Почетна / Друштво / Време за полагање рачуна?

Време за полагање рачуна?

Пише Светислав Тијанић

Ужице би, по најави министарке Зоране Михајловић, требало да добије воду до 6. фебруара, а у Министарству енергетике, најављују да ће „због проблема у Ужицу питање одговорности бити строго проведено до краја”

Министарка енергетике, развоја и заштите животне средине Зорана Михајловић 16. јануара, пред милионским аудиторијумом на РТС-у, саопштила је да ће Ужице за три седмице добити воду за пиће. Према овом обећању Ужичани би требало да 6. фебруара престану са коришћењем воде из цистерни размештених по градском насељу, јер би тада у славинама могла да им потекне вода за пиће са водозахвата „Сушичка врела“. Радови на постављању новог цевовода трасом дугом око километар и по, коју су пробиле инжењеријске јединице Војске Србије, за сада добро напредују, јер им погодују и временски услови. Дневно се поставља 200 метара металних цеви што варењем спајају мајстори ужичког предузећа „Јединство“, у току је механичко чишћење језера од алги, а Горан Пузовић, директор ЈП „Србијаводе“, каже да се припрема и озбиљан програм санације бране и водозахвата (акумулације) у Врутцима. „Желимо да се ово више не понови, јер су „Врутци“ основ снабдевања Ужица водом. Водовод са Сушичких врела је само привремено решење да би грађани Ужица што пре добили воду за пиће“, саопштио је Горан Пузовић. Према обећању др Првослава Марјановића из Института „Јарослав Черни“, иначе председавајућег стручног тима владе Србије за послове санације акумулације „Врутци“, нацрти дугорочне санације и језера и фабрике воде у Ужицу урадиће се до почетка фебруара, а половином месеца биће предати надлежнима како би били усвојени и започета санација.

На реду је, међутим, прозивање криваца за све што се у Ужицу са водом за пиће догодило. Стана Божовић, државна секретарка у Министарству енергетике, најављује да ће због проблема у Ужицу питање одговорности бити строго проведено до краја. Она је конкретно прозвала кривце за дугогодишње загађивање језера, укључујући и оне који су издавали дозволе за нелегалну градњу 300 кућа. „У Србији се мора установити систем одговорности како грађани не би трпели због нечијих незаконитих поступака“, најавила је Стана Божовић. У неке потенцијалне „кривце“ за невиђену бруку и муку око 60.000 житеља највећег града у западној Србији уперила је прстом и министарка Зорана Михаиловић. Она је, наиме, обавестила јавност да су, по закључку Антикорупцијског тима, за настало стање криви Републичка дирекција за воде, јер није реаговала на то што мини-електрана на устима бране „Врутци“, која је, према закључку Антикорупцијског тима, у 2013. години потрошила 15 милиона кубних метара воде више него што је дозвољено, није имала водну дозволу, али и претходно, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде. Према неким подацима, ова мини-централа је трошила кубик воде у секунди, и то оне најхладније, са дна акумулације на самој брани, дубоке преко 70 метара.

Извештај Антикорупцијског тима Антикорупцијски тим је такође закључио да је споменута мини-електрана почела да ради 2010, „у складу са непотпуним и делимично важећим дозволама и без мишљења Јавног водопривредног предузећа ‚Србијаводе‘“. У Ужицу тврде да бар 95 одсто грађана није имало појма да на брани „Врутци“ постоји хидроцентрала! Колико је дозвољено да потроши мини-централа која ради без дозволе, Антикорупцијски тим не наводи. Нема ни званичних података ко је већински власник, а ко мањински власник мини-централе у Врутцима. Ваља очекивати да ће се обелоданити и такви детаљи, а извештај Антикорупцијског тима, бар према најави министарке Михајловић, до издања овог броја „Печата“ већ би требало да буде прослеђен тужилаштву.

Дошло је, дакле, време одговорности. На реду је прозивање свих криваца за оно што су Ужичани доживели. И они који су славили Никољдан пијући опасно затровану воду, и они који су славили Божић, и обе нове године, Стевањдан, Јовањдан… И да не набрајамо. И родитељи који су се припремали да својој деци обележе рођендане. И сви други, наравно. Свима је пресело. Зато је питање одговорности битно. То је важан детаљ у читавој невеселој ужичкој причи, јер – како је „Печат“ већ писао у прошлом броју – за све оно што се до сада догађало и што је имало негативне последице за Ужице, некако је по обичају пролазило некажњено. Питање одговорности ће се сигурно поставити и на седници владе Србије, а на ванредном скупштинском заседању у Ужицу, уприличеном 15. јануара баш на тему проблема са водоснабдевањем, Неђо Јовановић, однедавно државни секретар у Министарству правде, поручио је да у овом случају нико не може бити ослобођен од моралне одговорности за нехат према природним ресурсима. Кривичну одговорност, по његовим речима, утврдиће надлежни органи, с обзиром да је у Основном тужилаштву у Ужицу отворен предмет за утврђивање чињеница које су довеле до загађења воде у акумулацији и градској водоводној мрежи, и криваца, од појединаца и предузећа, до надлежних институција.

[restrictedarea]

Тешки метали у још 38 водовода у Србији За сада се зна да је кривац и комунално предузеће које газдује „Врутцима“ и фабриком за пречишћавање воде, па одговарајући инспекцијски органи, јер је изостао макар и покушај да се заустави дивља градња на самој обали акумулације и да се уведе обавезна санитарна заштита. На другој страни, Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине, упозорио је иза скупштинске говорнице у Ужицу да је ЈКП „Водовод“ био дужан да контролише и квалитет и квантитет воде на акумулацији, али му је Драган Симић, директор „Водовода“, одговорио да је њихова обавеза да контролишу воду на улазу у фабрику за пречишћавање. Овој агенцији је приговорено и због тога што извештај о томе да су у „Врутцима“ још 2012. пронађени и жива и кадмијум у већој количини од дозвољене не само што није достављен ниједној надлежној инспекцији већ је „окачен“ на сајт агенције тек 26. децембра 2013. године!

Одговор Филипа Радовића на ту примедбу, међутим, није могао никога усрећити: тешки метали су пронађени у води за пиће у још 38 места у Србији.

Како се у ужичкој причи, којој се очито задуго неће видети крај, нашла општина Чајетина? Што би се рекло, ни крива ни дужна. Милан Стаматовић, председник општине, наводи како се на састанку у кабинету првог потпредседника владе Александра Вучића све решило брзопотезно, да се вода доведе са Сушичког врела на територији општине Чајетина, али без контактирања или упознавања руководства општине Чајетина које је ту вест сазнало – из медија.

Тешки за сарадњу „Иако у том тренутку није била проглашена ванредна ситуација, нити утврђен општи интерес, што би влади или граду Ужицу дало за право да крену у реализацију посла без претходне сагласности Чајетине, радови су кренули. Нови, привремени систем водоснабдевања Ужичана предвиђа да се извориште Сушичко врело укључи у водоводни систем Ужица. Општина Чајетина је једини и искључиви корисник извора и поседује све потребне сагласности и водне дозволе неопходне за решавање водоснабдевања суседних села Трипкова, Шљивовица, Мачката, а касније и по дугорочном плану, Златибора и Чајетине. Сви медији су објавили да је први потпредседник владе решио проблем Ужичана са водом и да су страначки функционери СНС-а најзаслужнији за то“, каже Милан Стаматовић за „Печат“ и додаје:

„Наравно да руководство општине Чајетина ниједним својим поступком, радњом или изјавом није оспорило коришћење овог природног ресурса, који је пре свега опште добро. Али, били смо у обавези да, истине ради, информишемо јавност, изнесемо чињенице и представимо потешкоће са којима смо се сусретали у последњих неколико година у контакту са градским руководством и представницима ЈКП ,,Водовод“ у Ужицу током реализације водовода Попова вода – Бела Земља – Мачкат – Крива Река. Неразумевањем од стране руководилаца ,,Водовода“ и Ужица, та сарадња је била изузетно тешка. Дугорочни планови општине Чајетина били су усмерени ка трајном решавању водоснабдевања за целу територију, уз коришћење воде са Врутака. Приликом изградње бране и акумулације на Врутцима, план је био да се поред Ужица водом одатле снабдевају и Бајина Башта и Чајетина. Капацитет и економска оправданост, као и потребе, указивали су да је наведено и могуће. Ипак, недостатак новца и визије развоја ових општина није довео до реализације овако значајног пројекта.“

Општина Чајетина је 2005. године покренула иницијативу да се настави спровођење идеје о води из Ужица за месне заједнице Мачкат, Трипкова, а касније и Златибор, али ужички ,,Водовод“, по речима Милана Стаматовића, није био заинтересован за продају вишка воде на територији општине Чајетина. Уз велике финансијске издатке и напоре, Чајетина је успела да обезбеди само 15 литара воде у секунди одатле, што је недовољно за потребе насељених места Златибор и Чајетина. После неуспеха, покренуте су активности на припреми пројектне документације за коришћење воде са изворишта Сушица.

Случај сирогојнског водовода „Ми смо по извршеним анализама квалитета и количине воде са Сушичких врела, после урађених студија коришћења, приступили изради извођачког пројекта и прибављању сагласности од релевантних државних институција као и припреми локације за извођење радова, почевши од приступних путева. Тада ступа на сцену руководство града Ужица, заједно са представницима ,,Водовода“ са жељом да зауставе пројекат и прогласе кањон реке Ђетиње природним добром под највећим степеном заштите, што би, према њиховом плану, значило и забрану коришћења воде са Сушице. Ангажовани су стручњаци у пензији да оспоре ову инвестицију и убеде Чајетинце да је експлоатација изворишта Сушичко врело ,,штетна“. А ево, испоставило се да је у овом времену то једино могуће решење за водоснабдевање 60.000 Ужичана. Руководства Ужица и ,,Водовода“ нису имали разумевања ни у заједничкој реализацији водовода „Змајевац“ у Сирогојну, којим је општина Чајетина обезбедила поуздано снабдевање водом својих грађана. Град Ужице није био заинтересован да исто учини за становништво на својој територији, а то би сада омогућило и да се један крак сирогојнског водовода, преко Никојевића, Љубања, Беле Земље и Попове воде врати у Ужице, за алтернативно снабдевање града водом. Расподела власти у општини Чајетина у претходна два сазива Владе“, напомиње Стаматовић, „није била у сагласју са владајућом коалицијом на републичком нивоу и, стога, била је принуђена да из сопствених средстава и донација реализује овакве капиталне пројекте, што се, ипак, дугорочно показало као исплативо и економски оправдано.“

Очито, настала ситуација у Ужицу показала је да није добро кад се ствари политизују и када се егзистенцијални проблем преведе на терен политике и покушаја да поједине странке профитирају.

„Протести и незадовољство грађана Ужица показују да становништво златиборског и ужичког краја није подесно за политичке манипулације. Златиборци и Ужичани ће сигурно знати да казне неодговорност и несналажење садашње владајуће гарнитуре како у граду Ужицу, тако и на републичком нивоу. Током 2012. и 2013. године, у Ужицу су се бавили више сменама и прекомпоновањем власти, уместо да су, према упозорењима стручњака, предузели конкретне мере на санацији акумулације „Врутци“. Централизација ка Београду и жеља за честим променама руководства на локалном нивоу довели су до овакве ситуације и стагнације Ужица као регионалног центра, што је неминовно водило и губитку представништава републичких институција. Континуитет и поштен и одговоран однос према суграђанима дају резултате и могућности локалним самоуправама да напредују, иду корак даље, као што је то случај са општином Чајетина.

Општинско руководство у Чајетини није по вољи политичке елите на власти у Републици Србији, али стратешко планирање општине, улагање у развој заједнице, стварање повољног пословног амбијента, развијена инфраструктура, утичу на признања, пре свега од грађана и из суседних општина. Истичемо приспеле иницијативе десет села нововарошке општине за припајање општини Чајетина, као и појединих рубних подручја општине Ариље. Развој система водоснабдевања утицао је и на неколико месних заједница са територије града Ужица да покрену иницијативу да постану део општине Чајетина. Ово је пример да нису битне странке у било којој средини, већ изнад свега људи који на локалном нивоу представљају своје грађане“, закључује Милан Стаматовић.

Можда ће, на крају, све што се догађало у Ужицу, поготову са водом за пиће, бити корисно за Србију. Ако ништа друго, поучени овим горким искуством, надлежни би могли „пречешљати“ све системе водоснабдевања. Знајући какав немар и јавашлук влада у држави, немогуће је да једино у акумулацији „Врутци“ код Ужица буде загађена вода.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. „Нема ни званичних података ко је већински власник, а ко мањински власник мини-централе у Врутцима.“ Зар у Србији не постоји никакав регистар власника фирми? У Европској Унији, која за Србиију нема алтернативу, а уз коју се изричу историјски епитети, довољно је на Гуглу укуцате назив фирме, па да добијете све релевантне податке из тзв.- Ханделсрегистра у коме стоји: ко је власник, када је први пут регистрована, када је пререгистрована, колики је почетни капитал и сл. У Србији ни слободни новинари-истраживачи попут вас из Печата, неколико месеци после избијања епидемије у Ужичкој болници, изазване (сад видимо загађеном водом), нису успели да дођу до тог основног податка. И онда се чудимо зашто Србију зову слепим цревом Европе?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *