Почетна / Регион / Ругање Савету Европе

Ругање Савету Европе

О једној кандидатури Алојза Петерлеа

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

У Храму људских права (како у Словенији медији понекад титулишу Савет Европе) желео би да се ухлеби онај ко је међу најодговорнијима за најгрубље гажење људских права хиљада људи на словеначком тлу, људи чији је једини „фелер“ био да нису Словенци и да потичу из некадашњих „братских република“

Алојз (Лојзе) Петерле, некадашњи први председник владе самосталне Словеније и садашњи посланик у Европском парламенту, недавно је послао влади у Љубљани захтев да подржи његову кандидатуру за положај генералног секретара Савета Европе, најстарије европске институције посвећене заштити људских права. Вест не би била ништа посебно, да Лојзе Петерле није био председник баш оне владе која је непосредно по стварању словеначке државе спровела „административно етничко чишћење“, због којег је стални боравак, а онда и све документе, посао, школовање, пензије… укратко, сва људска и социјална права изгубило преко 25.000 дотадашњих становника Словеније пореклом из других република некадашње СФРЈ.

 

ИЗБРИСАНИ Међу избрисанима из државних књига и регистара, који су гурнути на дно живота, обесправљени, избачени из својих домова, без здравствене заштите, могућности да без докумената подигну своју уштеђевину, речју опљачкани у сваком погледу – нису били само официри ЈНА (њих је било само 0,5 одсто) како је тврдила словеначка десница на власти, већ и 5.000 деце. Што се националне структуре тиче, страдали су сви народи са тла бивше Југославије, с том разликом да је међу избрисанима било највише Срба (око 60 одсто).

Словенију је Европски суд за људска права осудио јуна 2012. године због чина брисања људи, који је спровела тајно 26. фебруара 1992. године. Словенија је осуђена због дискриминације „јужњака“ и присиљена да плати одштете у висини од неколико стотина милиона евра. Годину и по дана касније, у Храму људских права (како у Словенији медији понекад титулишу Савет Европе) желео би да се ухлеби онај ко је међу најодговорнијима за најгрубље гажење људских права хиљада људи на словеначком тлу, људи чији је једини „фелер“ био да нису Словенци и да потичу из некадашњих „братских република“.

Петерлеов успон у врх институције која се брине о заштити људских права у Европи, сва је прилика, неће бити лак. Леђа му је окренула влада премијерке Аленке Братушек, одлучивши да његову кандидатуру не подржи. То је учинила с образложењем да не може да подупре кандидатуру некадашњег премијера у време чијег мандата је извршено најмасовније кршење људских права у новој држави.

Одлука, наравно, има и другу страну медаље – није новој словеначкој влади толико стало до заштите избрисаних (уосталом, недавно је донела закон који избрисанима нуди понижавајуће одштете) колико јој смета чињеница да Петерле припада опозицији (демохришћанима) дакле супротној политичкој опцији. То је био разлог што су се највиши званичници ЕУ (не марећи за чињеницу да бране човека чије су руке упрљане патњама десетина хиљада избрисаних и њихових породица којима су сва права погажена већ више од две деценије) жестоким критикама обрушили на Братушекову и словеначку владу.

 

[restrictedarea]

„ЧОВЕК ОД ФОРМАТА“ Најагресивнији је Жозеф Дол, председник Европске народњачке партије (ЕПП) највеће политичке групације у Европском парламенту. Дол сматра да је Петерле као поручен за Савет Европе, због чега оцењује да су изјаве Аленке Братушек „за жаљење“. Зато „не може да прихвати њене ниподаштавајуће изјаве против личности таквог формата“ какав је Петерле.

„Био сам изненађен када Братушкова и њена влада нису дали подршку кандидатури Лојзеа Петерлеа, видљивог члана Европског парламента, некадашњег премијера и некадашњег министра спољних послова – за место генералног секретара Савета Европе. Верујем да би Петерле био одличан кандидат јер има све потребне квалификације за поменуто место и ужива широку подршку у државама и институцијама“, истакао је вођа ЕПП, чији став на најбољи начин илуструје изопаченост „стандарда и квалификација“ које највиши званичници европских институција тако радо употребљавају како би држали придике државама ван ЕУ због „непоштовања људских права“.

С обзиром да у Словенији никада није покренут поступак са циљем утврђивања конкретних криваца за брисање људи (нити је покренут иједан судски процес, па нико до дана данашњег није одговарао због „избриса“) не може се са сигурношћу рећи да је Лојзе Петерле лично састављао спискове за „етничко чишћење“. У његовој влади су седели још и Игор Бавчар (тада министар полиције) Јанез Јанша (тада министар војни) и други. Али чињеница је да је управо Петерле потписао све предлоге закона због којих је најмање 25.371 човек (колико је Словенија службено признала) остао без крова над главом и егзистенцијом. Многи од њих су у јеку ратних дејстава, од 1992. надаље чак и протерани из Словеније, без икаквих судских одлука или права на жалбу.

Петерле је због свега тога у најмању руку објективно одговоран за тешко кршење људских права. И не само то – ни он, ни његови саучесници у тајном чину брисања „јужњака“, који су спровели пре 22 године, никада нису били присиљени да се суоче са својим злочинима, нити су се икоме икада извинили, још мање покајали. Словеначке владе су два пута одбациле иницијативе да покрену истрагу о позадини „брисања“ које је довело до најмасовнијег етничког чишћења у овом делу Европе после Другог светског рата, а највиши политичари из десничарских партија (нарочито Јаншине СДС) и даље јавно и некажњиво понављају лажи о томе како су „избрисани“ сами криви за своју судбину, јер нису на време „узели“ словеначко држављанство. Петерле је типичан представник тог лицемерног става јер никада није показао нимало гриже савести због својих и поступака владе, који су хиљаде људи одвели у беду, очај и самоубиства, а десетине хиљада породица бацили у безнађе и јад.

 

„МРТВИ РЕГИСТАР“ Када сам Петерлеа 2008. године, у јеку његове предизборне кандидатуре за председника Словеније, упитала осећа ли се одговорним за последице „брисања“, хладнокрвно је узвратио да „има проблем са термином ‚избрисани‘ јер ти људи само више нису били у регистру држављана већ у неком другом регистру…“  У регистру, стручно названим „мртви регистар“, што говори више од хиљаду речи. Петерле, јасно, није необразован и добро је знао да је изрекао неистину, јер су сви „избрисани“ захваљујући том „преносу“ изгубили сва своја неотуђива људска и ина права у Словенији. А пошто су им били поништени и сви документи – већина Словенију није могла ни да напусти, све да је хтела, већ су постали заточеници без кривице и пресуде.

Када сам Петерлеа упитала сматра ли да Словенија треба да се извини породици Петроњић, на пример, јер је због незаконитог „брисања“ у смрт прогнала Драгомира Петроњића, одговорио је, не трепнувши: „Свако јутро слушам неке ‚причице‘, рецимо данас сам добио писмо у коме ме нека жена моли да јој дам 960 евра да плати кирију јер је новац проћердала у казину.“ Ту треба објаснити контекст: Драгомир Петроњић је Србин пореклом из Приједора који је одрастао у Цељу; 1992. је радио као гастарбајтер у Аустрији да би прехранио породицу; у септембру 1992. се вратио у Цеље на одмор, полиција га је пресрела у рутинској контроли саобраћаја, одузела му све документе, да би га наредног дана одвела са кућног прага, без икаквог образложења. „Схватила сам да је нешто кренуло по злу када су му испред зграде, као најгорем криминалцу, натакнули лисице“, описала ми је чин хапшења Драгомирова сестра Драгојла Поповић. Словеначка полиција је, како смо откриле, у супротности са Женевским конвенцијама, Драгомира предала у руке колега у Хрватској, усред рата. Драгомиру се изгубио сваки траг, све док његов леш није ископан из масовне гробнице код Јајца 15 година касније и идентификован ДНК анализом. Предат је родитељима и сестрама заједно са двометарским конопцем, којим су му уочи егзекуције били везани поломљени удови. О случају су тада писали и словеначки медији.

Стога сам Петерлеу исто питање поставила нешто другачије, подсетивши га да је „цивил због незаконитог ‚брисања‘ изгубио живот, због чега је он жртва, а не неки коцкарски дуг“. Одговорио је: „Познато ми је на хиљаде прича. И наши су такође губили живот у рату за Словенију. Могу ја да се уживим у сваку причу, али не могу сваку да вам решим. Могу да вам кажем – имате право! Али тиме ништа не помажем, зар не?“ У његовом гласу није било ни трунке саосећања.

Да ли такав човек заиста заслужује да постане генерални секретар Савета Европе? Кандидовати некога ко је одговоран за такав злочин, ко је, са тачке гледишта актуелне Словеније не само тешко оптеретио државни буџет (упркос минорним одштетама) него уз то пољуљао међународни углед државе, на тако високу функцију било би ван памети свуда где постоје бар минимални етички и морални стандарди.

Али ако су квалификације за место генералног секретара Савета Европе искуство из праксе масовног етничког чишћења, ниподаштавања и потпуног одсуства емпатије према жртвама, устрајног одбацивања осећања за правду – онда  је одговор на поменуто питање потврдан.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Izabrace on njega jer su fesisti najpouzdaniji.




    0



    0
  2. Naravno da ce proci, jer tu je „kod kuce“ – vidi danas hrvatsku, pa da ne idemo dalje u proslost drzavica, koje su pokazale pravo lice tek kada su usle u eu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *