Почетна / Свет / Само Путин Јануковича спасава

Само Путин Јануковича спасава

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Постоје индиције да ће се одлучујућа офанзива демонстраната на Кијев догодити  управо у време отварања Олимпијских игара у Сочију, 7. фебруара, што би могло да се заврши свргавањем Виктора Јануковича

На друштвеним мрежама недавно се појавила дискусија о томе да ли у Украјини постоји култ личности председника Виктора Јануковича? Култа има, личности нема – гласио је један од одговора. У овој реченици, вероватно, сажета је сва драматика украјинских дешавања не само у последња два месеца, од када трају прозападни протести, већ од 2010. године, када је Јанукович на изборима победио до тада владајућу „наранџасту коалицију“. Пропуштајући многе шансе које су се пред њим указивале, игноришући бројне сигнале што су најављивали тешке компликације у случају одсуства иницијативе, стратегије и одлучне акције, председник Јанукович сада је дошао у ситуацију да су, његова земља и он лично, доспели на руб пропасти.

 

ТАКТИКА ПАКТИРАЊА Ако је крајем новембра прошле године, и поред оштрих и претећих упозорења из Брисела, одбацио Споразум о асоцијацији са Европском унијом и најавио „ближу сарадњу са Русијом“, а сада нуди лидерима опозиције, Арсенију Јацењуку и Виталију Кличку да преузму контролу над владом и да сам себе развласти променом Устава и преношењем овлашћења својим опонентима – како то треба тумачити? Пошто се од почетка протеста једва који пут јавно огласио и млако осудио акције разуларених бандитских група заогрнутих плаштом „мирних демонстраната и демократских активиста“, треба се запитати – да ли он има телевизор код куће и да ли види свакодневно рушење уставног поретка широм Украјине? А не треба бежати ни од главног питања: ако је сада спреман да препусти власт опозицији која ултимативно захтева потписивање споразума са ЕУ, зашто је онда све ово радио? Зашто је довео Украјину до овако тешког стања, да би сада пристао готово на све, ако је то могао одмах да учини и избегне оно што се десило? И да ли је то само плод његових лоших прорачуна, или се иза свега крију неки други разлози?

Званично ступивши на дужност председника Украјине 25. фебруара 2010, Виктор Јанукович одмах је повукао неколико потеза. Укинуо је указ свог претходника Виктора Јушченка о додели статуса Хероја Украјине Степану Бандери, фашистичком сараднику из Другог светског рата. Затим је образовао нову владајућу коалицију у парламенту, чиме је ликвидирао остатке претходне „наранџасте“ власти Јушченка и Јулије Тимошенко, па формирао владу на челу са својом Партијом региона. Потом је укинуо државну комисију за приступање Украјине НАТО-у коју је створио Јушченко. Да би, после свега тога, одобрио останак руске ратне флоте у Севастопољу до 2042. године, у замену за нижу цену руског гаса.

Све то оцењено је као „проруски курс“ државног руководства Украјине, а протеста слабашне опозиције готово да није ни било. Међутим, показало се да то није сасвим исправно гледиште. Од самог старта, Јанукович је исказивао превелики зазор од политичких и друштвених снага са запада земље, оријентисаних ка Европској унији, са нескривеним русофобским набојем. Уместо да је искористио тренутак када су се ове снаге налазиле у политичком нокдауну и наметнуо ауторитет у целој земљи, Јанукович се определио за тактику лавирања и пактирања управо са оним радикалним круговима са запада земље који сада највише раде на његовом рушењу.

 

[restrictedarea]

ЛОГИЧАН ОДГОВОР Таква политика претворила се у пуку супротност свега што је обећавао уочи председничких избора – да ће задржати европски курс, али и да ће руском језику признати статус другог званичног државног језика у Украјини. Међутим, није испунио ни једно ни друго обећање, чиме је суштински разочарао сопствене присталице са истока Украјине, али и додатно разљутио оне који га не воле на западу земље. Осим тога, што је много значајније, изгубио је подршку и Москве и Брисела. Тако се и догодило да понуда Европе буде посна и мршава, а да Русија полако, али сигурно, подиже царинске и друге баријере према Украјини. Томе је умногоме допринела његова непринципијелна политика да истовремено преговара са ЕУ о закључивању трговинског споразума, док од Царинске уније тражи некакав статус „придруженог члана“. И опет му је стигла истоветна порука и са Истока и са Запада: не може се седети на две столице.

Тако се он најпре определио за Запад. Прогласио је курс према евроинтеграцијама, али је доживео нову непријатност – Брисел је са њим разговарао језиком ултиматума, а не компромиса. На потпис му је стављен Европски споразум, који је, према проценама аналитичара, водио до брзог укидања око милион радних места у Украјини, посебно на индустријском истоку земље, где су најбројнији Јануковичеви гласачи. А чак и за такав споразум као услов му је постављено да из затвора пусти бившу премијерку Јулију Тимошенко, свог највећег политичког ривала. Када се мало боље пресабрао, Јанукович је закључио да га такав сценарио води у сигурну пропаст и повукао се из европског процеса, што је довело до активирања револуционарног механизма који је управо он брижљиво неговао у протекле три године.

Затражио је, и одмах добио, кредит од Москве у износу од 15 милијарди долара, као и за трећину ниже цене гаса, што се у датим околностима могло сматрати за велики успех. Међутим, све је то урадио са приличним закашњењем, а чак ни тада није престајао да кокетира са Западом и шаље противречне сигнале. Уместо да направи одлучан заокрет ка Русији и Евроазијској унији (када је већ одбацио Европски споразум) да заведе ред и уставни поредак на целој територији, Јанукович је опет наставио са лавирањем и оклевањем. Два месеца држи на улицама Кијева полицајце из „Беркута“, али они не раде готово ништа друго осим што изигравају глинене голубове, док их демонстранти засипају каменицама и молотовљевим коктелима и заузимају по жељи виталне државне институције. Зато, уколико нешто хитно не предузме, Јануковичу прети реална опасност да буде свргнут. Украјински сценарио све више подсећа на сиријски, с тим што Јанукович све мање подсећа на Башара Асада.

Са друге стране, ако пође на уступке опозицији, најбоље што може да извуче јесте пролонгирање одласка са власти за још који месец. Зато се, све чешће, помиње могућност да се Јанукович за помоћ обрати директно Москви, односно колеги Владимиру Путину. То би био логичан одговор на питање зашто је Вашингтон недавно послао два своја брода у воде Црног мора, наводно ради помоћи Русији у случају безбедносне претње током Олимпијаде у Сочију. Не помаже што из Москве поручују да су у стању да сами осигурају безбедност на својој територији, јер су недавни терористички напади у Волгограду, на југу Русије, дали аргументе онима што тврде супротно. „Чини ми се да не добијамо комплетне информације из Русије. Ми морамо да заштитимо наше спортисте на Олимпијади и предузмемо све мере за то“, поручио је ових дана функционер Беле куће Мајк Роџерс.

 

СТРАТЕШКА КРАТКОВИДОСТ Остаје, наравно, недоречено како Вашингтон замишља да брани своје спортисте уз помоћ војних бродова – на територији суперсиле каква је Русија. Зато руски експерти верују да ова прича има сасвим другу, скривену димензију. И везана је управо за дешавања у Украјини, јер постоје индиције да ће се одлучујућа офанзива демонстраната на Кијев догодити управо у време отварања Олимпијских игара, 7. фебруара. И да, ако се Јанукович обрати тада Путину, руски лидер неће моћи да му притекне у помоћ, јер би тиме уништио велики спортски догађај. Исти сценарио већ се догодио пре шест година, када је тадашњи грузијски председник Михаил Сакашвили напао Јужну Осетију на дан отварања Олимпијаде у Пекингу.

Тако многи претпостављају да акције радикалних демонстраната у Кијеву имају за циљ рушење Олимпијаде у Сочију, због које је Путин већ направио низ озбиљних уступака Западу, како би све протекло у најбољем реду. А то подгрева сумње да су дешавања на кијевском Мајдану и терористичке акције у Волгограду – дубоко повезане и дириговане из истог центра. Истовремено са почетком Олимпијаде, у Кијеву може започети тотална офанзива демонстраната на Јануковича, а Русија неће моћи да помогне, што би могло да се заврши свргавањем са власти украјинског председника и доласком на чело државе Јацењука и Кличка, који не би оклевали да државни курс поново заокрену ка Западу.

Зато је можда оправдано претпоставити да Јанукович, заправо, својим понудама за примирје са опозицијом и Западом – само развлачи време док се не стекну повољнији услови за деловање, по завршетку Олимпијаде. То добро схватају и његови противници и зато ће наредних месец дана, по свему судећи, бити одлучујући период за Јануковича и Украјину. Уколико успе да „преживи“ до марта, драматично увећава своје шансе и демонстрира државничко умеће високог нивоа. Уколико не успе, потврдиће се теза о његовој стратешкој кратковидости и репутација човека који је прокоцкао огроман политички капитал и практично срушио сам себе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *