Слово о перјаницама ревизионизма

Подунавске швабе и игре око њих у Сремској Митровици

Пише Димитрије Т. Марковић

Како бивши нацисти и домаћи каријеристи данас „уређују“ нашу стварност, уз то и историјске чињенице и сећања

Питање повраћаја имовине Подунавским Швабама већ више од десет година постављају потомци оних који су са првим данима Титове Југославије морали да напусте своје домове. Међутим, како то и приличи представницима некада поражене, а данас вољом победника силе у порасту, ово питање што, истини за вољу, никада до краја није решено, временом је постајало све више политичко, а све мање је у фокусу имало „невине“ страдале од руку партизана, док су главни протагонисти његовог решавања безмало постали бивши припадници оружаних формација Трећег рајха: од обичних редова, преко добровољаца у СС до истакнутих злочинаца и обавештајаца.

Да ће рад ових немачких удружења на територији Србије бити знатно другачији од рада на територији околних земаља, показало се већ 2001. године, када се кренуло са уређењем гробаља и напуштених цркава (што, наравно, у читавој причи није и никада не би смело да буде спорно) али и са подизањем споменика „невино пострадалим“ и често се није водило довољно рачуна да ли међу онима којима је хладан мермер посвећен има и припадника Вермахта односно СС јединица. Уосталом, немогућност добронамерних Подунавских Шваба да се ослободе нациста у својим редовима показала се када је ратни злочинац Петер Егнер посетио Нови Сад. Он је током само две ратне године организовао и наредио убиства преко 17.000 Срба, Рома, Јевреја и комуниста у Београду. Оваква пракса наставила се до данас, како у Бачкој и Банату, тако и у Срему, о чему ће бити речи нешто касније.

ОРДЕЊЕ ЗА „ПОМИРЕЊЕ“ Везе фолксдојчера са српском државом, разним удружењима и појединцима у Србији све су јаче и оне, како смо рекли, немају много заједничког са повраћајем имовине, за шта је у Агенцију за реституцију стигло свега осамдесетак формалних захтева. Захваљујући овим контактима, у Србији се појавила велика квазиисторијска литература, чији аутори нису били вођени „глађу за истином“, него потребом да у српској кризи идентитета, свесно или не, докажу геноцидност сопственог народа. И мада таква литература најчешће не завређује посебну пажњу, треба истаћи књигу „Геноцид над немачком мањином у Југославији 1944 – 1948“ коју је 2004. године објавила Радна група за документацију а издало Друштво за српско-немачку сарадњу. Ту се на тенденциозан начин, вешто избегавају „замке“ историјске истине о улози Подунавских Шваба у Другом светском рату и непрекидно се говори о геноцидној намери Титових комуниста и „невиним“ Швабама које је најпре „искористио“ Трећи рајх, а касније побио српски део КПЈ.

 

[restrictedarea]

 

Према овим трендовима, сличне појаве настале су и у Срему а њихов главни протагониста је администратор информационог система у Привредном суду у Сремској Митровици, четрдесетседмогодишњи Јовица Стевић, што је за свој рад на овом пољу 22. јануара 2007. године добио и сребрни Орден Републике Аустрије који му је свечано уручен у амбасади ове земље. У поздравном говору том приликом, Стевић је (како сам у књизи посвећеној Фудбалском клубу „Раднички“ и митровачким Швабама наводи) истакао да Аустрију сматра „својом државом“, јер је његова породица „живела све до 1918. године у Срему у Војводини, која је тада била у саставу Аустро-угарске монархије, земље која је била савремена европска држава и претеча данашње Европске уније. Рад, поштење, владавина права и демократије биле су одлике живота у Аустро-угарској држави. Те велике тековине аустријске културе и немачког начина живота у Војводини су се задржале до данашњих дана. На основу тих начела формирао сам и своја животна опредељења, која су ми помогла да се формирам као потпуна личност“, ракао је тада и записао касније Стевић.

Орден је Стевић добио и 11. јуна 2011. године од Савеза Подунавских Шваба Горње Аустрије, а од 2009. године је председник Друштва српско-немачке сарадње, Огранак „Сремска Митровица“, а као и у случају Петера Егнера, и у случају Срема, своје прсте у „помирење“ уплели су они што у време Другог светског рата никако нису могли бити питоми – припадници Вермахта и СС.

НИКУДА БЕЗ ХИТЛЕРА Наиме, интересовање за судбину сремачких Шваба омогућило је Стевићу, који се овим питањем бави још од 1997. године, да ступи у контакт и оствари сарадњу са Подунавским Швабама из Немачке и Аустрије, а пре свих са Андреасом Милером из немачког градића Ројтлингена. Он је рођен и живео је све до 1944. године у сремскомитровачком селу Чалма, када се као активни припадник СС и полазник немачке гимназије „Адолф Хитлер“ у Руми, преко Мађарске заједно са осталим оружаним формацијама Трећег рајха повлачио пред југословенском војском и Црвеном армијом за Немачку.

Пружајући подршку осведоченом противнику српске и југословенске слободе и живота (захваљујући чему је нациста Андреас Милер и посетио Чалму) Јовица Стевић боравио је, како је говорио у сопственим публикацијама, током 2005. године у Аустрији у посети породици Јозефа Фраха, председника удружења Подунавских Шваба „Нови Сланкамен“, и том приликом је присуствовао састанку са руководством Подунавских Шваба Горње Аустрије. Главна тема састанка био је, као што је широј јавности познато, проблем евидентирања и пријављивања одузете имовине Подунавским Швабама на подручју Војводине од стране југословенских власти након Другог светског рата.

Да читава ствар, као и у свим претходним случајевима, опет добије сасвим тамну боју, побринуо се сам Фрах, указавши Стевићу овом приликом необичну част и омогућивши му да посети Браунау и родну кућу Адолфа Хитлера. Исти Фрах биће један од иницијатора доделе горепоменутог ордена Стевићу 2007. године.

Такође, по истом послу, наивни или прорачунати Стевић је у Аустрији боравио и током 2007. године када је, поново уз посредовање Фраха, остварио контакт са извесним Егоном Херелманом из Салцбурга, што му је, уз Андреаса Милера, постао главни саветодавац и за кога је Стевић прикупљао податке везане за имовину сремачких Шваба.

Иначе, вреди истаћи да је Херелман права слика и прилика поменутог Петера Егнера. Рођени је Румљанин, а за време Другог светског рата радио је као истакнути обавештајни официр Вермахта у Београду, лично задужен за организовање обезбеђења супруге Хајнриха Химлера приликом посете Београду. Такође, Херелман је познат и као ислеђивач бројних ухапшених припадника Покрета отпора у тадашњој Југославији, а поред Химлерове супруге, обезбеђивао је и поједине високе званичнике нацистичке Немачке који су током ратних година долазили у Београд. Вредно је споменути да се Херелман спомиње и као један од иследника и преводилаца у случају Мустафе Голубића. (Прес 14. 12. 2008. године)

СПОМЕНИЦИ И БРОЈКЕ Преко својих пријатеља из Светског савеза Подунавских Шваба те Савеза Подунавских Шваба Немачке и Србије, Јовица Стевић је, како истиче у сопственим публикацијама, 20. септембра 2008. године на сремскомитровачком римокатоличком гробљу поставио спомен-крст који је, како је тада било речи у локалној штампи, требало да пружи допринос „остављању зле прошлости иза нас и окретању бољој будућности“.

Конкретно, споменик је посвећен настрадалима у сабирном центру, „Свилара“ током прве две постратне године, када је од глади, тифуса, болести и уморством настрадало 1.033 припадника немачке нације, међу којима је било и припадника оружаних формација Трећег рајха.

Вођен личним рачуном или слепом вером да ради на „општем добру“, Стевић је и ове године био један од главних актера постављања спомен-плоче на месту где се некада налазила митровачка „Свилара“. На перфидан начин, заклањајући се иза удружења Немаца као легитимних представника ове мањине у Србији, у оба случаја је на церемоније откривања споменика позивао и немачке и аустријске дипломате у Србији како би створио привид да ужива њихову пуну подршку за своје, у суштини, нечасне намере.

Такође, настојећи да пружи „доказе“ што би потврдили ревизионистичке историјске концепције, Стевић, иако радник на републичком буџету, већ дужи низ година спроводи, ненаучно и некритички, историјска истраживања везана за судбину Подунавских Шваба који су некада живели на простору Сремске Митровице.

У изношењу резултата истраживања Стевић је крајње тенденциозан, необјективан и површан, што за последицу има перманентно манипулисање бројем страдалих Немаца за време Другог светског рата и после њега, свесно га преувеличава настојећи да, ради личне промоције, што више скрене пажњу на овај, за нашу земљу којој се сваки час прети разним уценама, немали проблем. Да ствар буде још гора, Стевић и на овом пољу неретко у исти кош ставља како цивиле, тако и активне припаднике Вермахта мобилисане на овим просторима и погинуле на фронтовима од Истока до Запада борећи се на страни нацистичке Немачке, о чему можда најбоље сведочи његова књига посвећена сремскомитровачком Фудбалском клубу „Раднички“ из 2012. године. У писању књиге, Стевић је, како у уводном делу стоји, помоћ тражио од преко 300 Подунавских Шваба са којима је, са поносом тврди, у њиховим породичним кућама широм Немачке и Аустрије „обнављао раскинута пријатељства“, а значајно је да је за њену израду посебну захвалност упутио поменутом Андреасу Милеру, припаднику СС формација и ученику немачке гимназије „Адолф Хитлер“ у Руми.

Тако Стевић у својој књизи, сентименталним тоном и без консултовања утврђене историјске истине, што би ствари о којима пише ставила у јасан историјски контекст, преноси чак и писма митровачких Шваба са Источног фронта, а међу њима је и писмо немачког наредника Херберта Хулверсхорна и војника Георга Графа од 9. маја 1942. Године где војници изражавају наду у скорији наставак борбе и победу нациста: „Надамо се да завршетак рата није више сувише далеко. У сваком случају треба издржати до тог часа. Увек са чврстом вољом даље у будућност и непоколебљиво испуњавати обавезу у овој великој, тешкој борби за боља времена!“ Своју обавезу, Подунавске Швабе, барем део њих, „непоколебљиво“ је испуњавао и широм Срема, када су заједно са усташама били чланови казнених експедиција, али и у осталим областима Србије и Југославије, не желећи при томе да заостану за браћом по крви из Рајха. Управо такве треба одвојити од невиних, што Немачка, Аустрија, али и српски појединци и организације не желе, не могу или пак не умеју да ураде.

Такође, без икаквог историјског позиционирања, Стевић у наведеној књизи, чију су штампу подржале управо Подунавске Швабе, доноси и слике митровачких и шире, сремачких Шваба које су као припадници СС погинули на Источном фронту, а међу њима и портрет седамнаестогодишњег Ајхингера Кристијана из Лаћарка који је, како се у потпису портрета наводи, погинуо 1942. године код Москве.

Па ипак, да је историјско помирење Срба и Немаца заиста могуће, сведочи податак да је за свој, али и за рад швапских удружења Јовица Стевић добио и велики број критика од стране Подунавских Шваба које су отворено упозоравале да такав рад распирује мржњу и неповерење и да у будућности не може донети ништа добро у смислу трајне нормализације српско-немачких односа и заузимања објективног става два народа у вези са несумњивим страдањем Немаца у првим данима слободе.

На том путу, треба то истаћи и на крају као и на почетку текста, нужно је да немачка удружења у матици и егзилу препознају нацисте у својим редовима и коначно им затворе сва врата, тим пре што пружање подршке и стварање утиска да Стевић и њему слични имају легитимно право на сумњиве и закулисне радње свакако не доприноси истинском помирењу и суживоту на овим просторима, већ управо супротно, утиче на то да се у јавности и даље шири утисак да су невини изједначени са злочинцима.

 

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Jadan je srpski narod kada u svojoj sopstvenoj drzavi mora da pravi ,,udruzenja Srba,, zarad zastite sopstvenih interesa.

  2. Ne može se ceo nemački narod osuditi kolektivno. Znam da mnogima smeta kad se za Srebrenicu ili neka dešavanja na Kosmetu optužuju svi Srbi i čitava Srbija. Nemci u vojvodini kao uopšte nemci van nemačke su iskorišćeni za luđački plan elite nacista kao topovsko meso, a zna se da su u ratu isplivavali najgori. Time se ne može pravdati sumanuti pokolj nemačkih civila uVojvodini u jesen 1944, pljačkanje, masovna silovanja, ubijanja dece, izgladnjivanja i zlostavljanja u 27 logora širom Vojvodine. Ne ože ceo narod biti kriv za nešto. Isto tako, znamo za zločine balista, bugarskih fašista, kao i četnika (Vranić 1943, poklano 12o ljudi, čitave porodice). ne znam koliko je Albanaca proterano, Bugara, i jesu li tzv “četnička” (monarhistička) sela nestala sa geografske karte.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *