Почетна / Економија / Спиновање уместо преузимања одговорности

Спиновање уместо преузимања одговорности

Пише Мара Кнежевић Керн

Да ли се иза повика на постојање „алги“ у ужичком водоводу крију припремни радови за пребацивање водоснабдевања из руку „неспособне и неодговорне државе“ у руке „способних и одговорних приватних компанија“

Талас медијског извештавања покренут загађењем воде у ужичком водоводу, праћен спинованим изјавама страначких кадрова има за циљ припрему терена за оно што се може спровести само уз помоћ док трине шока, приватизацију вода. Жене, деца, старци – „тровани“, измучени, преплашени, вуку пластичне флаше и чекају расплет, било какав, само да чиста вода потекне. А потећи ће ако припомогне неко са стране, макар то био и хуманоидни страни инвеститор, једини кадар да се носи са немани званом алге, бактерије, токсини…

ОТКУДА ДОЛАЗЕ АЛГЕ? Требало би разјаснити да, што се алги тиче, њихова појава није изненадила стручњаке, с обзиром на то да су се тропске инвазивне врсте појавиле и у Канади, Швајцарској, Словенији (Блед и Бохињ) Хрватској… Алге бујају у свим европским језерима због појаве све топлијих зима, које су у последњих 40 година све учесталије, што им омогућава да преживе уобичајено сезонско одумирање. Неке од њих стварају отрове да би се заштитиле од ракова, а пошто из воде извлаче кисеоник, често долази до гушења риба.

Њиховом бујању не доприносе само неуједначени, делимично измењени климатски услови већ и небрига за третман отпадних вода чији садржај повећава удео хранљивих твари. Стање у Дунаву се такође променило, а један од узрока је смењивање сезона екстремних суша (низак водостај) са поплавама (проф. М. Михаљевић).

У систем прочишћавања отпадних вода неопходно је уложити значајна средства, али пре свега порушити све бесправно подигнуте објекте у водној зони, што је уместо правног и еколошког постало политичко питање, као што је у највећој мери политичко питање одлука локалних (ужичких?) властодржаца да не одобре Емиру Кустурици изградњу система за пречишћавање отпадних вода на Мокрој Гори (о сопственом трошку). Бесправна градња у водној зони око језера и акумулација представља нерешив проблем, с обзиром на то да су градитељи имали заштиту позиционо-опозиционе елите, па је у овом тренутку нејасно на који начин ће бити елиминисан проблем отпадних вода које доприносе бујању алги.

Куће за одмор и рекреацију никле су и дуж леве обале Саве, од моста код Обреновца до Блока 45 („Печат“ је слично писао поводом тајкунске кампање „Хоћемо општину Бежанија“) што је онемогућило реконструкцију и одржавање насипа, као и приступ води. Прозивање предузећа Београдвода јалов је посао, јер изнад њих стоје силе изнад којих за сада силе нема.

РАСПРОДАЈА ВОДА Према извештајима УН, Србија се налази на 47. месту у свету по резервама здраве и питке воде. Иако наш закон дефинише воду као „добро од општег интереса у државној својини“, наглашавајући да је ово „јавно водно добро неотуђиво“, она се већ читаву деценију кроз процес приватизације безусловно распродаје, у неким случајевима и у виду концесија на 99 година. Оно што нас тек чека је приватизација државних предузећа која се баве водоснабдевањем грађана. У том ходу по ужареном камењу подржаће нас стари „партнери“: ММФ, Европска инвестициона банка, ЕБРД, као и влада Велике Британије која врши притисак на земље у развоју, подстичући их да кроз специјални вид „међународне помоћи“ приватизују воду за рачун мултинационалних компанија.

[restrictedarea]

Из Меморандума сачињеног на основу разговора владе Србије и ММФ (мај 2011.) сазнајемо да се Србија обавезала на реформу највећег броја великих државних предузећа а у пракси је Нови Сад најдаље одмакао на „европском путу приватизације воде“.

Један од „омиљених“ облика приватизације је давање концесија (издавање) на више година. У овом тренутку само неколико компанија у свету контролише ресурсе пијаће воде под концесијом. Њихове методе пословања карактерише незајажљива трка за профитом, уз максималну експлоатацију изворишта. Бивши гувернер Ј. Вентура открива један од запањујућих начина на који стране компаније краду воду из Великих језера. Ради се о „угледној“ компанији „Нестле“, која је заобишла јавне приступне тачке на језерима, прикључивши пумпе 12 миља од обале језера Мичиген, далеко од очију јавности и надзорних служби.

Проф. др Бранислав Ђорђевић са Грађевинског факултета у Београду међу првима је почетком 2006. подигао глас против продаје Београдског водовода и канализације, након присуствовања неформалним разговорима са ММФ када је ова трансакција споменута у виду препоруке. Већ наредног дана у медијима је одјекнула вест о „званичном захтеву“ да се ургентно приступи изради документа о јавно-приватном партнерству (озлоглашеној варијанти са деструктивним последицама по земље које су увеле стране „партнере“ у игру с водом). Самозвани стратези су наплатили стратегију продаје БВК милионима евра, а трошкови страних „трансакционих саветника“ су спретно укалкулисани у финансијску конструкцију, укључујући провизију за оне који доведу стратешког партнера у Србију.

Овај закон омогућава страним компанијама да загосподаре природним ресурсима а за почетак би се приватизовали само „специјализовани водоводи“ – они што се баве производњом, каналисањем и пречишћавањем воде. Међу првим жртвованим градовима биће Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица. Након што грађани страном партнеру поклоне инфраструктуру водовода и све изворе, компанија ће самостално почети да формира цене, без икакве одговорности и полагања рачуна корисницима. Што се квалитета воде тиче, држава би, вероватно, као у случају контроле вакцина, лансирала изјаву „Ми верујемо нашем партнеру“.

РЕФЕРЕНДУМ – ДА СЕ НАРОД ИЗЈАСНИ Док Министарство за енергетику (укључујући бригу о заштити природе) пере руке од одговорности а Министарство за заштиту здравља – од силне бриге да сваку српску главу вакцинише (док не истекне рок купљеним вакцинама) – не стиже, ни уз помоћ бројних саветника, да савлада проблем загађене воде, приватни предузимачи граде мини-централе, не хајући за прописе. Свечаном отварању ових постројења присуствују представници министарства задуженог за бригу о водама, иако су Србијаводе из бројних разлога дале негативно мишљење.

Проф. др Ђорђевић, са којим је „Печат“ недавно објавио разговор, међу првима је отворено упозорио на опасност од овако конципираног енергетског плана што заговара експлоатацију „обновљивих“ извора енергије на штету екосистема и економије државе, спремне да у бесцење изнајми (прода) све природне ресурсе, укључујући воду. Чињеница да Србија нема стратешки план за бригу о ресурсима указује на улогу министарстава „до грла умешаних у ове нелегалне активности, која подстичу актере на дивљу игру изигравања прописа“.

Према мишљењу дрЂорђевића, мале електране представљају велику опасност по екосистем и водотокове, што се управо показало на примеру Ужица, али сличну судбину деле и акумулације „Гружа“, „Ћелије“, „Грлиште“, за које је задужена Агенција за просторно планирање. Пошто њихов просторни план још није видео светло дана, може се претпоставити на каквим су мукама олигарси, с обзиром на објављене (и необјављене) спискове, чије су куће посејане око акумулација и дуж река.

Начин на који се спинује случај „алге“ наводи на помисао да се ради о припремним радовима за пребацивање водоснабдевања из руку „неспособне и неодговорне државе“ у руке „способних и одговорних приватних компанија“. Уколико угледни, часни нестраначки експерти не спрече њихов наум, историјска одговорност за очување воде лежи на народу. Он једини располаже инструментом референдума, што је ефикасније од сечења прстију и лежања на ауто-путу. Уколико се не изборимо за своје основно људско право на воду, по угледу на Италијане, добићемо статус колоније са гаранцијом на 99 година.

Тада нас, сем скупе воде, чека и забрана коришћења кишнице, што је већ задесило становнике Орегона. Американац Гери Хамилтон провео је три месеца у затвору због злочина прикупљања кишнице на сопственом имању и отопљеног снега са крова. Иза оптужнице стоји Water Resources Group (ВРГ) финансирана од стране International Finance Corporation (ИФК) у ствари дела Светске банке, Светског економског форума и „хуманитарних организација“, као што су УСАИД, Швајцарско министарство за развој и сарадњу, јорданска влада, „Нестле“, „Пепси“, „САБМилер“, „Кока-Кола“ и „Веолиа“. Ове компаније имају развијен ланац производње и дистрибуције на свим континентима, па не чуди што предузимају мере за потпуну контролу воде.

У Грчкој су приватизовани велики атински и солунски аквадукти, а у Португалу је, након приватизације, цена воде скочила за 400 одсто, док је квалитет воде драстично погоршан. Упркос томе, Европска комисија непрестано врши притисак на преостале европске земље да приватизују воду, уз помоћ и за рачун лобија: „Веолиа“, РВE, „Гелзенвасер“ и „Tемз вотер“. Они учествују на лицитацијама са дампинг ценама, избацујући из игре мале локалне понуђаче, сигурни да их нико ни на шта не обавезује.

У филму „Последњи позив у оазу“ (Last Call at the Oasis) Џесика Ју приказује проблеме земаља са загађивачима воде, које препознајемо као наше и с којима ћемо се све чешће сретати, уз благослов угледне агенције за заштиту природе ЕПА што у нашим животима има последњу реч.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *