаристички реалном маниру дечаштво момка између његове пете и осамнаесте године. Ко познаје Линклејтеров рад, уз податак да је овде био врхунски расположен, зна да је награда за режију најмање што је филм морао да добије. Поред бројних америчких филмова приказаних у разним програмима фестивала овај је свакако спасао оно мало части сачуване од константног и упорног лиферовања потрошног и комерцијалног ђубре-филма, а оно цури из Холивуда и осталих продукционих извора тамошње кинематографије. Типични представник такве понуде био је банални, али звездама крцати и, дакако, унапред „извикани“ рад Џорџа Клунија „Чувари наслеђа“, управо присутан у нашим биоскопима.

[restrictedarea]

Награду, и то врло значајну, Велику награду жирија, добио је још један цењени аутор такозваног независног, може се рећи и уметнички увек изазовног, мада не и врхунског филма, Вес Андерсон. Његово дело „Гранд Будапест хотел“ (видећемо га на ФЕСТ-у) на андерсоновски типичан „само за паметне и уврнуте“ духовит начин говори о авантурама чувеног портира Густава у славном хотелу из наслова између два велика рата прошлог века. Андерсонови филмови су одувек били захвални за награде пошто су потпуно другачији, на посебан начин духовити и за добар део публике пригодно „неразумљиво уметнички“, па делују веома важни, због чега се лако може оправдати било какво признање. Слично је и са домаћим, немачким лауреатом, „Путем крста“ који је био и верски супериорно на исправном путу, па је поред признања за најбољи сценарио освојио и награду Екуменског жирија.

ПРИЗНАЊЕ ДОСЛЕДНОСТИ Лепо је што је признањем за животно дело препознат рад једног од политички и социјално најискренијег, најагилнијег и најдоследнијег западног аутора, Енглеза Кена Лоуча. За разлику од њега, острвски фаворит уочи Берлинала, ирска политички ангажована антиратна драма „71“, занимљиво, није успела да се домогне ниједне награде. Изгледа да католичко-протестантска крвава драма, која траје вековима, више није много корисна за фестивалске тријумфе.

Преко четиристо приказаних филмова, неколико стотина гостију међу којима је био и значајан број холивудских филмских божанстава у разним својствима и са разним пословним мотивацијама, кажу са рекордним бројем продатих улазница (скоро триста педесет хиљада!) у најкраћем је учинак минулог фестивала чији је углед заслужено и даље велики не само у европским оквирима. Календарски се на њега наставља наш ФЕСТ који, опет заслужено и оправдано, нико ван наших граница не препознаје и без неких посебних разлога не посећује. Било је година када смо се поредили са Берлиналом. Оне су одавно минуле, а наш је ФЕСТ у поређењу са берлинским отишао у другу, негативну крајност. Из објективних и субјективних разлога…

[/restrictedarea]