Почетна / Друштво / Земља без опозиције

Земља без опозиције

Пише Никола Врзић

Да ли је Србија, та необична земља у којој власт руши саму себе да би добила још више власти, с новом 2014. годином већ закорачила у непроглашену предизборну кампању?

Неко је обмануо Александра Вучића, првог потпредседника владе Србије и председника Српске напредне странке. „После много година“, рекао је, не без поноса, „према званичним резултатима Републичког завода за статистику, Србија је у 2013. смањила незапосленост. Данас је незапосленост 20,1 одсто, а у априлу 2012. године била је 25 одсто…“ Цифре којима је Вучић представио, и похвалио учинак своје и Дачићеве владе нису нетачне – осим што је она априлска цифра, са којом је актуелна влада стартовала, била још и кудикамо, за пола процента, лошија (25,5 одсто) – али не говоре ове бројке оно што су и Вучић, и јавност којој се обратио, поверовали да говоре. Напротив.

 

СИВА ЕКОНОМИЈА Како је то могуће? Па, статистички подаци су чудна ствар, и треба им приступати опрезно. А подаци на које се Вучић позвао – стопа незапослености, односно запослености према рачуници Републичког завода за статистику – односе се, и ту је квака, на укупну стопу (не)запослености у Србији. Стопа незапослености (подаци за октобар прошле године) јесте спала на 20,1 одсто, а стопа запослености порасла на 39,1 одсто, али ове бројке обухватају у себи и све оне људе који су, како се то еуфемистички каже, неформално запослени, то јест, све оне који не плаћају ни здравствено, ни пензионо осигурање, ни порез на доходак… А како нам је објашњено у РЗС-у, раст стопе запослености забележен је управо у том делу наше стварности, што ће рећи да се први потпредседник владе Србије заправо похвалио повећаним бројем оних који, просто речено, у Србији раде на црно. Број формално запослених пак, дакле оних који плаћају порезе и доприносе, „у 2013. години мањи је у односу на претходну годину за 1,6 одсто“ (такође податак РЗС-а) при чему је, према подацима Билтена јавних финансија републичког Министарства финансија, „укупан број запослених у октобру 2013. године у односу на претходни месец остао непромењен…, док је у односу на исти месец 2012. године смањен за 0,3 одсто“, а „стопа регистроване незапослености износила је 28,7 одсто, што је повећање у поређењу са истим месецом 2012. године за 0,4 процентна поена“…

[restrictedarea]

Али није ово прича о нашој невеселој и све горој економској стварности, већ о употреби те стварности, само малко улепшане, у маркетиншке и политичке сврхе. Говоримо, дакле, о ванредним изборима, којих може да буде само ако актуелна власт пожели да их буде. Толико нам је, наиме, опозиција моћна.

Вучићева похвала економским успехом Дачићеве и своје владе, осим као рад на сопственом пи-ару могла би – зато нам је и привукла пажњу – да се схвати и као неформално отварање предизборне кампање у Србији; позитивни економски показатељи, по правилу тешко уочљиви у свакодневном животу, тек у таквим условима, када од кампање не можемо да видимо стварност, и проналазе своју употребну вредност. Иначе су сасвим бескорисни.

 

ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ Притом је овај утисак, да су нам избори све ближе, појачан и практично свакодневним иступима СНС-ових функционера који се за расписивање тих избора залажу – заправо, ама баш ниједан још није рекао да за њима нема потребе – и отворено залагање председника Србије Томислава Николића да избора, оних ванредних, парламентарних, радије буде пре неголи касније, па чак и наступи самог Вучића који, да, по том питању делује далеко уздржаније од Зоране Михајловић, Небојше Стефановића, Зорана Бабића…, али ни сам досад није рекао да их бити неће. Што би могло да значи да само чека прави тренутак да би рекао оно што говоре његови партијски прваци, да су скори ванредни избори неминовни.

Нема превише места ни сумњи да се и Ивица Дачић, премијер Србије и лидер Социјалистичке партије Србије, спрема за тако нешто, ма колико се томе опирао. Сувише је он искусан политичар да би отварање предизборне кампање дочекао неспреман, па је у нешто што неодољиво подсећа на предизборну кампању већ и сам кренуо. Уосталом, како другачије, до предизборном, кампањском, описати његову новогодишњу посету Старачком дому на Бежанијској коси, којима је – дому и старцима – на поклон донео телевизор (купио га је сам, „а не новцем из буџета“) торту и поруку Милана Кркобабића „Уздајте се у нас да вам пензије буду сигурне и редовне и онда ћете бити без бриге“. С тим што, наравно, и Дачић и његови партијски другови и даље показују много више жеље да ванредних избора не буде. Зашто? Зато што су свесни да у наредној влади сигурно неће имати оно што имају у овој; зато што ће им избори на коцку ставити резултат који су остварили на претходним изборима; зато што ће на коцки после избора бити и само њихово учешће у наредној влади (Небојша Стефановић, члан Председништва СНС-а, на питање „Ако дође до избора, да ли ће СПС поново бити ваш партнер у влади?“, одговара неодређено: „На то је немогуће одговорити у овом тренутку. Будућа сарадња ће зависити од много фактора. Мислим да сарадња са СПС и у будућим владама није немогућа“). И отуда, од тог страха од избора, и сва она силна забринутост СПС-ових функционера за судбину реформи које би избори успорили а срцу су им тако миле, при чему у помоћ да избора не буде, нескривено позивају и своје пријатеље, оне западне, заинтересоване за даљи рад на учвршћивању косовске независности и даљу српску помоћ у том бешчасном подухвату (Дачић: „Да ли неко стварно мисли да ћу ја у јеку предизборне кампање ићи у Брисел и преговарати с Тачијем? Да ли неко стварно мисли да сам ја толико глуп да се с њим договарам и пропадам на изборима?“)

А зашто су Србији избори потребни, односно, зашто је логичније да их буде у наредних неколико месеци, него да их не буде уопште?

Избори су – и то је већ постало опште место – потребни због природне потребе да СНС, због страховитог раста популарности, добије онај комад власти и одговорности који му због тога следује. С овом је потребом блиско, и природно, повезана и потреба да владајућа већина буде већа него што је данас, те да се – као ономад око реконструкције владе, на пример – избегне нужда за склапањем закулисних дилова (договора) са СПО-ом и сличнима зарад обезбеђивања довољног броја посланичких гласова…

Избори су потребни и да би све оно што је актуелна влада досад починила – Бриселски споразум, пре свега – добило некакав накнадни легитимитет, будући да је сасвим сигурно да ни гласачи СНС-а ни гласачи СПС-а ни сањали нису, уочи избора 2012, да ће се лидери њихових партија састајати са Хашимом Тачијем, и са њим се договарати о гашењу државе Србије на простору своје јужне покрајине.

Притом нам даљи договори са Косовом тек следе, а уз њих и све остале благодети које ће нам са собом донети ЕУропски пут Србије – од робовласничког закона о раду, преко даљих задуживања земље зарад испуњења услова из 35 ЕУ преговарачких поглавља, па до ГМО хране којом ћемо се потровати – и то је будућност која би, код оних који о изборима одлучују, требало да активира елементарни нагон за самоодржањем и натера их да изборе распишу што пре, јер би свако после, када ту будућност дочекамо, могло да им се испостави као прекасно.

Одлуку о одржавању ванредних парламентарних избора додатно би морало да погура и стање у опозицији актуелној влади. Са изузетком усамљеног и маргинализованог ДСС-а, наиме, Србија је данас практично земља без опозиције. Политика свих који су се у Скупштини Србије ономад окупили на подршци Бриселском споразуму, и који у датуму почетка преговора са Европском унијом виде остварење свих својих влажних снова – опет, свим осим ДСС-а – политика је коју данас воде СНС и СПС. Уз ДС коме даљи потреси предстоје већ у јануару, и Јовановиће и Динкиће који ће се борити да пређу цензус само да би потом могли да се углаве у владу СНС-а – што ће рећи да ће главну борбу водити међу собом, а не са партијом Александра Вучића – СНС ће имати једино да међу потенцијалним партнерима одабере најјефтинијег. Зашто би пропустили такву шансу?

А шта ће све то донети Србији, друго је питање. На које статистички подаци свакако неће дати тачан одговор, јер се у свету статистике, нажалост, не живи.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. У земљи Србији постоји опозиција и то не мала, и то онима који су владали и овима садашње власти. Жути Картел и ови ЕУ су исти.
    Ова власт потписује што је Жути Картел одлагао. Једни другима нису опозиција јер су исти исто желе: ЕУ НАТО ИМПЕРИЈУ. Патриоте
    земље Србије су опозиција: Бриселу,Берлину и Вашингтону и у томе
    смо ДРУГЧИЈИ господо.другови који владате опљачканом Србијом.




    0



    0
  2. Jos davne 1773 godine,John Arbuthnot(neki je pripisuju J.Swiftu)u knjizici „Umece politicke lazi“
    odredio je 4 glavne kordinate sistema zaglupljivanja stada:
    1-Zastititi laz od svake moguce provere,
    2-Ne prelaziti granice verovatnog,
    3-Upotpunjavati sarenilo iluzija do beskonacnosti,
    4-Ustrojiti druzbu lazova u cilju racionalizacije u proizvodnji lazi.
    Svi,dosadasnji,rezimi su uglavnom postovali ovaj recept.Tako smo u vreme kad je Broz posedovao
    obadve noge,imali AGITPROP, „Borbu“ i Aliju Sirotanovica( sa malom lopatom).Zivot je bio borba,
    a „Borba“ je kostala 2 banke.Posle je dosao Jugo-Holivud,Prle,Tihi…i Bata Zivojinovic.I tako istrebismo
    Gestapo,Vermaht,domace izdajnike i ondasnje tajkune,kulake,svercere…timski rad ,bajo!
    E sad,kakve to veze ima sa nasim glagoljivim PPV-om?Pa ima.Covek sve mora sam.Broz kada je
    potrebno pokrenuti“ privredu“;Alija kad neki grad ostane bez pijace vode;Bata kada se otvara novi
    front u ratu protiv kriminala,korupcije,javasluka-ubi se covek od posla.A, da nije ovih iz tacke 4
    da mu se nadju,ohrabre,pruze podrsku-sta bi on mogao sa ovako cutljivim i za promenu svesti
    nespremnim Srbima ?Da se,pu,pu, daleko bilo,malcice priblizi istini? Bogu?
    Nama,retrogradnim i na globalizam nadrndanim Srbima,ostaje da u,dolazecoj, 7522 godini pozelimo
    jos vise „Pecata“,Vrzica…kako bi logikom, uz malo matematike i pamcenja, konacno probusili ovaj,
    prenaduvani mehur izmisljenih uspeha,praznih obecanja i neispunjenih prorocanstva.
    Sa ujedinjenom patriotskom opozicijom na celu.Ako je moguce.




    0



    0
  3. Пуче балон на КОСМЕТУ Крстимир прва опозиција влади Србије. Газда
    Вучић мораће мало да се поћеше из уха.




    0



    0
  4. Sta jeste, jeste; moradoste nam „zagorciti“ i Bozic ovom slikom.
    Izaziva gadjenje.




    0



    0
  5. слађана

    Како нема опозиције, српски народ је опозиција али се на жалост не пита низашта.То је пасивна опозиција без политичке моћи и оружја а она срчанија што је могла да преокрене ситуацију је или у затвору или у Хагу или под земљом.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *