Разарање државе тече – по плану

Пише Сергеј Белоус

Нова несмотреност Виталија Кличка, који се пред камерама излануо да су нереди широм Украјине унапред договорени и испланирани, потврдила је логичне претпоставке да је криза што дрма државу далеко од разрешења, поготово ако се узму у обзир плаћени и неплаћени екстремисти

Мирни протест од десетак хиљада људи који траже оставку председника и буне се против низа закона донетих за његовог мандата, изненада се преобратио у уличне нереде чим је полиција покушала да тај митинг растури. У сукобима је повређено 19 полицајаца, док је ухапшено око 300 грађана.

Ако сте помислили да се досадашњи опис односи на Украјину – погрешили сте. Препричани догађај одиграо се у Француској, под називом „Дан гнева“: реч је о великим демонстрацијама, одржаним под паролама „Француска – Французима“ и „Оланде, оставка!“, чули се захтеви за укидањем легализације хомосексуалних бракова, па чак и за напуштање Европске уније! Али, за дивно чудо, француску владу нико није осудио за „прекомерну употребу силе“, нити за затварање „мирних активиста“! Ћуте Европска комисија, ОЕБС, Вашингтон, „Фридом хаус“…

 

БЕЛА ИЛИ ЛУДА КУЋА? Са ситуацијом у Кијеву имамо сасвим другачије стање. Само да подсетимо: од 19. јануара у центру украјинске престонице трају (са извесним паузама) тешки сукоби између радикалних активиста „Евромајдана“ и безбедносних снага; једни хоће да, користећи камене коцке из калдрме, гвоздене шипке, молотовљеве коктеле и разорне петарде повезане са шрафовима, заузму зграду парламента; друге настоје да употребом сузавца, шок граната, водених топова и ваздушних пушака са гуменим мецима одбране пут до тамо, али и себе. Као резултат: сада тај разорени део града скоро личи на Кијев из времена Другог светског рата и фашистичке окупације. Ово поређење није случајност, него иронија историје, јер у редовима екстремиста има доста припадника пронацистичке организације „Десни сектор“ ( представља, у ствари, савез неколико мањих група). Један њен део, под називом „Патриот“, чврсто се држи националсоцијалистичке идеологије и чак се изјашњава против сваке интеграције Украјине, укључујући ту и улазак у Европску унију. „Десном сектору“ су се сада придружили и неки фудбалски навијачи, као и скинхедси: како је истакао један од тих фанатика, они су „аполитични“, али додаје: „Ми само мрзимо пандуре! Пребити што више њихових припадника, то је за нас часно задужење. Због тога смо и дошли.“ Према томе, није чудо што опозиција не може у потпуности да их контролише: Виталиј Кличко, а затим и Арсениј Јацењук, који су се у неколико наврата обраћали овим побуњеницима покушавајући да их „примире“, били су засути најувредљивијим псовкама.

Али, то ипак никако не смета америчкој Белој кући да од председника Украјине Виктора Јануковича затражи (28. јануара) да „склони специјалне јединице полиције и да ради заједно са опозицијом око хитних мера за снижавање напетости између протестаната и владе“. Да није опасно, било би занимљиво видети какав би то мир могао да проистекне из такве иницијативе и, уопште, како би опозиција могла да утиче на овакве екстремисте?

 

БОКСЕРСКО ПРОРОЧАНСТВО Мада, једна од посета Виталија Кличка попришту сукоба случајно је довела до нових сазнања о умешаности опозиције у нереде и побуне, који имају за циљ заузимање главних градских административних зграда, а од 23. јануара распламсавају се широм земље (нарочито на западу Украјине). Кад се бивши боксер нашао у гужви, окружен екстремистима који су бесно почели да га испитују шта даље да се ради, он није могао да издржи притисак, па је на крају једном од окупљених, што му је постављао питање: „Какав је план?“, на уво дошапнуо: „Акције које су се десиле данас, све ове акције су биле испланиране. Данас четири града, сутра – биће још. Видећемо“. На Кличкову жалост, његова нада да камера неће ухватити те тихе речи није се испунила – видео-снимак са његовим одговором био је одмах приказан на првом каналу руске телевизије.

У међувремену се „боксерско пророчанство“ испуњавало корак по корак, град по град. Његову реализацију су преузели на себе активисти фамозног „Аутомајдана“, који су колима и возовима пристизали у градове источне Украјине, у групама од по 100-150 људи (углавном из западних области); надаље су им се прикључивали и фудбалски навијачи, а такође и плаћеници. Стратегија је увек била веома једноставна: после неколико сати емотивних митинга поред административне зграде, увезено језгро пробијало би полицијски кордон, док би остали учесници демонстрација, иначе пасивнији и мирољубивији, за њима улазили унутра и онда остајали тамо. Једна од успешних противмера украјинске полиције приказала је умешаност Кличкове странке „Удар“ у те догађаје, кад су органи реда зауставили ауто једног њеног активисте и унутра пронашли  80 молотовљевих коктела, маске, штангле, бакље… Све то је било намењено за напад на зграде градског савета Кривог Рога, града скоро на крајњем југоистоку Украјине.

„ЗЕЦ“ ОДБИО „ШАРГАРЕПУ“ Да би преломио кризу, Јанукович је у току једне рунде преговора (25. јануара) изненада понудио двојици најутицајнијих лидера „Евромајдана“ да уђу у владу: Јацењук као премијер, а Кличко као вицепремијер задужен за хуманитарна питања. Али, такав корак њих нимало није одушевио, него их је шокирао: јер, једна је ствар критиковати владу, а сасвим друга сносити одговорност за ситуацију у земљи и показати се на делу. Осим тога, пристанак на Јануковичеву понуду значио би губитак подршке „Евромајдана“, где су њих двојица скоро свакодневно оптуживали већину министара и председника за све могуће злочине против земље и народа. Због тога је први одговор Арсенија Јацењука био неодређен („Нисмо ни прихватили, ни одбили“) али је затим (вероватно после тајних консултација са страним „менторима“) изричито одбио примамљиви предлог, наводећи ултимативни захтев о неопходности предаје свих кључних министарстава у руке опозиције. Сличну позицију мало раније је био заузео и Кличко. Чак је и трећи лидер уједињене опозиције Тјагњибок, мада није имао шта да одбије, дао исту изјаву!

Без обзира на то, председник владе Николај Азаров ипак је самостално поднео оставку како би, како је рекао, „створио додатне могућности за друштвено-политички компромис“ и због „мирног разрешења конфликта“. У ствари, он је разумео да ће ускоро бити смењен овако или онако, па је имао разлога да се увреди због неправедног односа који су према њему исказали Јанукович и друга лица владајуће странке. Оставка премијера према украјинском Уставу означава распуштање целе владе, али пре него што буде успостављен нови кабинет, његове дужности преузима вицепремијер, што је тренутно Сергеј Арбузов (познат као „банкар Јануковичеве породице“ и лобиста у корист евроинтеграција; поређења ради – досадашњи премијер Азаров лично је увек био далеко од прихватања споразума о придруживању ЕУ, али је раније, пре него што је у новембру одбио потписивање, морао да се прилагођава званичној политици, чак и против своје воље).

 

КОРАК УНАЗАД Као што је било договорено на преговорима Јануковича и опозиције, 28. јануара била је одржана ванредна седница украјинског парламента, такозване „Врховне раде“, где су, на радост „Евромајдана“, били оборени „диктаторски закони“ (без обзира на то што сви до једног имају западно порекло). Притом, неки од најжешћих критичара тих закона, тринаесторица опозиционих народних посланика, нису ни дошли на гласање! Такав корак уназад одмах је наишао на одобравање у Вашингтону – потпредседник Америке Џозеф Бајден је у телефонском разговору са председником Украјине препоручио Виктору Јануковичу шта да ради (у ствари, да и надаље води досадашњу попустљиву политику) и да формира владу која ће наставити европске интеграције. И, каква коинциденција: непун сат касније Виталиј Кличко је са Мајдана позвао народ да се не заустави док не постигне потпуну промену украјинске владе (а не само кабинета министара). Узгред, како се недавно сазнало, Кличко не само да има немачку боравишну дозволу већ је и амерички држављанин, што је још једна законска препрека ка остварењу његове жеље да се кандидује за председника државе.

Иначе, што се тиче самог народа – свега 16,7 одсто Украјинаца подржава радикалне акције екстремиста у центру Кијева.

 

РУСКИ ФАКТОР Истог дана, у уторак 28. јануара, судбина Украјине постала је кључно питање у Бриселу, на самиту ЕУ – Русија, мада то питање није било ни на дневном реду. У свом наступу, руски председник Владимир Путин је поновио званичну позицију Москве: ситуација у Украјини је унутрашња ствар, јер Кијев није тражио спољну помоћ ни са које стране, а затим је истакао да, према његовом личном мишљењу, „што је више посредника, то је више и проблема“.

Поврх тога Путин је, изгледа, пронашао решење за геостратешки украјински Гордијев чвор, односно нову формулу сарадње у региону – стварање зоне слободне трговине између Евроазијског економског савеза (који ће 2015. заживети, са Руском Федерацијом, Казахстаном и Белорусијом у свом саставу) и Европске уније. Како је рекао руски председник, са тим циљем требало би да отпочне „одговарајући експертски дијалог“.

Шта се тиче руско-украјинских односа, Владимир Путин и премијер Дмитриј Медведев су 29. јануара истакли да ће преговори о новчаној помоћи Украјини бити настављени тек после формирања новог кабинета министара. Јер, како је то образложио Медведев, помоћ може бити пружена само ако ће бити извесно „какав ће економски курс заузети нова влада, ко ће тамо да ради и каквих правила ће се они држати“. Посебно је руски премијер подвукао да је имао директне договоре са Азаровим о гашењу дуга за руски гас, који се не плаћа још од септембра. Таква реакција Русије има смисла, с обзиром да су се под претњом нашли недавни (профитни за обе стране) уговори – нарочито у случају доласка Арсенија Јацењука на место украјинског премијера, који је раније отворено изјавио да је споразум Путин – Јанукович  (од 17. децембра) „врло важан и врло погрешан“ и да је на такав начин „руска валута победила европске вредности“.

 

НА ИВИЦИ ПРОПАСТИ Низ озбиљних уступака актуелне владе ипак није задовољио растуће апетите опозиције и „Евромајдана“.  У вечерњим сатима 29. јануара на Мајдану је била формирана псеудовојна организација „Национална гарда“, наводно за потребе заштите украјинске нације (такав акт полиција је прогласила злочином према украјинским законима) а у парламенту је почела битка око доношења закона за амнестију ухапшених учесника протеста (што се односи на онај део који је починио озбиљне прекршаје кривичног права). Да би се постигао консензус, Јанукович се на затвореној седници владајуће Партије региона обратио посланицима да подрже тај предлог и реторички их запитао: „Ко жели рат? Ко жели наставак конфликта?“ Затим је повео нове редовне преговоре са Кличком, Јацењуком и Тјагњибоком. У том тренутку Украјина се нашла на пола корака од распуштања скупштине и нових избора – не само парламентарних већ и председничких. Али, на крају, 232 народна посланика изгласала су тај закон (било је потребно најмање 226 гласова) иако га опозиција није подржала (што је отворило нова питања: да ли због тога што се њима није свидела варијанта посланика Партије Региона Јурија Мирошниченка, или да би гурнули земљу у нове изборе).

Битка за Украјину, како унутра, тако и споља, очигледно се наставља.

4 коментара

  1. Nista novo.Isti scenario kao i kod nas.Bez JANICARA Srbija nikada nebi bila ovako opustosena.fasisti godinama(decenijama) neguju janicare uz razne povlastice istovremeno menjajuci im um tako da oni postaju gori od samih fasista.
    Koji normalan Ukrajinac bi bacao molotovljeve koktele na svoju Domovinu.Koji normalan Ukrajinac bi vise verovao americkom ambasadoru(najgorem pljackasu) nego svom predsedniku.Odgajeni janicari ne dozivljavaju Ukrajinu kao Majku i Ukrajince kao bracu i rade to sto rade -UNISTAVAJU SVE STO JE UKRAJINSKO.

  2. Германски продор на Исток се наставља. Знамо како је кренуло 1939
    године. Ондашња Англо-Саксонска политика у Европи испоручила је Чехо-Словачку нацистичкој Немачкој. Анслуш у Аустрији, пораз Пољске у сукобу са вермахтом уз споразум Рибентроф-Молотов Хитлеров ТРЕЋИ РАЈХ дошао је на границу са СССРом. Данашње стање
    је исто као 1941 године Марта месеца. Исте унијатске снаге Украјине које су дочекивале вермахт са ХЛЕБОМ И СОЉУ дочекују:
    ЕУ НАТО ИМПЕРИЈУ у обрачуну са Русијом. Где смо ми Срби у оном
    времену и сад ? Краљевина Југославија признаје СССР и шаље Амбасадора у Москву небили добили војну помоћ пред надирање СС и
    Верматова војна сила на Југо-Исток Европе. Све остало памтимо како је прошао српски народ тог времена. Сада данас имамо распуштену народну скупштину, владу у оставци ( ТЕХНИЧКУ) а њен у
    оставци ППВ рече: Волимо Русију али наше је место на Западу
    Шта то Значи? ЕУ НАТО ИМПЕРИЈА који подстичу нереде у Украјини где је рођена РУСКА НАЦИЈА И РУСКА ЦРКВА. Наши они и оби власто дршци гурају Србију у тај ТАБОР који се припрема за напад на Русију.Српски народ мора дати одговор ППВ или ТЕХНИЧКОМ да Србији
    и српском народу није место на таквом Западу. Наше место било је и биће са браћом Русима у добру и злу.

  3. Sve dok vlastima Ukrajinbe budu vazne zelje Zapada situacija se nece smiriti.Postoji jedna narodna klin se klinom izbija.Ukrajina,vlast,trteba da zanemari zelje zapada te da silom uspostavi red u zemlji a kolaboracioniste pohapsiti.Tako bi Ukrajina pokazala da ima snagu da sama resi svoje probleme.Amerikanci posto odustase od Sirije sada se okrenuse Ukrajini,sve je to smisljeno na stetu Rusije.Svet se sada podelio0,oni koji sebe nazivaju demokratamapostase remetilacki faktor u svetu.Amerika i Evropa su umislile da su svetski gospodari,svuda gde se ratuje tu su uvek isti scenario> zavadi pa vladaj.

  4. НЕМЦИ су се двапут опекли а сада ће изгорети.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *