Почетна / Култура / Вукови похлепе и декаденције

Вукови похлепе и декаденције

Пише Владислав Панов

Нови филм славног холивудског синеасте, Мартина Скорсезeа, недавно номинован за пет Оскара, „Вук са Вол стрита“, некритична је екранизација живота суровог и бестијално саможивог берзанског мешетара огрезлог у пороку и похлепи, који у овој причи без позитивних ликова не доживљава просветљење, нити осећа било какво кајање

Питате се, можда, зашто ринтате за бедне плате или зашто одједном за вас и многе око вас више нема посла. Зашто се неки преко ноћи богате и уживају у ономе што нису заслужили, а вама је то било и заувек ће остати ускраћено и недостижно. Питате се, чак, зашто у идеалном свету западне демократије и просперитетног капитализма, који је и нама уведен као милосрдни анђеоски „једини исправни и могући пут у светлу будућност“, има толико беде, неправде и очајних. Питате се откуд криза у глобализованој западној економији једино замисливог савршенства. Шта би са силним богатством тог света? Погледајте нови филм славног њујоршког синеасте, Мартина Скорсезеа, „Вук са Вол стрита“. У препознатљивом маниру интезивног приповедања и бруталне експлицитности ветеран холивудске индустрије снимио је овај филм намерно или подсвесно одговарајући управо на горња питања. Његова екранизација књиге бившег берзанског мешетара Џордана Белфорта ( тумачи га после Роберта де Нира нови Скорсезеов љубимац, Леонардо ди Каприо, а ово је била њихова пета сарадња за протеклих десетак година) тросатна је вивисекција апокалипсе западне цивилизације, огрезле у сваку врсту греха, похлепе, саможивости, хедонизма, неморала, деградираности, корумпираности и најбруталније декадентности.

ВРХУНСКА РЕЦИКЛАЖА Скорсезе нам све ово нуди у форми надоградње свог гангстерског класика „Добри момци“ и заиста врхунске рециклаже „Вол стрита“ Оливера Стоуна. Комбинација два филма није резултирала неоригиналним позајмљивањем, већ сасвим свежим амалгамом најбољих састојака. Вештина сигурно једног од најталентованијих филмских приповедача од када је филма у оваквој комбинаторици толико је супериорна да, иако су позајмљивања или, ако хоћете, „освежавања“ поменутих узора у појединим моментима болно видљива, коначни резултат је освајајућа самоодржива и потпуно нова филмска понуда, којој је тешко одолети. Јер, мешетари са Вол стрита су данашњи антихероји и негативци без преседана и ни са ким се не могу поредити по штеточинству и грамзивости. Њихова је незасита похлепа гориво мотора који глобализовану западну економију води у суноврат, а са њом и све што представља цивилизовани свет. Скорсезе нуди закључак „између редова“. У првом плану је лудило грамзивости, прича о отимању, пљачки и превари берзанских „вукова“, чије је мешетарење створило занат од експресног грабљења туђег иметка. Огромна богатства што олако грабе лажни бизнисмени са лажним компанијама и непостојећим пословима, то је права и једина реална слика данашњег света. Отуд, њихов је живот сан милиона јер се одвија на ракетни погон, на највишим могућим висинама, на вртешци свих могућих порока, грехова и неморала. Они су лордови зла, курјаци „нове добре похлепе“, у свету изграђеном за сопствене потребе где је све могуће, дозвољено и пожељно. Они су похлепни узор милионима, „нови новац“ који грехом засипа све око себе, не завређујући поштовање, без заслуга и било какве суштинске вредности. Доказ да је кров света на располагању свакоме ко је вољан да га на безобразлук досегне. За Белфорта и његово друштво, на тешким дрогама и по бескрајним журкама, Гордон Геко из Стоуновог „Вол стрита“ (1987) што је ономад ужасавао свет слоганима у стилу „Похлепа је добра“, наивно је и невино доброћудно штене, а не крволочни вук. Две и по деценије касније свет је толико огрезао у похлепи да је ондашња Гекова саможива безобзирност у поређењу са савременим унапређењем ове врлине сасвим превазиђена и делује као пародија. Јер, у Вол стриту сада раде страшно изгладнели и зато халапљиво незасити крволочни курјаци.

 

[restrictedarea]

 

МЕРОДАВНИ МОРАЛНИ КОД Данашње експресно богаћење на берзама, тема Белфортове књижевне исповести и инспирација за Скорсезеа, јесте, дакле, новоуспостављени и једино меродавни морални код. Све што је до јуче било врлина, сада је мана, а међуљудске односе директније него икада дефинише дарвиновски систем преживљавања. Животињска борба за живот која је, чинило нам се, надјачана и продуховљена напретком наше цивилизације и посебно милозвучним друштвеним принципима западног света, сада је неопходна свакодневна активност већине људи. Разуларени новокомпоновани богаташи из ока Скорсезеове камере по свему су најгори негативци које је филм видео. Без душе и људскости, моралних кочница и осећаја, дрогирани, опчињени сексом, Белфорт и његова екипа оргијају без краја, изгубљени у свом свету опијеном лудилом где је стварност потпуно искривљена, па и анулирана. Порука филма је заправо – зло света је тако страшно и неиздржљиво да је бекство од стварности и живот у илузији једини спас. Велика популарност „Вукова са Вол стрита“, заједно са одличним критикама и све бројнијим наградама (Златни глобус је додељен Леонарду ди Каприју за најбољу улогу, а ових дана је филм награђен са пет номинација за предстојећег Оскара у главним категоријама) доказује да је његова порука широко препозната и прихваћена. Тешко је одлучити се да ли је страшније то или што Скорсезеов филм није критика ове појаве, већ изричито похвална екранизација животне приче човека огрезлог у пороке и похлепу, који у овој причи без позитивних ликова не доживљава просветљење, нити осећа било какво кајање. Не, он остаје до краја чисто зло. Такав је и наш свет, чија је он директна последица и као ни он, уопште нема намеру а вероватно више ни било какву могућност да постане бољи. Ако се страшни Гордон Геко за четврт века претворио у штене у односу на вукове са Вол стрита, какво ли нас зло чека за двадесет пет година?

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *