Заједнички марш либерала и нациста

Пише Филип Родић

Шта је заједничко екстремним феминисткињама и екстремним десничарима? Могу ли исту битку водити пребогати Јеврејин и неонацисти? У чему је разлика између деснице на Западу, коју Брисел и Вашингтон прогоне, и деснице у неким источноевропским земљама где  исти људи екстремисте називају борцима за слободу и демократију? Последња дешавања у Украјини дају недвосмислен одговор на ова питања

Када је Трећи рајх преузео контролу над Мађарском 1944, Џорџ Сорош имао је 14 година. Да би га спасао од опасности да буде депортован у неки од концентрационих логора, његов отац, богати будимпештански адвокат, купио му је лажна документа и подмитио једног Мађара који је радио као државни службеник да га представља као своје хришћанско кумче. На тај начин, млади Сорош не само да се нашао у ситуацији да избегне смрт у гасној комори  него и да заради свој први новац радећи за нацисте на конфискацији имовине Јевреја који су били депортовани. Сорош је сам признао да је ово радио и хладнокрвно додао да не осећа никакву кривицу због тога што је профитирао на несрећи својих сународника, јер „да није он то радио, радио би неко други“. Ово је рекао у интервјуу у емисији „60 минута“ емитованој на америчкој телевизији „Си-Би-Ес“ 20. децембра 1998. Од Другог светског рата, ситуација се драматично променила: Сорош је наставио са бизнисом и зарадио милијарде, нацисти су изгубили рат и у већини земаља отишли у илегалу. Данас Сорош не мора да ради за њих, али нацисти данас раде за њега. Барем када су Украјина и неке друге земље у питању.

 

СОРОШ У УКРАЈИНИ Прошле године, када су француски традиционалисти, односно десница, изашли на улице да протестују због предлога закона о легализацији истополних бракова и редефинисања појма породице, припаднице екстремистичке организације „Фемен“ су их напале и покушале да их понизе. На другом крају Европе, оне данас наступају заједно са неонацистима у борби против власти у Кијеву. Њихови финансијери у оба случаја су исти и имају исте циљеве, али различита савезништва. Савезништво је различито само на први поглед, али када се загребе испод површине, суштина је иста – борба против истинске Европе и истинских европских вредности коју деле лажни борци за слободу и изманипулисани занесењаци који остварују циљеве капитала и атлантског Левијатана.

Како пише на интернет страници Сорошевог „Фонда за отворено друштво“, мисија ове организације у Украјини је да „ради на стварању отвореног, свеобухватног, плуралистичког друштва заснованог на демократским вредностима“. „Наши пројекти и финансијска помоћ воде се принципом да до истинских промена може доћи само ако су обезбеђена људска права и достојанство“, наводи се на овој страници и додаје да фондација сарађује са „водећим украјинским невладиним организацијама (…) у спречавању одступања од демократских реформи“. Како у пракси може изгледати то „спречавање одступања од демократских реформи“, упозорио је још априла 2011. шеф посланичке групе владајуће Партије региона Александар Јефремов који је рекао да Сорош за Украјину припрема „либијски сценарио“. „Имам информације да је Сорош обезбедио извесне фондове како би се припремила група младих у Украјини који би покренули акцију сличну оним у Северној Африци“, рекао је Јефремов и изразио наду да ће Украјинци бити довољно мудри да не наседну на такве провокације. Да се не ради о некој теорији завере и пропаганди владајуће странке која је, како би рекли опозиционари, „недемократска и ауторитарна“, доказује чињеница да је о умешаности Сороша у украјинску унутрашњу политику говорила и сама Јулија Тимошенко, која се данас проглашава за највећу невину жртву политичког обрачуна „диктатора“ Виктора Јануковича са својим противницима. Она је, наиме, још 2008, када је била украјинска премијерка, отворено рекла да покушава да умањи ефекте светске финансијске кризе пратећи савете Џорџа Сороша. Ово је изазвало сумње у то да би, преко таквих савета, Сорош могао утицати на курс украјинске националне валуте зарад сопствених интереса. Под „сопственим интересима“ овде се подразумева финансијска махинација коју је Сорош у прошлости извео неколико пута са различитим валутама, од којих је најлукративнија била она од 16. септембра 1992. године, позната као „црна среда“ у којој је зарадио милијарду британских фунти обарајући њену цену и приморавши Лондон да се повуче из Европског механизма за девизну размену.

 

[restrictedarea]

 

НЕОНАЦИСТИ ПО МЕРИ ЕУ И САД Каква је та „група младих“ и за шта су се припремали, видљиво је данас на улицама Кијева и неких других градова, углавном на западу Украјине. Ради се, у највећем броју, о присталицама екстремистичке и русофобне странке „Свобода“, коју предводи Олег Тјагњибок, најомиљенији европски екстремни националиста у Бриселу и Вашингтону, с којим се састају и кога подржавају високи званичници, од високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон до америчког сенатора Џона Мекејна. У атлантистичким престоницама Тјагњибок је омиљен још од 2004, када је учествовао у првом покушају превођења Украјине у западну сферу утицаја. Може се рећи да га је препоручио и прославио снимак говора који је у лето те године дао пред групом својих младих присталица, у којем је узвикнуо да је „дошло време да Украјина буде враћена Украјинцима“ и да су управо они ти којих се „московско-жидовска мафија која управља Украјином највише плаши“. Док Москву сматра „највећом претњом по Украјину“, овај „националиста“ залаже се за чланство у НАТО и ЕУ, што је у потпуном нескладу не само са већинском вољом Украјинаца него и са идеолошком позицијом свих европских десничарских странака и покрета.

Ко је највећи херој украјинских „бораца за слободу и људска права“ , јасно је. Више хиљада људи окупило се 1. јануара у Кијеву како би процесијом обележили рођендан Степана Бандере. Носећи бакље, заставе ЕУ, странке „Свобода“, али и странке „Удар“ Виталија Кличка, ови људи су одали почаст човеку који је био лидер украјинских националиста током Другог светског рата чије су снаге, борећи се уз нацисте, извршиле геноцид над украјинским Русима, Пољацима, Јеврејима и Ромима и чија су зверства због своје суровости, попут усташких у Хрватској, изазвала гнушање и самих Немаца. У овој процесији учествовали су и свештеници Украјинске унијатске цркве, чији је Тјагњибок следбеник, која је са око четири милиона следбеника (око 10 одсто становништва) трећа верска заједница у Украјини и која је током Другог светског рата, такође, отворено подржавала злочине украјинских националиста. Бивши председник Украјине Виктор Јушченко, који је на власт дошао на крилима „наранџасте револуције“ под покровитељством Брисела и Вашингтона, декретом потписаним 22. јануара 2010. прогласио је Бандеру „херојем Украјине“, што је изазвало талас протеста међу руским становништвом ове земље. Овај декрет укинут је по доласку на власт садашњег председника Виктора Јануковича.

С обзиром на то да су ЕУ и САД омогућиле успостављање мафијашког и злочиначког режима на Косову, да су се бориле заједно са Ал Каидом и Муслиманском браћом у Либији и сада у Сирији, не изненађује њихова подршка украјинским екстремистима. Највиши званичници ЕУ и САД, попут председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза, Кетрин Ештон или претендента на место председника САД, сенатора Џона Мекејна, и помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, овој руљи дају легитимитет. Демонстранте је током посете Украјини 11. децембра обишла Ештонова и пружила им подршку. Неколико дана касније, 16. децембра, демонстранте је обишао и Мекејн који им је поручио да ће САД предузети „конкретне мере“ против украјинских власти и да би Вашингтон требало да „врло озбиљно размотри“ могућност санкција против Кијева уколико уђе у царинску и трговинску унију са Русијом. „Овде смо да бисмо подржали вашу праведну борбу, суверено право Украјине да слободно и независно одлучује о својој судбини, а ваша судбина је у ЕУ. Желимо да јасно кажемо Русији и Владимиру Путину да је мешање у украјинска питања за САД потпуно неприхватљиво“, рекао је окупљенима Мекејн који се сматра једним од водећих гласова америчке спољне политике. Питање је, међутим, колико Украјина заиста „слободно и независно“ одлучује о својој судбини ако јој један амерички сенатор говори којим правцем треба да иде, и ко се „меша у украјинска питања“ пошто није познато да се иједан посланик Руске думе обратио било коме у Кијеву.

 

ГЕОПОЛИТИЧКИ РАТ На први поглед, ова савезништва делују чудно и неочекивано. Како је могуће да европски либерали и украјински националисти имају више заједничког него, на пример, француски (западноевропски националисти у највећој мери стали су на страну легитимне украјинске власти) и украјински националисти? Ако се погледа мало дубље и у обзир узме шира слика, ствар је јасна – ради се о геополитичком сукобу присталица евроатланског и евроазијског концепта. За атлантисте, питање Украјине је од суштинског значаја и одређује дугорочну будућност читавог простора бившег СССР-а. Уколико ова земља пригрли евроатлантску опцију, то ће значити крај Путиновог режима, али уколико Украјина приђе Русији, онда су евроатлантски темељи жестоко уздрмани. НАТО већ чини све што је у његовој моћи да балтичке републике и Пољску заштити од све импресивнијих и интегрисанијих снага Русије и Белорусије, а ако би им се придружила Украјина, атлантистичка мигрена би се претворила у кошмар. У овој ситуацији на ивици понора, Путин је атлантистима нанео превентивни удар – током састанка у Кремљу, пристао је да откупи евробонове у износу од 15 милијарди евра и за трећину смањи цену по којој се гас продаје Украјини. Ово је Кијев спасило од банкрота и масовне незапослености, што није баш по вољи Бриселу и Вашингтону. Штавише, двојица председника потписала су споразум о јачању међусобне индустријске сарадње.

Када се све ово узме у обзир, не чуди што данашња ситуација у Украјини многе аналитичаре подсећа на ситуацију у бившој Југославији почетком 90-их година. Запад који истовремено подржава либералне демократе и екстремне националисте, опасност од разбијања државе по етничким шавовима и улазак у крвави грађански рат, економско разарање потенцијално индустријски снажне државе… Историјске сличности иду још даље. Украјина је дубоко подељена између етничких Украјинаца и Руса, између католика и православаца, између западног дела земље и источног. Сличност је и у томе што се сукоб јавља између две групе људи са минималним и непрецизним разликама, а оволика сличност је погодно тле за трвење. Попут Југославије, данашња Украјина је производ воље других и без сопствене историјске мисије, административни ентитет без органске нације или државе по којој би се дефинисала. Укратко, етнички Украјинци, као и Хрвати, пате од историјског дефицита и њихова историја је у највећој мери била историја других, историја сила које је окружују. С друге стране, етнички Руси, попут Срба, теже повратку матици и поновном успостављању сопствене империје.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *