“Скандинавизам” и “балканославизам”

Пише Драгомир Анђелковић

Срби, Македонци и босанскохерцеговачки муслимани у некој мери могу да сарађују по узору на етнички блиске Нордијце, док је шира југословенска, макар и делимична функционалноинтересна интеграција, опасна илузија у циљу експлоатације остатка ексјугословенског простора од стране Загреба и Љубљане

Ради смaњeњa трoшкoвa српске диплoмaтскe мрeжe, од стране нашег Министарства спољних послова пласирана је почетком ове године идеја о успостављању заједничких – по тзв. скандинавском моделу – представништава у иностранству неких од бивших југословенских република. То је тек најновији осврт на искуство нордијских земаља у вези са њиховом међусобном сарадњом и нашим потенцијалним позајмицама са европског севера. Разноврсне приче о „скандинавизму“ у балканском контексту отпочеле су још док су одјекивали топови зараћених страна у „ратовима за југословенско наслеђе“. О чему се ту ради и да ли у свему постоји икакав здрав смисао? Ако постоји, какав је он?

 

(ДЕЗ)ИНТЕГРАЦИЈЕ У раном средњем веку настале су три нордијске краљевине – Норвешка, Данска и Шведска – које су битно допринеле уобличавању посебних нација од сродних северногерманских племена. Границе тих држава у наредним вековима вишекратно су прекрајане, тако да су неке, и то не само пограничне територије, мењале државно средиште којем су биле потчињене. Нордијске земље су стварале насеобине ван матичног подручја које су некада, као у случају Исланда, прерасле и у нове нације, односно државе о којима говоримо у нордијску политичку и цивилизацијску сферу трајно су укључивале и инородне народе, као што су Финци (угро-финска грана Уралске породице народа). Повремено су све оне и њихове зависне територије, или бар неки од тих ентитета различитог карактера (државе и аутономне покрајине) обједињаване у комплексну целину, под доминацијом једне од поменутих краљевина. Но, уз сву територијално-политичку динамику, нордијске државе су задржавале свој субјективитет. И када су се спајале у сложену конструкцију, остајале су особене административно-државне јединице.

Без обзира на све поменуте и остале промене, у околностима очуваног некаквог вида државности, национална језгра сродних нордијских народа представљају константе, односно имају преовлађујући карактер. На њих су тек „лепљени“ или су од њих отпадали неки периферни елементи, али се засебне националне суштине нису доводиле у питање. Другачије ствари стоје на југословенском простору, где државноисторијске корене имају само Срби и Хрвати. Последњи уз вековни затирући државни дисконтинуитет, а без националне институције, каква је у српском случају Српска православна црква, која је доследно чувала националну државну традицију и умногоме компензовала нестанак државе.

[restrictedarea]

Да сада у ту тему шире не улазимо, али неспорна је чињеница да су у таквим условима модерни Хрвати плод римокатоличког (од када је Рим у њима препознао корисно средство и заинтересовао се за њихов национални развој) хабзбуршког и титоистичког етноменаџмента (дефинитивно затирање далматинског идентитета и окончање асимилација Срба католика у Дубровнику и другим приморским градовима). Из разноразних (гео)политичких разлога, српски, далматински и хрватско-славонски католици, као и делимично инородне мањине исте вере, у градовима помешане са њима (Немци, Чеси, Мађари, итд) „слепљени“ су у садашњу хрватску нацију. А као што у таквим околностима бива, њен идентитет је умногоме грађен као антиидентитет, односно хрватство је утемељивано пре свега на антисрпству. Тако су чупани корени великог дела тзв. нових Хрвата. Уосталом, то је и била мисија намењена Хрватима, због којих су Ватикан и Беч правили хрватски национални „пачворк“. У духу јагелонског мита (о коме је већ више пута било речи у „Печату“) и Хрватима је намењено да буду оштрица која пара словенско јединство (у том случају на европском југу).

 

МОДЕРНИ „СКАНДИНАВИЗАМ“ Донекле је сличан случај и са другим југословенским неисторијским народима, но ту је идентитетско-антиидентитетско утемељење ипак праћено са знатно мање мржње, а постоји и потенцијал за ублажавање подела. Коначно, не без много искуствених разлога (пољски пример) Руско царство је – онда када је Београд после почетка Првог светског рата ирационално почео да корача путем југословенског уједињења – упозоравало Србију да је на сигуран неуспех осуђено обједињавање јужнословенских католика и православаца. Први ће трајно бити хушкани од стране Римокатоличке цркве и неких западних сила против православаца и тако ће слабити заједничку државу. Како су Руси тврдили на основу сопствене праксе, другачије ствари стоје када се ради о муслиманима. Православци и они, без обзира на разне политичке злоупотребе, могу да нађу заједнички језик. Тим пре ово важи за односе међу разним православним народима, чији политички интереси повремено долазе у колизију.

У светлу реченог, да се вратимо „скандинавизму“ и паралелама које ту постоје са нама. До друге половине 19. века „скадинавизам“ је имао унионистички карактер, тј. тежило се томе да се сви скандинавски народи споје у унију (само су као њен носећи стуб, у разним варијантама, доживљаване Данска или пак Шведска). Снажне културне, етничке, верске (сви скандинавски народи су протестантске вере) економске и друге везе погодовале су томе, док су препреку представљали другачији државни идентитети и династички разлози. Последњи фактори и геополитички шири сплет коначно су превладали. Савремено доба је зацементирало историјски утемељене државне посебности скандинавских народа, док је „скандинавизам“ добио нови смисао.

У свим нордијским земљама, па и са њима тесно повезаној Финској, све снажнији је био вишекомпонентни покрет „реалног зближавања“, односно све гушћа мрежа организација фокусираних на интересно унапређење сарадње међу независним и аутономним скандинавским нацијама. У средишту пажње се нашла прича о јединству израженом кроз селективно интересно спајање сродних народа, а не у форми стапања њихових држава у ширу целину. Концепт политичког јединства замењен је моделом вишеслојног функционалног повезивања на начин који уважава посебности а тежи ефикаснијем превазилажењу проблема.

Уместо о политичкој унији говорило се и успешно радило на пољу стварања јединственог економског простора, заједничких авио и осталих „стратешких“ компанија, „логистички“ повезане дипломатије  и сличног. У таквим околностима и они који раније нису желели остварење „скандинавске идеје“ – доживљавали су је као увод у напуштање политичке самосталности у име (кон)федералног јединства – постали су њени заговорници. „Скандинавизам“ је редефинисан као пут успешнијег и јефтинијег решавања заједничких проблема и као такав постао је генератор блискости и солидарности скандинавских народа. Међу њима није било дубинских фактора дугог трајања на којима се темељи мржња. Опет, када се ради о нашим просторима и нашој „браћи“, баш они постоје.

 

МРЖЊА И ИНТЕРЕСИ Никаквим редефинисањем југословенства антиидентитетско наслеђе се не може анулирати. То у потпуности важи макар за Хрвате. Њихов национални идентитет је изграђен на мржњи према Србима. Наравно, то не значи да и поред тога међу нама није могућа, па и потребна, интересна сарадња. Но, објективна етничка блискост је ту пре отежавајући фактор него подстрекач. Сигурно интересно много боље можемо да сарађујемо са Румунима или Италијанима који су нам језички и етнички много даљи од Хрвата него са последњима. Блискост што рађа мржњу много је гора него дистанца без мрачних страсти. Стога, концепт свеобухватног, макар и функционално схваћеног југословенства као пандана „скандинавизму“ треба заборавити а са Хрватима сарађивати у мери која је баш неопходна.

Ко год на југословенству ма које врсте (које укључује и Хрвате) код нас инсистира, или је ирационалан или злонамеран. А не треба смести с ума то да Хрвати у Србији имају врло снажан лоби, који и на основу југословенства, нашим западним комшијама мрског у својој кући, настоји да паралише нашу националну енергију и распирујући лажне сентименте и накарадну носталгију, олакшава реализацију хрватских економских и политичких интереса у Србији. Југословенство је лажна монета коју неки загребачки кругови пласирају на нашем „тржишту“ док сличну праксу жестоко сузбијају у свом „атару“. Међутим, то не значи да по узору на „скандинавизам“, наравно у мањим размерама, није могућа озбиљна интересна сарадња међу делом сродних словенских народа Балкана.

 

РЕАЛНИ „БАЛКАНОСЛАВИЗАМ“ Србе (у Србији, РС и Црној Гори) муслимане нашег порекла, Македонце, па (на асиметричан начин) и Бугаре, без обзира на сво историјско бреме, много тога спаја. И ту, да поновим, штошта има да се каже о антиидентитету, али без обзира на све, много је мање отрова него у хрватском случају. Рационалном политиком међусобне сарадње и интересног приближавања, те искреним дијалогом, могу се елиминисати многе опасне мрље из лоше прошлости. Отуда, није без основа у таквим координатама говорити и о продуктивном „балканославизму“ надахутом модерним „скандинавизмом“. На тим основама дугорочно је могуће и одрживо селективно институционално повезивање народа Србије, Црне Горе, БиХ и Македоније, односно њихових држава. Сви они ће се начекати док, евентуално, не уђу у ЕУ, а и питање је да ли ће се то икада десити и да ли ће од евроинтеграција бити користи. А и те како има много изазова са којима ће се лакше ухватити у коштац ако, не чекајући ЕУ, буду радили заједно, вођени интересима а не усиљеним „унионистичким“ тежњама.

У том контексту има смисла и предлог нашег Министарства спољних послова. Уосталом, позитивне реакције дошле су, у складу са матрицом о којој смо говорили, баш из Сарајева и Скопља. То додатно потврђује које су магистрале реалног „балканославизма“. Што се наше Црне Горе тиче, она је добродошла, па и неопходна, у  току рационалне сарадње, али то ће бити могуће тек када се ослободи садашњег режима који ирационално ради на њеној „кроатизацији“, схваћеној као, у односу на сопствене изворе, екстремно аниидентитетско преумљење. Желим да верујем да таква мрачна, па и малигна епизода, у црногорској историји неће још дуго трајати!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar
    Душан К. (КОВАЧЕВИЋ)

    Дан мрмота: “…Јутрос палим тв, кад анђелковић на антидржавом режимском хртс-у. Палим вечерас тв, кад опет анђелковић на напрдњачком скај+ (док некада, али понављам некада,објективни тв бн, реемитује исту емисију),…”
    Просто више не разликујем дане, месеце,… Свако јутро, сваки дан, иста прича. Палим тв, кад ОН. Мењам канал, опет ОН. Отварам новине, погаћате, ОН. Са све “јаким аргументима” којима брани неодбрањиво! Уосталом, таква је маса новопечених реал-еуропејаца, дојучерашњих лажних националиста.
    Не знам да ли људи примећују, али анђелковића има више на тв-у, у вестима, у јутарњем програму, политичким емисијама, коментарима,…него микија мауса у филмовима Волта Дизнија. Просто је невероватно са каквом лакоћом човек наступа и брани неодбрањиво! Надам се да ће му се остварити сан да постане нова весна пешић напрдњачког еуРОПСКОГ режима.

  2. Avatar

    Ne znam šta da kažem. Vrlo edukativan tekst: ima Danska, Norveška, Finska, Island …. Srbija, pa malo i Hrvatska. Ali nema Švedske !!
    Zašto je preskočena Bosna?? Nema ni Bosne. Zašto?
    Ko biva, Švedska i Bosna nisu postojale, šta li?
    Članak je edukativan ali (možda) tendenciozan.
    Pa gje su one Ruske Krajine? Meni stvarno nije jasno.
    Ja sam blečak, šta li?
    On je možda učio takvu istoriju i geografiju. Ali gdje?

  3. Avatar
    Душан К. (КОВАЧЕВИЋ)

    Невероватно!!! Опет на напрддњачком скај+, један од њихових проваљених медијских агитатора као фора испред Москве на Теразијама случајно среће омиљеног режимског аналитичара. И омиљени аналитичар овог еуРОПСКОГ режима у шали каже: “дража анђелковић одговара на сва питања!”
    Ни најгори другосрбијански аналитичари се нису толико сликали на тв-у као анђелковић, медијска аналитичарска перјаница еурофанатизованих кооперативних NATOsrba. Човек је једноставно више на тв-у него код куће! Нека је анђелковићу срећан еу-датум, и пошто безалтернативно подржава садашњу власт која се одриче Космета, мислим да би било крајње коректно да престане да пише о “националним темама”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *