Уста пуна историје

Пише Никола Врзић

Почели су преговори о прикључењу Србије Европској унији, током којих нећемо изгубити само суверенитет над Косовом и Метохијом, него и над остатком Србије

Уторак  21. јануар 2014. године био је историјски дан. Српски динар досегао је историјски минимум своје вредности у односу на бриселски евро, у чему има много више симболике него математике или економије. Јер тог су дана формално отпочели и преговори о прикључењу Србије Европској унији, који не означавају само „крај почетка“, како то са задовољством рече премијер Србије Ивица Дачић, већ и почетак краја Србије која је колико-толико, макар на папиру и по свом Уставу, досад била власна да сама одлучује о својој судбини.

 

ИСТОРИЈСКИ ДАН Овог су уторка у Бриселу, елем, свима била пуна уста историје. „Ово је тренутак од историјског значаја за све нас“, навела је Европска унија у свом Уводном излагању поводом почетка приступних преговора. „За Републику Србију и њене грађане почетак преговора о приступању ЕУ има историјски значај“, узвратила јој је Србија у својој Уводној изјави. „Ово је историјски дан за Србију“, поручио је Штефан Филе, ЕУропски комесар за проширење. „Ово је велик и историјски дан за Србију. Ово је најважнији дан за нашу земљу после Другог светског рата“,  узвратио је комесару, нешто распеваније јер смо тако од њега навикли, премијер Дачић. Док је његов први потпредседник Александар Вучић, једнако насмејан, био загледанији у будућност, пошто се претходно сопствене прошлости у интервјуу „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ јавно одрекао (рекавши да је био у заблуди и да је грешио када се залагао за Велику Србију): „Спремни смо да своје обавезе испунимо зато што гледамо у будућност. Грађани су јасно схватили да је пред нама боља и светлија будућност, све напоре смо уложили да би грађани живели боље.“ Споменуо је, додуше, понешто и о задацима који нису лаки, „суочићемо се с многим проблемима и тешкоћама, знамо да их наш народ неће у потпуности одобравати“, али ова су се упозорења – предсказања невеселе будућности – некако загубила у хору општег одушевљења бриселским уторком. Које су – одушевљење – дан после историјског дана овдашњи медији овековечили, извештавајући грађане Србије да им је протекли (дан) био „историјски дан за Србију“, да је „победа Србије“, „Србија закорачила у европску кућу“, „велики корак на путу ка ЕУ“…

И знате шта? У праву су сви који су уторак  21. јануар 2014. прогласили за историјски дан. Зато што се још само једном пре тога, било је то 25. марта 1941, Србија (Краљевина Југославија) једном административном одлуком одрекла свог суверенитета зарад туђег, при чему је то одрицање било далеко мање интензивно од оног које нам сад предстоји, а и народ је – без обзира на подстицаје са стране – тада одреаговао већ како је одреаговао, часно а уз то и исправно закључујући да је боље гроб него роб… Али било је то пре него што су нам променили свест.

А опет, можда ми претерујемо у својим тумачењима наше невеселе стварности и још мрачније ЕУропске будућности. Можда ће нам приступање Европској унији заиста донети немачку уређеност, шведски стандард и запосленост као у Луксембургу. Можда ће већ сам процес приступања Србије Европској унији од Србије начинити државу која је уређена по највишим светским стандардима. Али могуће је и да се веровање у све то опасно ближи граничним (у клиничком смислу) случајевима веровања у Деда Мраза и Бетмена у зрелим годинама живота.

Уосталом, што се уређености (или бесмислене бирократске преуређености) ЕУ тиче, ваљда нам, за име света, понешто говори и податак да Европска унија управо улаже милионе евра у исписивање стратегије за писање мање компликованог – да би иоле могао да се схвати – буџета ЕУ, пошто га је претходно сама својим правилима уредила, то јест закомпликовала, до несхватљивости. Да ли је то уређеност којој тежимо? Или је пак сва та прича о уређености друштва само лепо паковање у којем нам се продаје оно што, само кад бисмо видели без тог паковања, никада не бисмо купили све и да у џепу имамо вишак пара који иначе немамо. А кад смо већ код тога, што се животног стандарда тиче, далеко су нам Шведска, Немачка или споменути Луксембург. Погледајмо Бугаре, Румуне, Грке који своју светлу европску будућност преживљавају тако што – према подацима EURactiv-а – 27,7 одсто становништва нема ни основну здравствену заштиту… Да ли је то стандард коме тежимо?

[restrictedarea]

ПРЕГОВАРАЧКИ ОКВИР Но вратимо се ми нашем историјском уторку, и документу који је том приликом, испод све оне помпе, осмеха и славља, напокон представљен нашим властодршцима и јавности. Разлог да пажњу посветимо том документу, уместо оном вашару (само)задовољства, налази се у простој чињеници да ћемо и после оног њиховог славља ми морати да наставимо да живимо, а живећемо у оквирима тог документа, Преговарачког оквира који нам у општим цртама даје да наслутимо каквим ћемо то тачно животом имати да живимо на свом путу ка Европској унији.

Пре свега, иако се ово чему почињемо да присуствујемо назива процесом преговарања, а и дадоше нам нешто што се зове Преговарачки оквир, правих преговора ту неће бити. Него ћемо имати да урадимо оно што нам кажу да морамо да урадимо. „Иако се тај процес назива преговарањем, то није тачно, има мало маневарског простора за преговарање. Заправо је истина да једини маневарски простор постоји око тога кад закони морају да буду усвојени. У неким случајевима постоји простор за одлагање, али изузетно је ретко да се земља у потпуности поштеди од услова које мора да испуни“, тврди Џејмс Кер-Линдзи, виши научни сарадник Лондонске школе економије и тамошњи стручњак за Балкан. И потпуно је у праву, не зато што и ми то мислимо, већ зато што је то експлицитно и наведено у Преговарачком оквиру, параграф 31 испод међунаслова „Садржина преговора“: „Приступање подразумева прихватање права и обавеза на којима се заснива Унија, као и њеног институционалног оквира познатог под називом ‚правне тековине‘ Уније. Србија ће морати да примени овај оквир у његовом постојећем облику у тренутку приступања. Поред тога, осим усаглашавања законодавства, приступање подразумева благовремено и делотворно спровођење правних тековина, укључујући њихову примену.“

Реч је, узгред буди речено, о неких 17 хиљада правних аката, исписаних на око 150 хиљада страница формата А4, с тим што ни тај број није коначан јер се „правне тековине непрестано развијају“.

Али није ту проблем (само) у овом мору, океану прописа који треба да буду усвојени и примењени. Далеко је већи проблем онај суштински: своју земљу ми дајемо на управљање неком другом. Како? Тако што ће наши слободно изабрани представници, посланици у Народној скупштини Србије, имати само да усвајају законе и друге акте које је донео неко на кога ми ни у теорији нисмо могли да утичемо – од Европског парламента, преко Европске комисије до „свих других аката, било да су правно обавезујући или не, који су донети у оквиру Уније, као што су међуинституционални споразуми, резолуције, изјаве, препоруке, смернице“ – чиме сами себе лишавамо суверенитета. То се некада једноставно називало окупацијом, и наши преци су знали како против тога треба да се боре. А од нас се очекује да је прихватимо са осмехом, и још да будемо срећни што су нас у Бриселу удостојили те почасти да нас окупирају. И да, заиста нимало не претерујемо; ако већ Устав Србије, члан 2, наводи да „сувереност потиче од грађана који је врше (…) преко својих слободно изабраних представника“, а ти слободно изабрани представници нису слободни да уложе чак ни амандман на неки од европских закона („Циљ преговора јесте да Србија у целости“ – „интегрално“, стоји прецизније у енглеском оригиналу – „усвоји правне тековине ЕУ.“) а камоли да одбаце неки од тих закона ако он није у нашем интересу, о каквој то тачно суверености ми говоримо? Притом је овај процес, који нам предстоји после историјског уторка, и дубоко противуставан јер Устав Србије, у наставку цитираног члана 2, наводи и да „ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана“, а видесмо да ће нам се догодити управо то. Али Устав ћемо ионако морати да мењамо, не само због овога…

 

ЦЕНА ЕУ Али пре устава, да погледамо у своје новчанике. Колико ће све то одрицање од сопственог суверенитета да нас кошта? При чему не мислимо на цену превођења, службених путовања на експланаторне и остале скрининге, на преговоре који то заправо и нису… Него питамо за цену примене тих бајковитих европских прописа. Основа за упитаност и те како имамо не само зато што пара немамо већ зато што и сама Европска унија у Преговарачком оквиру – онако успут, да не боде очи више него што баш мора – говори о „обимним финансијским издацима“ за усклађивања у појединим областима. А подсећамо поново и на откриће министра без портфеља задуженог за ЕУ интеграције, Бранка Ружића, да ће нас само усклађивање у области заштите животне средине (преговарачко поглавље 27) коштати близу 10 (десет) милијарди евра. Колика је цена свих 35 поглавља? На то питање одговора још нема. А има ли ичега природнијег, о европској транспарентности да и не говоримо, до да нам се стави до знања колико ћемо имати да платимо оно што плаћамо из сопственог џепа? Па да сами проценимо да ли нам се то исплати, или нам се не исплати. Или пак управо у томе лежи разлог што нам се цифра не саопштава?

Но неће нам новчаници настрадати само због ових прилагођавања ЕУропским прописима. Што ближи будемо Европској унији то ћемо јој (још) више отварати своје тржиште и заузврат се даље одрицати могућности да га штитимо; предвидљива последица таквог развоја догађаја састоји се у још већој пропасти домаће привреде изложене немилосрдној конкуренцији, у следственим отпуштањима, смањењу куповне моћи, расту буџетског дефицита, новим задуживањима и распродаји државне имовине. Све ће то представљати сасвим логичан наставак суноврата започетог потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ који нам је – потпомогнут економском кризом – јавни дуг са 29,2 повећао на 60 одсто бруто друштвеног производа, незапосленост са 13,3 одсто на 28,7 одсто, лишио нас директних прихода од царине од макар милијарде и по евра… А притом се, у Уводном излагању ЕУ о приступним преговорима – ех, ироније – напомиње да је Србија „на задовољавајући начин спровела Прелазни споразум“ те да „ступање на снагу ССП означава нову квалитативну фазу у билатералним односима. ССП ће додатно учврстити већ сада јасно видљиве позитивне ефекте Прелазног споразума, нарочито у области трговине.“ А после ироније, потврда наших злих слутњи: „Ово изискује нове, значајне обавезе и ангажовање Србије у областима као што су правда, слобода и безбедност, слободно кретање радника и право пословног настањивања, као и слободно кретање капитала и услуга, јер ове обавезе сада имају уговорни карактер.“

А чак ни то није све, него ћемо приде морати и да раскинемо Споразум о слободној трговини Русије и Србије. Да, и то пише у Преговарачком оквиру, наравно, не тако директно јер онда од ЕУропске пропаганде и еуфорије не би остало ништа. „До момента приступања“, наводи се, „од Србије ће се захтевати да поступно усклађује своје политике према трећим државама. (…) Проистекла права и обавезе, које ће Србија у њиховој целости морати да преузме као држава чланица, подразумевају престанак важења свих других међународних споразума које је Србија закључила, а који су неспојиви са обавезама из чланства.“ Како ниједна друга чланица ЕУ нема сличан споразум са Русијом, а све су обавезне да спроводе истоветну политику, перспектива нам је и у овом погледу јасна колико и невесела.

 

КОСОВСКА ОБАВЕЗА Али шта је одрицање од споразума са Русијом спрам одрицања од Косова и Метохије. Шта се од нас тражи? И овај захтев проистиче из злосрећног ССП-а којег је потписао Божидар Ђелић 2008. године, потврђујући упозорења председника ДСС-а и тадашњег премијера Србије Војислава Коштунице: „Континуирано ангажовање Србије, у складу са условима Процеса стабилизације и придруживања, у циљу видљивог и одрживог унапређења односа са Косовом. Овај процес ће обезбедити да обе стране могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом“ – ево кључног дела – „да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума у намери да ће обе стране бити у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе.“ Значи ли овај правно обавезујући споразум и обавезу да признамо независност наше јужне покрајине? „Однос Србије и Косова, и миран развој (тог односа) мора да се заврши, по нашем мишљењу, на крају пута, међусобним признањем… На крају дугог пута, међусобно признање је предуслов за приступање ЕУ. То је веома јасно,“ (про)рекао је још 2012. Немац Мартин Шулц, председник Европског парламента и кандидат за следећег председника Европске комисије. Много пута смо цитирали и америчку депешу 10BRUSSELS85, у којој се наводи да је „Француска рекла (…) да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је указала да је од кључне важности да се то угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ.“ Док нас је уочи Нове године преко „Радија Слободна Европа“ Андреас Шокенхоф, други човек посланичког клуба ЦДУ-а Ангеле Меркел у немачком Бундестагу, обрадовао својом јасном поруком: „Понекад је потребно припремити терен за веома тешке одлуке. Због тога нисмо поменули реч ‚признање‘ Косова, јер знамо шта то данас значи у Србији.“

Преостаје ли, имајући све ово у виду, још икаква сумња шта се заправо крије иза захтева за правно обавезујућим споразумом Србије и Косова?

А какав ће бити одговор Србије? Нажалост, тај се одговор може наслутити из наше Уводне изјаве, у којој се ни једном једином речју не спомиње ни суверенитет Србије над њеном јужном покрајином, ни Резолуција 1244 која тај суверенитет гарантује, нити било каква црвена линија за даља косовска попуштања, попут оне о спречавању уласка Косова у Уједињене нације. Заправо, наша се стратегија своди на следећу реченицу: „У потпуности разумевајући да процес приступања ЕУ и нормализације морају да теку паралелно и да се међусобно подупиру, Република Србија ће остати у потпуности посвећена наставку процеса нормализације и дијалогу са Приштином.“

С тим што ћемо пре признавања независности Косова, као нужан предуслов за то, морати да променимо Устав Србије, и да из њега избацимо и преамбулу и сваки други (с)помен Аутономне покрајине Косово и Метохија. Преговарачки оквир о којем преговора нема: „У напорима да усагласи своје законодавство са правним тековинама ЕУ, Србија је посебно дужна да обезбеди да донети прописи, укључујући њихов географски опсег, нису у супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом.“

У сваком случају, то неугодно питање Косова биће стрпано под Поглавље 35 – у коме се иначе обрађују „остала питања“ – али ће бити повезано и са свим осталим поглављима, то јест, са током читавих преговора. Како се наводи у Преговарачком оквиру (параграфи 24 и 25) уколико дође до застоја у поглављима 23 („Правосуђе и основна права“) и 24 („Правда, слобода и безбедност“) као и у поглављу 35 које ће се бавити нормализацијом односа са Косовом, биће суспендовани и преговори по осталим поглављима. Зашто? Ех, па зато што „мора бити обезбеђена општа равнотежа у погледу напретка преговора у оквиру свих поглавља“.

На овом месту, заправо, морамо да се извинимо читаоцима „Печата“ зато што смо их ненамерно обманули и тиме им, можда, разгорели неоправдани оптимизам у погледу брзине нашег приступања Европској унији. Устврдили смо недавно, наиме, да нас после овонедељног историјског датума чека још само 100 сличних тренутака у којима ће се диљем Европске уније одлучивати о наставку нашег еуРОПСКОГ пута – 35 одлука о отварању сваког од 35 преговарачких поглавља, 35 одлука о привременом затварању сваког од њих, плус одлука Савета ЕУ о потписивању Уговора о приступању Србије ЕУ, плус одлука Европског парламента о ратификацији тог уговора, плус 28 одлука националних парламената о ратификацији тог уговора. Испоставља се, међутим, да ће и у оквиру појединих преговарачких поглавља постојати и неутврђен број „прелазних мерила“ (benchmarks) на основу којих ће се доносити одлуке о наставку преговора у оквиру тог поглавља, при чему и „код привремено затворених поглавља, Комисија може да предложи поновно отварање преговора, а нарочито у случајевима када Србија није испунила важна мерила или извршила своје обавезе“… Што ће рећи да ће историјских одлука о наставку ЕУ пута Србије бити и много више од оних стотину које смо предвидели.

А што се поглавља 35 тиче, тек да убиствени парадокс у којем живимо дође надомак свог врхунца – врхунац тек следи, још само малчице стрпљења – наши врли званичници објаснили су нам ових дана како је то поглавље 35, са оваквом садржином, и за Европску унију потпуна новост, те да нико од њих заправо и не зна шта ће све оно садржавати. Што ће рећи да су пристали да учествују у игри – у којој смо улог, узгред буди речено, и држава и сви ми, њени грађани – дакле да учествују у игри чија правила диктира неко други, при чему тај који диктира правила игре чак неће ни да саопшти која су правила те игре. Фантастично! Зар не?

Но ипак је најфантастичније то што можемо и да признамо независност Косова, и да задужимо и своје праунуке и распродамо земљу и постанемо странци у ономе што ће се и даље звати Србија, а да на крају ипак не уђемо у ту Европску унију. Можда ће се, опет, некоме учинити да претерујемо, али, саопштила нам је то сама Европска унија. У Преговарачком оквиру, наиме, нашла се и реченица коју смо већ најавили: „По својој природи, преговори представљају процес који нема тачно утврђено трајање (open-ended process) и“ – овде је суштина – „чији исход не може унапред да се гарантује.“ Како то?! Па лепо, они, за разлику од нас, воде рачуна о сопственим интересима, а „динамика проширења мора узети у обзир капацитет Уније да прихвати нове чланице“. Тај апсорпциони капацитет Европске уније, додајмо, налази се такође на оној листи услова из Копенхагена, само што га ретко ко спомиње јер би његово спомињање могло да охлади ЕУфорију од које ионако углавном почну да болују овдашњи политичари када пожеле да се докопају власти, још откако су видели како је Коштуница прошао када је рекао да нам се ЕУ ипак не исплати…

Али без бриге. Кредитни рејтинг Србије тек је срозан са ББ- на Б+, што значи да смо и даље довољно далеко од кредитног рејтинга „смеће“ какав је добила Хрватска када је, после година преговарања и усклађивања са ЕУ нормама, 2013. коначно доспела до врата те обећане земље дембелије. А и Европска банка за обнову и развој предвиђа нам у овој години раст БДП-а од свега 1,3 одсто (насупрот расту од 2,2 одсто у минулој години) а то значи да се убрзано приближавамо европском стандарду о којем је у свом извештају за 2013. проговорио Ласло Андор, ЕУ комесар за запошљавање. „Видимо“, уочио је, „значајно повећање сиромаштва… чак и ако се незапосленост поступно смањује. Да би се човек извукао из сиромаштва, треба да пронађе посао. Али то није увек довољно; наше анализе показују да је проналазак посла излаз из сиромаштва у само пола случајева. Нажалост, не можемо рећи да посао нужно значи и пристојан животни стандард.“

Но шта су пристојан животни стандард и запосленост спрам бриселске среће, комесарских похвала и бомбастичних обећања боље будућности. Од тога се, наиме, живи. Или ипак не?

Зелено светло

Одлазак наше државне делегације у Брисел по Преговарачки оквир можда нам је ипак донео и нешто што није толико лоше: зелено светло за ванредне парламентарне изборе у Србији. Одговарајући на новинарско питање о ставу ЕУ у погледу ванредних избора у Србији, ЕУ комесар за проширење Штефан Филе поручио је, у суштини, да им се ЕУ не противи све док Србија наставља путем којим је загазила: „Немам бриге око Србије, да ће деловати у демократским оквирима… У вези са неким причама које чујемо у вези са превременим изборима у Србији… веома се надам да, будући да смо на почетку преговора, каква год да буде одлука донета у Србији, да неће скренути пажњу политичара са реформи и имплементације договора са Приштином. Веома се надам да моментум који имамо неће бити изгубљен.“

Незваничне информације које стижу до медија – укључујући и „Печат“ – говоре да је у врху Српске напредне странке одлука о расписивању ванредних парламентарних избора, који би били одржани заједно са београдским 16. марта, малтене већ донета, што значи да би, сходно ранијим најавама, требало да буде обнародована пре ове суботе 25. јануара, када ће бити одржана ванредна скупштина СНС-а.

Отворена најава превременог гласања стиже чак и из саме владе Србије. Понашајући се више као аналитичар него као члан те владе, министар привреде Саша Радуловић рекао је ове среде да, „ако закони о раду, приватизацији и стечају не буду прошли“ – а све су назнаке да и дефинитивно неће – „сигуран сам да се одустаје од реформи и да се иде на изборе“.

У ишчекивању обзнане дефинитивне одлуке СНС-а, припрема за изборе већ је отпочела сукобом лидера напредњака Александра Вучића са СПС-овим функционером Бранком Ружићем, најавама саслушања (у својству осумњиченог) Бранка Лазаревића, бившег шефа кабинета Ивице Дачића, због веза са наркокланом Дарка Шарића, које изборним шансама Дачићеве партије свакако да не може да помогне, а уз тешко унутрашње крварење окончана је минулог викенда и седница Главног одбора Демократске странке, која је демонстрирала дубоку поделу у партији која је останком без власти остала и без свог главног кохезионог фактора.

У сваком случају, све и ако се чини – а чини се исправно – да ванредни избори не могу да донесу промену у владајућој политици, политици уоквиреној Европском унијом, зато што иза ње стоји 90 одсто актуелног сазива српског парламента, избори су Србији потребни. Макар да би се окончало ово ненормално стање перманентног чекања на изборе и легитимнију прерасподелу власти.

А онда да видимо шта ћемо, јер ћемо макар знати кога тачно да окривимо зато што нам није онако како нам је обећавано да ће нам бити.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Avatar

    Preveden sa Novogovora ovaj “istorijski uspeh”, gledan kroz prizmu elementarne logike,bi glasio:
    Samoproglaseni tutori i skorojevici,oronulu i onemocalu majku Srbiju, prijavili na,neobjavljen,
    konkurs briselskog kupleraja za mesto…sluzavke na odredjeno vreme.Do 2020.Ako dotle, ” promenu
    svesti” i prihvatanje veberovskih nacela”protestantskog kapitalizma”, uopste i prezivi .

  2. Avatar

    Ако нисте знали у Србији се роди ново наступајући протестански проповедник у лику и делу газда Вучића. Он жели Србе да преобрази
    од верних следбеника Свето Саве и православља. Памти Србија све своје преображене куд су је водили и довели. Очигледно свечани дочек у Берлину са Вермахтовом војном парадом брзо је деловало да
    заборави шта је тај Вермахт учинио српском народу у двадесетом веку. Тај сјај Берлина, избрисао је: Мачву 1914, 6 Април 1941 год
    и Нато бомбардовање у његовом радикалском стајалишту преобразио се,AAL RIGHT ти хајде својим путем и треба да знаш да српски пут није протестански ми Срби имамо свој пут одакле нас СУНЦЕ ГРЕЈЕ!!

  3. Avatar

    Ovi su pregovarali sa teroristom Tačijem. Tačiju svaka čast ali ovi su završili svoje.Neka raspišu izbore paće videti REJTING onih koji su im verovali i dali glas a oni su pogazili predizborna obećanja.Uslov za ulazak u EU je jasan a toje priznavanje nezavisnog Kosova i upravo zato sam protiv EU i NATO fašista.Nato je nas Kosovu da čuva nezavisnost Kosova koje je silom oteto i samo tako može dase vrati.Sve štoje potpisano u Kumanovu ništa nije ispoštovano.Dali je vraćen i jedan vojnik ili carinik na Srpsko -Albansku granicu.Naprotiv napravljena je velika Albanija i to slepac vidi samo naši političari se prave slepi.A naši žele danas prosvetle.O kakvom dobrosusedskom odnosu mogu biti Srbi i Albanci kada je Kosovo oteto silom.U Srbiji mediji se trude koće više da blati Srpsku vlast koje je branila svoj narod dabi pred EU demokratska štampa.A na drugoj strani niko neodgovara za nejač na Kosovu po Vučku izgleda ih je pobio sve Legija.Pa taj Vučko je bio u vladi Miliševića tada a sad je se eto preobratio neznam u čega ali želi i nas da preobrati neznam u čega.Ti mangupi su šetali po Srbiji i vikali Srbija do Tokija i Srbija će biti ko Švajcarska. Lagali su i sada lažu i ako misli daće pobediti neka raspišu izbore i neka ponesu svoje stiropora sa sobom i da ih više negledamo.

  4. Avatar

    Srbi su jedini narod koji slavi svoje najveće poraze…

    • Avatar

      Potpuno ste u pravu al Srbi imaju i neke osobine koje su nas do sada sacuvale znate ono ,,Grom zagrme na Svetoga Savu,, i ono ,,Svaki svoga jebi.e subasu,,. Ovo zadnje je da nebih bio terorista a peder mogu to je sada dozvoljeno.

    • Avatar

      Najveca je glupost da su Srbi jedini narod koji slavi svoj poraz, ukoliko se moze reci slavi jer to nije slucaj nego slavi one koji su se suprotstavili jacem neprijatelju i branili svoje. Daleko da smo jedini koji to slavimo ali to se koristi u cilju da nam izmene svest da nas prikazu kao jedine koji se vecito odlucuju na rat. Nekoliko stotina godina pre Nove Ere Grci su se hrabro borili u termopilskoj bitci protiv sto puta jaceg neprijatelja osvackih Persijanac. Bitku su izgubili, skoro svi su izginuli ali su spasili svoje gradove i naciju. I danas to slave i spominju. Culi ste za Alamo gde su daleko malobrojniji branitelji utvrdjenja svi ostavili svoje zivote a medju njima i Dejvi Kroket. To se nije zaboravilo, filmovi i knjige su o tome napisane i to se slavi. Ima jos mnogo takvih primera gde nacije odaju postu onima koji su imali hrabrosti i koji su dali zivote. Ne? nismo jredini niti to treba da se zaboravi !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *