Почетна / ТВ коментар / Све је исто, само тужбе нема

Све је исто, само тужбе нема

Пише Миодраг Зарковић

Пуну годину од како је „Печату“ претила судским прогоном, Радио-телевизија Војводине несмањеном жестином наставља да делује против Срба, овог пута здушно покушавајући да их окриви за Холокауст

Опис једне емисије присутне у српском етру, а окачен на званичном сајту телевизије на којој се емисија и приказује, гласи дословце овако:

„Као и претходне сезоне, бићемо и у Региону. У суседној Хрватској, БиХ, Косову, Македонији, Црној Гори, али и суседној Мађарској, Румунији, Бугарској.“

Нађе се, ето, „Косово“ на списку околних, међународно признатих држава. Истина, не каже се изричито да је реч о „држави“ Косово, али се такав закључак неизоставно намеће.

Ако се питате ко издржава такву емисију и такву телевизију, какав то грозни тајкун својим нечасно стеченим милионима плаћа отимање целе једне покрајине од државе Србије, одговор вам се, сва је прилика, неће допасти: ви лично! Реч је, наиме, о Радио-телевизији Војводине, издржаваној из буџета – који, је ли, пуне грађани Србије; односно, о наводно информативно-колажној емисији „Радар“ ауторке Марине Фратуцан, која се сваког уторка увече приказује на РТВ-у.

 

БАБЕ И ЖАБЕ Ако пак мислите да се списак непочинстава ауторског тима „Радара“ завршава на сајту и на Космету, следи још једно непријатно изненађење, у виду последње емисије, приказане 21. јануара. Кренимо од уводног обраћања Марине Фратуцан. Прочитајте га у целости, па се запитајте чиме сте заслужили такву казну да баш ви – грађани Србије – будете послодавци оволико недаровитој новинарки:

„Данас је у Бриселу одржана прва међувладина конференција Србије са Европском унијом, чиме је и званично означен почетак преговора Србије са ЕУ. Данас је у Новом Саду започело обележавање 72. годишњице Новосадске рације, у којој су јединице мађарске војске за месец дана на подручју јужне Бачке убиле близу четири хиљаде људи. Иако сами по себи ова два догађаја наизглед немају везе један са другим, ипак, уколико се осврнемо на основне постулате на којима је и основана Европска унија, још из периода када је Роберт Шуман, француски министар спољних послова, предложио уједињавање француске и немачке индустрије угља и челика под заједничку власт 1950, чиме је исказана добра политичка воља, иако заснована пре свега на економском интересу, за превазилажењем вишедеценијских сукоба у пређашњим ратовима између ове две земље; ако погледамо и уговоре који су у оквиру Европске уније уследили касније, као и многобројна документа којима се уз економско јединство пропагира пре свега једнакост свих без обзира на националну, верску или било коју другу врсту различитости, онда бисмо можда ова два важна догађаја из садашњости и прошлости Србије могли довести у везу. Уз наду да нам се страдања због другачије нације или вере никада више неће поновити, ни у Европској унији, али ни на путу до ње.“

[restrictedarea]

Овакав монолог ни опијати не би могли да објасне. Ово није обична ускраћеност у надарености за новинарски позив. Ово је извежбана, избрушена испразност, бесмисао који је немогуће схватити као обраћање одрасле особе – а он то, за неверицу, ипак јесте. Генијална водитељка је покушала да у логичку целину повеже датум почетка преговора са њој омиљеном Европском унијом и годишњицу најстрашнијег злочина на подручју Војводине у Другом светском рату! Али не паде јој на памет да наброји све државе које су, што посредно што непосредно, извеле или потпомогле Новосадску рацију, а које су истовремено данас поносити чланови Европске уније, него акробацијом преко мученог Шумана и француско-немачке индустрије одржа гледалишту моралистичко предавање. А, како бисте стекли потпун увид у то какав је пропагандни шунд куљао са екрана док је Марина Фратуцан изговарала то што је изговарала, ево натписа који је стајао тик уз њу, пренетог онако какав је био виђен преко ТВ пријемника:

 

21. јануар 2014.

21. јануар 1942.

Да ли смо

СВЕСНИЈИ и ОДГОВОРнији

или само СТАРији

за 72 године?

 

Земљо, отвори се и прогутај нас, кад смо слепи поред очију и глуви поред ушију, па још плаћамо овакве телевизијске испаде!

 

„ПРВА АСОЦИЈАЦИЈА“ Врхунац неукуса тек је следио. Главна тема емисије, у трајању од скоро целог сата, била је страдање Јевреја у Другом светском рату (које се у једном делу земаља обележава 27. јануара као Дан Холокауста, што је Марина Фратуцан навела као главни повод) а главни, очигледно, да се за то страдање неким начином превасходно окриве Срби. У то име, прибегло се провереним новокомпонованим враџбинама о томе како су Срби, пошто нису – попут неких других народа – лично узимали учешће у Холокаусту, свеједно криви због тога што ништа нису предузели да спрече нацистичко затирање Јевреја.

Прекрајање историје почело је следећом оценом Марине Фратуцан:

„Када је реч о Србији, прва асоцијација на Холокауст је свакако Старо сајмиште у Београду, где је био највећи концентрациони логор у југоисточној Европи.“

По овој генијалној ТВ делатници, ето, испада да су Јасеновац и Јадовно вероватно били на северозападном Марсу; осим ако генијална делатница не сматра је Старо сајмиште било веће стратиште од Јасеновца и Јадовна, што, колико сећање служи, није тврдио чак ни покојни Фрањо Туђман у свом „креативном“ „схватању“ „повијести“.

Потом је Марина Фратуцан препустила реч својој омиљеној сарадници, Јелени Вукмановић, која је у Београду била припремила прилог о дотичном логору. Прилог је отворен следећим отвореним речима:

„За разлику од великих логора у Југославији и другим окупираним државама, специфичност логора на Старом сајмишту и у Топовским шупама је што је у то време то био део свакодневног београдског живота. С једне стране због тога што је у логорима био велики број људи који су цео живот провели у Београду, а онда и у њему убијени, а са друге стране због тога што су логораши кроз бодљикаве жице гледали како њихови суграђани на само 150 или 200 метара даље воде нормалан живот, истина, под немачком окупацијом, али ипак далеко слободније.“

Овде потегнуту тезу, да су се београдски Срби бездушно башкарили („под немачком окупацијом, али…“) док су београдски Јевреји били истребљивани, Јелена Вукмановић наставља мало даље:

„Београђани су поред логора у Топовским шупама свакодневно одлазили на посао, ишли кући, трамвајском линијом Славија – Вождовац која постоји и данас, недељом одлазили на фудбалске утакмице на данашњи Партизанов а тада стадион Фудбалског клуба БСК. Чак и онда када је улицама пролазила душегупка, у којој су умирали људи.“

Из чега се може закључити да је по свој прилици Холокаусту допринела чак и трамвајска линија, макар утолико што „и данас постоји“ (иако, заправо, нити једна од данашњих трамвајских линија у Београду не почиње на Славији).

 

„КОНТЕКСТИ“ И КОНТЕКСТИ На самом крају прилога уследила је и поента:

„Окретање главе од страдања, према историчарима, око седам и по хиљада људи, наочиглед свих, било те `41. било данас, лоше је за будуће генерације, сагласни су наши саговорници. Јер, како кажу, важни су виновници тих догађаја, важно је чути приче жртава, али подједнако је важан и контекст оних који су гледали а ништа нису учинили.“

Е сад, кад смо већ код контекста, вреди овде подсетити на један, који Јелени Вукмановић можда и неће пријати. Наиме, дотична је јесенас извештавала са локалних „избора“ на Косову и Метохији. Слала је тада прилоге из северне Косовске Митровице. Не баш професионалне прилоге, јер је, на пример, попут многих других новинара скоро потпуно била скрајнула заговорнике бојкота, иако је већина становника четири северне општине изабрала баш бојкот као нешто чему се ваља приклонити. Тада Јелени Вукмановић не само да није пало на памет да се солидарише са угроженим сународницима у окупираној покрајини већ им је, напротив, чак и одмагала у њиховој борби, али зато данас налази за сходно да држи придике васколиком Београду због наводне равнодушности којом је посматрао Холокауст.

Од саговорника на које се Јелена Вукмановић позива, у прилогу се једино Милена Драгићевић Шешић, потписана као културолошкиња, сложила са тезом „Радара“:

„Кад кажемо едукација, наравно да је то едукација о Холокаусту који се десио, али и о свему ономе што је омогућило да се тај Холокауст деси, а то значи да Београђани живе са свешћу да се њихови суграђани, држављани њихови, да кажемо људи са којима су седели у истој клупи и живели у истој згради, одводе, а да они не дижу глас. (…) Мени се чини да велики број становника Србије чак и није свестан тог проблема и није свестан да ту постоји једна огромна неправда, једна врста неке нове транзиционе неправде, где ми само говоримо о нама губитницима од комунизма, а да смо мало заборавили губитнике од фашизма.“

 

„СВЕДОКИЊА“ АНТИСЕМИТИЗМА Ту се негде и завршио прилог Јелене Вукмановић, а радња се преселила назад у студио, где је Марина Фратуцан угостила Горана Левија, председника Јеврејске општине Нови Сад, и њему поставила следеће питање:

„Тврди се некако у Србији, када су нека обележавања као што је Међународни дан људских права, да у Србији нема антисемитизма, међутим, сведоци смо скрнављења и синагога и гробаља, неких графита мржње у том смислу… Дакле, да ли можемо рећи да у Србији заиста нема антисемитизма?“

Ово се може назвати питањем само зато што на крају заиста стоји упитник. По својој суштини, међутим, ово је чиста и нимало скривена сугестија, односно, навођење саговорника на то да несмотрено потврди нешто што сам од себе можда и не би изрекао. Леви је, срећом, био довољно вешт да исплива из водитељкине замке а да не увреди Србе, па је рекао да се антисемитизам у Србији ипак своди на појединачне случајеве.

Покушаји „Радара“ да насмрт завади Србе са Јеврејима ипак су се наставили и у закључном делу емисије, који је уследио. Ту се говорило о заједничкој иницијативи „бивших југословенских република“ да удруженим снагама обнове СФРЈ павиљон у Аушвицу, тј. онај део у тамошњем музеју који је био посвећен страдалницима са подручја Југославије. У прилогу Александра Рељића, махом сачињеном од подсећања на страхоте Аушвица, један од саговорника био је и Аца Сингер, који је преживео ужасе дотичног логора, а касније и председавао Савезом јеврејских општина Југославије.

Рељић у поодмаклом делу прилога каже да Сингера данас посебно вређа то што су у јавности присутни покушаји релативизације Холокауста, после чега сам Аца Сингер добија реч и вели:

„Сви кажу: ‚Па и Срби су страдали!‘ И то је тачно, ја не оспоравам нигде да су и Срби страдали, али тврдим да то није исто било! ‚И Срби су, више је Срба било погинуло…‘ Па могло је више Срба јер је било више Срба, али процентуално смо ми 82 одсто страдали у бившој Југославији, у Србији исто тако, 85 одсто.“

Застанимо мало на овој „то није било исто“ тврдњи. Не служи Сингеру на част то што ју је изрекао. Ипак говори о Србима, народу који је у двадесетом веку више пута био зверски истребљиван, па и у Другом светском рату (када је, за разлику од Првог, далеко више страдао српски народ са леве стране Дрине). Говори о Србима, народу који се, што нимало није неважно, први у Европи масовно дигао против Хитлера и за то потом платио страховиту цену, а да никада због тога није тражио никакву повластицу. Нимало није пристојно умањивати страдања тог народа у поређењу са неким другим, свеједно којим.

 

ОДАШИЉАЧ КЛЕВЕТА Али, узмемо ли у обзир наглашену, острашћену намеру свеукупног новинарско-уредничког састава „Радара“ да Србе по сваку цену сврста у виновнике Холокауста, немогуће је утврдити пуку одговорност самог Аце Сингера. Не би то био први пут да су нечије речи извучене из контекста, или да су биле резултат смишљене провокације саговорника. Не може се тврдити да се заиста тако и одиграло, али се још мање може таква могућност одбацити.

На крају, ваља се подсетити да се протеклих дана навршила пуна година од онога када је Радио-телевизија Војводине наглас запретила да ће тужити „Печат“ и овог аутора, због низа текстова о новчаним, али и програмским и идеолошким, злоупотребама у овом гласилу. Наравно, од те тужбе није било ништа, пошто ни правног основа за исту напросто није било, што су и прозивани руководиоци РТВ-а изгледа схватили чим су спустили галаму. „Радар“, авај, показује да је то и једина промена, док је у погледу садржаја покрајински „Јавни сервис“ остао одашиљач ванредно злонамерних телевизијских израза, најчешће уперених против државе и народа који ту приучену скупину уз то и издржава.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *