Срећни нови избори

Пише Никола Врзић

После мање од две године Србија улази у нову предизборну кампању која ће, према необично искреним речима Бранка Ружића, бити „једна шарена лажа“, и у којој ће једина права опозиција владајућим евроунијатима из власти и опозиције, зато што једина представља реалну алтернативу евроунијатској политици, бити Демократска странка Србије Војислава Коштунице

У уторак 28. јануара остали смо без владе која је „остварила значајне резултате у више области друштвеног живота“, која је отпочела преговоре о приступању Европској унији „што је од историјског значаја за будућност Србије“ и „тиме је остварен вишедеценијски циљ многих генерација“, која је постигла „посебно значајне резултате“ у дијалогу са Тачијевим Косовом „чиме је на најбољи начин реализована политика заштите државних и националних интереса на Косову и Метохији“ а „српски народ на Косову и Метохији први пут је добио своју легалну и легитимну власт која је призната и од међународне заједнице“, и уз све то је остварила и „веома значајне резултате“ и „на пољу унутрашњих реформи и на пољу борбе против криминала и корупције“. Штавише, „потпуно је промењена слика о Србији у међународној заједници“. При чему је, поред свих ових успеха које је влада Ивице Дачића себи приписала у образложењу предлога да буде укинута, међу највећима можда био баш онај који се састоји у одлуци о сопственом укидању.

МУДРА ОДЛУКА И можда је, за владу која је за годину и по дана постојања пола године потрошила на сопствену реконструкцију и још барем упола толико на најаве свог пада, довољно дуго и трајала. Формирана захваљујући неочекиваној победи Томислава Николића на председничким изборима, Ивици Дачићу је донела премијерску фотељу а Александру Вучићу постизборни раст популарности какав није забележен у историји српског парламентаризма. Својим учинком изненадила је све; и оне који су очекивали раскид са политиком бившег председника Бориса Тадића, и оне који су се надали да тог раскида неће бити. И толико о њој.

Иако притисак опозиције – обезнањене губитком власти или пак хронично прогнане из медија на српском које контролишу они који српски не говоре – распуштање Дачићеве владе и нови избори постали су неминовни још када је постало очигледно да влада заправо и није Дачићева, али да истовремено није ни Вучићева у мери у којој би, с обзиром на однос снага и стечене моћи, то морала да буде. Избори су постали неминовни и због онога што је Дачић-Вучићева влада за свог мандата стигла да уради а што није најављивала да ће урадити у претходној предизборној кампањи – Бриселски споразум и беспоговорни пут ка Европској унији – па јој је због тога потребан макар и накнадни легитимитет, како је уосталом приметио и амерички секретар за одбрану Чак Хејгел у пентагонском сусрету са својим српским колегом Небојшом Родићем, похваливши одлуку о изборима као „мудру одлуку која треба да потврди да је воља грађана у правцу досадашњих енергичних и одлучних реформских процеса“. Али су ванредни избори постали неопходни и због свега што ће нам тек уследити у наставку тог нашег стрмоглавог пута ка Европској унији. А следе нам све оне болне реформе – то јест, даља либерализација тржишта рада, отпуштања, укидања државне помоћи домаћој привреди и препуштање (не)запослене Србије невидљивој али зато суровој руци тржишта – које минула влада није спровела сада само да би то учинила наредна и то већ на почетку свог мандата, уз већ виђено и неуспешно и отуда неистинито оправдање да је та сурова терапија неопходна да бисмо, је л’, оздравили у некој светлој будућности до које никако да добауљамо. Сад, да и није толико реч о терапији која за циљ има оздрављење Србије, већ о извршавању налога Европске уније и међународних финансијских институција којима је задатак да унапређују интересе својих власника а не пацијената попут нас, можда ћемо једног лепог дана и схватити… Елем, како све то – од онаквог Закона о раду, Закона о стечају, приватизацији… – мора да буде урађено (јер хоћемо ка Европској унији а не зато што је то природна неминовност) и како ћемо усред негативних последица тих закона дочекати 2016. годину, када би уследили редовни избори на којима би реформатори од последица својих реформи вероватно настрадали, ванредни избори су морали да буду расписани сада. Да бисмо нову прилику да нешто евентуално променимо добили тек 2018, а до тада…

Е сад. Српска напредна странка унапред је проглашена за убедљивог победника избора који ће бити одржани 16. марта. Убедљиве победе на локалним изборима по Србији и астрономски рејтинзи у испитивањима јавног мњења оваквим прогнозама дају за право, но, кампања тек следи а и ћуд народа није баш сасвим мерљива твар, што ће рећи да сви они резултати по локалу и анкетама тек треба да добију своју потврду. Ипак, у овом тренутку мало је простора за сумњу да ће Вучићева партија бити окосница наредне владе Србије.

Чему СНС може да захвали на таквој стартној позицији? Кад нам за годину и по дана на власти ни за мало нису поправили животни стандард, нису повећали легалну запосленост, нису отворили канцеларију за брзе одговоре, нису престали да задужују и земљу и наше нерођене унуке… О Бриселском споразуму да и не говоримо. Јесу хапшењем Мирослава Мишковића народу пружили трачак наде у правду, али трачак се, баш као ни евроинтеграције, не сипа у трактор.

АДУТИ Ако се, дакле, као узрочници популарности СНС-а изузму српски мазохизам, харизма Небојше Стефановића или изванредан радни учинак министарке енергетике Зоране Михајловић који се понајбоље видео на децембарским рачунима за струју, као објашњење нам преостаје једино разумљива и сасвим заслужена тотална згађеност жутим поретком у којем смо живели откад знамо за себе, то јест од 2008, и са том згађеношћу повезана нада, инвестирана у Александра Вучића, да ће нам донети и бољи и праведнији и поштенији и живљења достојнији живот. То је талас на којем СНС сада успешно јаше и који ће га немилосрдно поклопити уколико се наде у Вучића покажу узалудним и промашеним колико и она Тадићева прогноза да ћемо у Европску унију ући 2012. године.

Насупрот томе, резултат Дачићевог СПС-а и коалиције окупљене око њега зависиће углавном од озбиљног, за проучавање, питања колико је у Србији гласача склоних да имају поверење у оне који их отворено лажу. Јер, како то рече члан Председништва и председник Извршног одбора СПС-а Бранко Ружић, „ја као одговоран политичар, а то је и, сигуран сам, одлика СПС и његовог лидера, управо инсистирамо на томе да су кампање једна шарена лажа“. С тим што СПС има и додатне адуте у виду потенцијалног нобеловца Ивице Дачића, озбиљних организаторских способности Жарка Обрадовића које су нарочито дошле до изражаја приликом организовања мале матуре, Милутина Мркоњића који је за време свог мандата изградио око нула километара ауто-пута, Душана Бајатовића који заиста не продаје маглу него, изгледа, ваздух који мирише на гас… А „Галенику“ и Дејана Бацковића да им и не спомињемо.

Ипак, кад смо већ код „Галенике“, неће резултат СПС-а и његових кадрова зависити само од њих самих и оних који верују њиховим лажима и успесима. Иако Ружићу, како рече, „полако постаје заморна та криминализација кадрова СПС“, новински наслови попут оног да „Лазаревић (Бранко, бивши Дачићев шеф кабинета) у петак открива све о Шарићевим везама са СПС“, уз текућу истрагу криминалног испумпавања новца из „Галенике“ под СПС-овом контролом, свакако да не могу да побољшају изборне изгледе Дачићеве партије; а колико ће ови адути против досадашњег премијера током кампање бити употребљени, зависиће првенствено од процене онога који је и у прилици да их употреби, и вероватно ће их употребити довољно да би СПС-у спустио рејтинг и цену, али не и превише, како могућу постизборну коалицију са овом партијом не би учинио немогућом, или макар неморалнијом него што већ то мора да буде коалиција главног борца против криминала и корупције са човеком који је, и то тек пошто је на то приморан, признао да се састајао са једним од челника највећег криминалног клана у земљи а и шире (добро, објаснио нам је Дачић да није знао чиме се то г. Банана бави).

А поставља се и питање, баш као и уочи претходних избора, тачног састава коалиције која ће се окупити око СПС-а. Као и пре две године, и сада се ПУПС помало нећка јер „ПУПС увек може са СНС, али и са Динкићем и Чедом“, преноси „Информер“ речи неког „блиског сарадника Јована Кркобабића“. Прошли пут је оваква предизборна стратегија покерашког блефирања и шибицарских претњи ПУПС-у донела већу заступљеност на Дачићевој листи, тако да нам сад преостаје само да се удобно завалимо и сачекамо исход ове принципијелне борбе за сопствене фотеље.

Што се пак поменуте борбе против криминала и корупције тиче, ударац Вучићевом ореолу предводника борбе против те пошасти стигао је од оног човека опасних намера кога је управо Вучић и промовисао, од бившег министра привреде Саше Радуловића. Он је у оставци отвореној јавности навео да су „људи из кабинета Првог потпредседника директно учествовали у фијаску око Вршачких винограда и то и са стране продавца, државе, и са стране купца преко повезаних родбинских веза и њихових фирми. Директно из кабинета и без знања Министарства привреде су ишли налози директорки Фонда за развој да скида блокаде за поједине тајкунске фирме.“ СНС је на то одговорила захтевом надлежним органима да спроведу хитну истрагу о „различитим криминалним делима које је починио бивши министар Саша Радуловић, спроводећи стечајне поступке и уништавајући фирме и фабрике по Србији“, но боље би им било да су ћутали јер се после оваквог саопштења поставља логично питање зашто су га уопште и доводили у владу ако су већ знали за то, то јест, зашто га моментално нису сменили ако су за та Радуловићева непочинства сазнали прекасно?

(Узгред, и други је наследник Млађана Динкића, министар финансија Лазар Крстић, неопрезно открио јавности како влада влада, обелоданивши податак да се у последња четири месеца у јавном сектору запошљавало по око пет хиљада људи месечно. Из чега се може извући закључак да су владајуће странке и даље најефикаснији сервис за запошљавање у земљи, пошто је тешко поверовати да их је много новозапослених из неке од опозиционих странака или, не дај боже, без икакве партијске књижице.)

Но вратимо се Саши Радуловићу. Сва његова тврдња отићи ће у тотални парадокс и прави безобразлук ако се тачним испоставе медијске најаве да ће Радуловић ново ухлебљење својих нараслих политичких амбиција пронаћи код првог међу (пара)политичким тајкунима, код Драгана Ђиласа и оног доказано клептократског (доказ се налази у нашим и њиховим џеповима) удружења које себе назива Демократском странком. Али оно што је заправо фантастично у свему томе јесте могућност да они који су нам кожу одрали с леђа, свој потенцијални изборни адут проналазе у човеку који би да нам скине и оно што нам је испод леђа остало. А можда их појача и Зоран Живковић, који би тиме од имена своје странке – Нова – тек направио тоталну фарсу. Тако да гласање за СПС можда и неће бити најлуђе што ће српски бирач моћи да учини те недеље 16. марта.

Потенцијално ојачани за Сашу Радуловића, Ђиласове су демократе по свој прилици и пре него што је кампања почела остале ускраћене за Бориса Тадића и све оне којима бивши председник из неког разлога и даље представља фактор у српској политици. Ако је веровати медијским најавама, Тадић припрема изборну листу која се бомбастично назива Демократски фронт а заправо ће ту бити само његов део ДС-а, онај део ДС-а који је већ отишао за Душаном Петровићем, и, природно, Ненад Чанак са својим војвођанским аутономашима. Ако је пак веровати заменику председника ДС-а Бојану Пајтићу, у овим се најавама „више ради о спину од стране режима и СНС да би се ослабиле позиције ДС на овим изборима, него о неком реалном блоку или коалицији странака које би на те изборе изашле“. С треће стране, сам Тадић јесте рекао да се о формирању фронта није разговарало званично, али нама баш та реч – званично – привлачи пажњу, поготово зато што бивши председник (досад) није јасно одбацио могућност формирања тог фронта, и нарочито зато што су и Душан Петровић и Бојан Костреш испред Чанковог ЛСВ-а такву могућност оставили отвореном. Костреш је, штавише, одбацио могућност уласка у коалицију са ДС-ом, што значи да им за улазак у парламент, осим ако се и сами не прогласе за Влахе или неку другу још неупотребљену националну мањину, преостају само ова потенцијална Тадићева варијанта и Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића.

Што се пак Јовановића тиче, он је још пре неколико месеци заратио с Ђиласом, а сада је – и то одмах после састанка са амбасадорима из ЕУ – и изричито одбацио могућност прикључења Тадићевом „губитничком“ пројекту. Што значи да му предстоји грчевита борба за самостални прелазак цензуса, у чему ће му сигурно од велике помоћи, поготово пред његовим потенцијалним бирачима, бити отворено кокетирање са Вучићем и напредњацима.

Ако ће борба за прелазак цензуса бити изазов за Јовановића и ЛДП, шта је тек са Млађаном Динкићем и његовим УРС-ом? Оставши без власти, остали су и без доброг дела могућности да поново себи купе улазак у парламент. Па им као главни адут, ако не успеју да се угурају у неки савез, преостаје само Динкићев чудесни инстинкт за паразитирање на српској политичкој сцени.

А кад смо већ код тога, за Вука Драшковића изгледа да не морамо да бринемо: углавиће се на листу СНС-а, пошто је на претходним изборима био на листи ЛДП-а. Или макар тако најављује, а СНС не демантује. И СНС-у ће остати да својим бирачима, ако им уопште и постављају икаква питања, објасни шта ће им човек који се залаже да „одмах отпочну преговори о приступању Србије НАТО-у“ и који српску стратегију на Космету своди на прихватање Ахтисаријевог плана независности Косова, јер, „Албанци су га прихватили, и тражити за српске општине на Косову где год је то могуће побољшање Ахтисаријевог плана. И ништа више.“

КОНСЕНЗУС И АЛТЕРНАТИВА У сваком случају, изгледна расцепканост тог изворно проевропског дела наше политичке сцене – да их не карактеришемо сада неким прецизнијим епитетом – на три или четири колоне могла би бар једну од тих колона да остави испод цензуса. С друге стране, чињеница је и да СНС-у у овој ситуацији одговара оно што Србији не одговара: да их у парламент уђе што више, па да једни другима почну да обарају цену у грчевитом покушају да, после уласка у скупштину и буџетске апанаже, уђу и у власт.

И тек тиме заправо, после свег овог беспризорја које смо само скицирали, долазимо до суштине приче о нашим срећним новим изборима. Жалосна је истина, наиме, да после изгласавања Бриселског споразума у Скупштини Србије гласовима свих осим посланика Демократске странке Србије, више ниједна коалиција међу њима није незамислива. Напротив. Политика им је свима, уосталом, иста, а налази се у оном оквиру Европске уније о којем смо опширно писали прошле недеље.

Па тако „Блиц“ – ако му је веровати, чему иначе нисмо сасвим склони – извештава о постизборном плану напредњака по којем би међу коалиционим партерима у новој влади „могао да се нађе и ЛДП Чедомира Јовановића, чији су кадрови добили значајне функције по преузимању власти у Београду. Наш саговорник наводи да је са Јовановићем још раније направљен договор. Ипак, у ЛДП то демантују и тврде да са СНС и Вучићем нису водили разговоре ни о предизборним ни постизборним коалицијама.“ Опет, сам Јовановић је, ако правилно читамо његову изјаву, овакву могућност потврдио, рекавши да „ЛДП има нескривену жељу да почне да спроводи политику о којој је говорио и коју је бранио и афирмисао усамљен последњих 10 година“, а која је „у међувремену постала кључни елемент државне политике“. А са ким ће да је спроводи ако не са странком која ће власт по свој прилици освојити, са СНС-ом? И приде је актуелну власт похвалио због „свега доброг што је урадила“, мислећи на Бриселски споразум и почетак преговора са ЕУ, и изразио задовољство што је власт на међународном плану „спровела преокрет о којем је ЛДП говорио“. Додамо ли свему овоме да је Александар Вучић најавио да, ако добије мандат, планира да „уједини што више људи“, нужда за што прецизнијим предизборним изјашњењем о томе ко јесте, а ко никако не може да буде чак ни потенцијални партнер у власти постаје још већа. Уосталом, поштено је да унапред знамо можемо ли гласањем за СНС у пакету да добијемо и ЛДП, и обрнуто.

При чему, имајући у виду латентни захтев Европске уније да променимо свој Устав како би престао да омета свеобухватну нормализацију односа са Косовом, најава уједињавања што више људи добија и кудикамо злокобније размере.

Што нас све заједно доводи до Војислава Коштунице и ДСС-а, као једине странке на српској политичкој сцени која има реалне шансе да пређе цензус на предстојећим изборима, а која притом нуди политику која није уоквирена оним бриселским ЕУ оквиром за одузимање суверенитета Србији. Коштуница: „Влада је радила беспоговорно по налозима Европске уније и тешко се огрешила о Србију и њене националне и економске интересе. Главни узрок наше несреће на Косову била је одлука Владе да хоће да плати сваку цену за европске интеграције. Исто тако, главни узрок нашег економског посрнућа је наставак европских интеграција и спровођење Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Уместо чланства у Европској унији Демократска странка Србије је за слободну, самосталну и политички неутралну Србију. Хоћемо посебно да сачувамо слободну трговину са Русијом, јер је то животно важно за нашу економију. А немогуће је сачувати слободну трговину са Русијом ако наставимо европске интеграције.“

Ових неколико реченица сажимају предизборну понуду ДСС-а, представљајући заправо напад Давида на Голијата и покушај да се предстојећи избори претворе у својеврсни референдум за или против наставка ЕУропског посртања Србије. Нема сумње да ће сви остали, забављени сопственим личним комбинацијама у недостатку сопствене политике коју су ионако поверили Бриселу и Вашингтону, учинити све што могу – а могу много – да овај покушај ДСС-а да унесе политику у српску параполитику угуше до потпуне тишине. Исто тако, међутим, чињеница је и да и у најврелијим сновима наших евроунијата подршка Унији у Србији достиже тек 51 одсто, а да се Унији изричито противи 22 одсто (према најновијим подацима Канцеларије за европске интеграције) што представља бирачко тело које би ДСС по природи ствари морао да привуче себи, и тиме постане далеко озбиљнији фактор него што је то данас приморан да буде.

Све у свему, како то рече председник Србије Томислав Николић, расписујући изборе за 16. март, срећни нам нови избори. И памет у главу. Неће нам бити боље него што смо гласали.