Виталиј Валентинович Милонов – Ко воли Србију ако не Русија?!

Разговарао Сергеј Белоус

Као посланик Путинове „Јединствене Русије“ у градској скупштини Санкт Петербурга, Виталиј Милонов силно се замерио либералима света пре непуних годину дана, када је поднео предлог закона о забрани хомосексуалне пропаганде пред малолетним лицима; недавно је наставио да им смета, тако што је основао прву НВО која ће се борити за угрожена права Срба на Косову и Метохији

Одлучили сте да на територији Косова и Метохије отворите руски Центар правне помоћи српском становништву. Откуд таква брига за судбину српског народа и зашто баш Космет? Чини се да у Русији, нажалост, често заборављају на тај проблем, а ви сте један од пионира који је кренуо да на овај начин помаже Србима на Косову…

 

За мене овде није било никаквих питања ни сумњи, јер сам на Косову и Метохији већ много пута боравио, па су ми проблеми са којима се суочава српско становништво оданде добро познати. Сматрам – то је моје лично убеђење – да Русија не може да остане по страни од проблема и недаћа које муче изворно српско становништво на Косову. Што се тиче Центра за правну помоћ, на ту идеју сам дошао – колико год то било чудно! – управо гледајући многобројне америчке и европске активисте, који су се код нас у Русији, нарочито у Санкт Петербургу и Москви, намножили као бубашвабе, са својим ‚центрима за заштиту људских права‘. Они се не баве само заштитом људских слобода него и политичком пропагандом, бранећи индивидуална и, генерално говорећи, веома спорна права појединачних мањинских група, иако та права нису у вези ни са каквим међународним обавезама Русије, тј. не спадају у фундаментална, основна права, већ се ради о додељивању малој групи неких ексклузивних права – ту спадају и права сексуалних мањина и других… Сваке године се, у извештајима америчког Стејт департмента, као основа за системску критику наше државе користе анализе такозваних правозаштитника – НВО, западних непрофитних организација, које делују на територији Русије. Штавише, лицемерне, дволичне америчко-европске „демократије“ не примећују проблем који су саме створиле у самом центру Европе: буквално на неколико хиљада километара од „фенси“ канцеларија Брисела, Беча и Париза, налази се мала покрајина Косово, где се под руководством Европљана и Американаца снабдевају оружјем, као и другим средствима, формације које су у суштини бандитске, терористичке. Ти људи, који су недавно убијали и дизали у ваздух децу и старце, силовали жене, сада су добили статус управљача такозваном „независном“ „Републиком Косово“. Сматрам да је то, наравно, једно „европско приношење на жртву“ православне српске девице у канџе албанске фашистичке аждаје.

 

Каква је била реакција у самој Русији на отварање Центра – да ли су у то били укључени Кремљ или Министарство иностраних послова? Како су они реаговали?

 

Ово што радимо је друштвена иницијатива, не бих хтео да ме ограничава државна организација или разне тешкоће повезане са државним структурама. Постоји званично представништво, државни секретаријат, који се, колико се сећам, налази у Приштини. Али, наш Центар је НВО – непрофитна, невладина организација. Ми смо слободнији у изјавама, слободнији смо у деловању. Нисам тражио подршку од Министарства иностраних послова, јер ово је приватна иницијатива. Па, нисам добио ни критику.

 

Какви су ваши утисци са посете Косову и Метохији овога пута, да ли сте задовољни разговорима са Србима? Како видите садашњу ситуацију у покрајини?

 

Ситуација је заправо близу катастрофе, нарочито откад се спроводи Бриселски споразум. Тешко је гледати те људе, који су се још пре само годину дана осећали делом Србије, али је испало да се званична Србија њих одрекла. Наравно, мени је јасно да се може изабрати и „удобна“ позиција – заборавити на тај проблем и не мислити на њега: „Шта да се ради? Има тамо нека умирућа покрајина, умирући људи, али на крају крајева, неко од њих ће и преживети, неко ће побећи у Србију, понеког ће убити, понеког силовати, понеком ће све отети и он ће бити принуђен да емигрира у било коју, можда чак европску земљу…“ Али ситуација је сада гора него пре годину дана – јер тада су људи имали наде, а сада од те наде није остало скоро ништа, јер је тај „пакт Молотов – Рибентроп“ повукао крваву границу усред Србије. Међутим, за мене је Србија и јужно и северно од Новог Пазара. То је једна земља, једни те исти људи. Друга је ствар то што трагедија која се десила захтева веома трезвен приступ. Може се, наравно, у патриотском заносу скандирати „Косово је Србија“, али ако се у том циљу ништа конкретно не ради, онда је свако „нечињење“ у ствари издаја у односу на срце Србије.

[restrictedarea]

Шта су основни циљеви Центра у садашњем тренутку?

 

Надгледање људских права и слобода, затим решавање конкретних проблема с могућношћу деловања кроз међународне институције (питања власништва, безбедности, гаранције слободе кретања). Намера нам је да радимо не на општим питањима, него на свакој конкретној пријави, на сваком конкретном случају. Желимо да тражимо и проналазимо решења у корист изворног становништва, то јест Срба. Такође, желимо да спроводимо опште надгледање ситуације, јер су информације које долазе до нас крајње противречне и разноврсне. Једно су информације које добијамо званичним каналима, а друго су оне које стижу незваничним. Сматрам да ће нам многе руске организације бити захвалне за оперативне информације о проблемима у покрајини.

 

Каква ће се методика применити да би се постигао тај циљ у датом моменту?

 

Планирамо да отворимо канцеларију, пре свега, на територији северне Косовске Митровице. Тамо ће стално дежурати један руски правник и један његов сарадник, Србин.

 

Како ће се обављати финансирање? Ко ће спонзорисати Центар? Да ли ће Срби моћи да се прикључе као спонзори?

 

Наравно, то би било дивно, али за сада сакупљамо прилоге међу грађанима Русије. Грантове не добијамо.

 

На који рок је планиран рад Центра?

 

Што се нашег расположења тиче, ми бисмо волели да ово буде један дугорочан подухват, јер то није нешто што би се предузимало само на неки одређени временски период. Ми хоћемо да остваримо своје циљеве и надамо се да ћемо, уз Божју помоћ, моћи да сакупимо довољно средстава, првенствено новца, неопходних за рад Центра.

 

Шта можете рећи у вези са инцидентом на граници, када су на вас уперили аутомате чим сте ви  пред НАТО војницима развили плакат „Косово је Србија! Окупатори напоље!“ С којим циљем сте спровели ту акцију?

Отворено говорећи, ми не обраћамо пажњу на законе тзв. „Републике Косово“, јер то за нас није република, већ једна нелегална самоорганизација, клан, банда… Што се тиче стварних господара ситуације, а то су они момци са жвакаћим гумама у зубима, војници из Америке и разних других земаља, који су тамо били званично, ово је била акција усмерена за њих. Јер, њихове државе су критиковале нас, Русију, тврдећи да код нас нема слободе говора, да се код нас забрањују митинзи и протести, слободно и мирно изражавање свог гледишта. Ето, молим вас, ми смо искористили препоруке Европске уније и покушали да искористимо право на слободно, мирно изражавање свог става у том конкретном случају. Видели смо да европска „демократија“ има два лица: на територији коју она сама контролише нису спремни да допусте мирне акције. Поређења ради, у Русији учесници мирних демонстрација могу, у најгорем случају, да буду одведени у полицијску станицу па након неколико сати да буду пуштени, али ни у ком случају не би мирни демонстранти били протеривани цевима аутоматских пушака. Тако да смо управо видели другу ситуацију, видели смо заиста „право на слободу мирног изражавања“ које обезбеђује Европска унија. Исто тако, чак и горе, они се понашају према изворном становништву. Америка и Европска унија дијалоге воде помоћу метака, сузавца и пендрека.

 

Да ли ће раду Центра сметати ако вам они дефинитивно забране улазак, а неопходно је да правници тамо стално бораве?

 

Па, у том случају би, значи, други људи, са другим презименима, одлазили тамо. Неће нас то зауставити.

 

А како ће се уопште решавати проблеми са преласком косовске границе? Приштина је сад увела визни режим за грађане Русије, као и за грађане, на пример, Украјине, Белорусије  –  то јест, оних земаља које нису признале Косово. Да ли ће се то питање покретати на вишем нивоу у Русији, или кроз одређене међународне организације?

 

То је питање државне политике и ми не можемо у то да се мешамо, а друго је што, као друштвени радници, можемо да дајемо предлоге и ја сматрам да је нужно применити симетричне мере у односу са Албанцима. Односно, као прво, забранити улаз у Русију становницима Косова који путују са албанским пасошима. Што се тиче виза, не мислим да ће се Приштина усудити да потпуно забрани прелазак границе јер ми не намеравамо да узимамо њихове визе. Нисмо навикли да тражимо визе од бандитских група и кланова! Колико ја знам, клањајући се и љубећи ципеле Европске уније, Приштина признаје такозване шенгенске визе. У својим еротским сновима, они себе виде као део Европе, па им се чини да ће, признајући шенгенске визе, и сами личити на земљу Шенгенског споразума, што је све далеко од стварности, али ако они већ траже шенгенске визе, већина Руса има те визе.

 

Какав је ваш лични однос према политици садашњег српског руководства?

 

За мене је све то болно. Не могу да критикујем српску владу, то би било некоректно, а не би било ни етично, јер ја сам гост у овој земљи и ја поштујем Србију, поштујем српски избор који је, између осталог, изражен и кроз изборне резултате. Али, болно ми је да све то гледам. И, искрено се надам да ће ситуацију у којој се налазе они који пате, а од којих су многи лишени права на живот и на здравље, понижени и увређени, да ће српска влада њих видети и чути, и да ће схватити да је шаргарепа, коју воли да показује Брисел, одавно иструлила и да је потпуно бесперспективна. Европа презире Србију, њој Србија представља само монету за поткусуривање у геополитичкој игри. Нико се не спрема да помогне Србији и први пут је Србија морала у то да се увери, чини ми се, када је предала своје хероје Хашком трибуналу, када је издала војнике заштитнике, мада су те војнике оптуживали учесници врло препреденог рата. Знате, у рату нема белих рукавица, у рату су сви, да тако кажем, умрљани, нема ту невиних људи, али када је Србија предала европском „преком суду“ своје генерале, своје војнике, за мене је то заиста био шок. И што је најважније, ево резултата: ваше најбоље војнике, најбоље официре, најбоље начелнике, тамо изнурују, затварају, малтретирају, а заузврат се отворило неколико „Мекдоналдса“, или чега већ, као помоћ! И, да ли је од тога почело боље да се живи у Србији? Не вреди, немогуће је заслужити бољи живот предајом својих хероја. То једноставно тако не бива. Држава која не предаје своје хероје изазива заправо искрено поштовање. Али, то је моје лично гледиште, не бих хтео да то изгледа као критика српске владе. Није ми намера ни да критикујем ни да хвалим, ја сам гост у овој земљи и хоћу то још једном да истакнем.

 

На крају, колико су, по вашем мишљењу, у духовном и менталном смислу, као и на културно-историјском плану, блиски Руси и Срби, као два народа? Може ли се у будућности назрети њихово зближавање и у политичкој сфери?

 

Хтео бих да дам све од себе да се то у будућности деси, јер видимо да се „ђаволова мрежа“ плете око свести и многих младих људи, и у Србији, и њима се лажни циљеви намећу као исправни. А заправо, ко воли Србију ако не Русија? Европа може Србију да искористи, када јој затреба. Али, волети је може само Русија. И зато ја мислим, раније или касније, а чини ми се у прилично блиској будућности, Срби ће схватити да је боље живети с браћом у миру и блиској сарадњи него бити презрени слуга на двору оних који вас сматрају људима ниже врсте.

[/restrictedarea]