Рат око Великог рата – Енглез те тужи, Енглез те брани (1.део)

Пише Миодраг Зарковић

У складу са стотом годишњицом почетка Првог светског рата, широм Европе воде се расправе о томе ко је највише допринео избијању тог крвопролића, а најоштрије свађе повеле су се у Великој Британији, где су се око овог питања сукобиле левица и десница

Његове су сене ходале по Дамаску и уплашиле америчку господу. Сене Гаврила Принципа, дабоме. Ако је веровати дотичној господи, која сама прича како се прошле године, док је разматрала да ли да отпочне бомбардовање Сирије, препала од сећања на Принципа, његова је сенка била један од разлога за одустајање од већ виђеног напада на Асадов режим.

„Када је Барбара Тухман 1962. објавила ‚Августовске топове‘, свој Пулицером награђен осврт на почетак Првог светског рата, у председнику Џону Кенедију нашла је врло захвалног читаоца. Како се Кубанска криза развијала, књига је потврдила председниково уверење да ће рат пре избити игром случаја, или блесавим ходањем по жици које не оставља простора за повлачење осим да се стварно борите, него смишљено. И у 2013. коментатори су спремни да сагледавају подударности између данашњег Блиског истока и Балкана од пре једног века. Сирија се пореди са Сарајевом из разлога који су ипак убедљивији него што је то алитерација. Локалне бриге малих сила имају способност да увуку снажније државе у кризу коју после ниједна од њих не може да савлада. Политички и друштвени слојеви су у праву када се брину: ако данас постоји регион који би могао да изазове кризу упоредиву са оном из 1914, то је Блиски исток“ – ово је, у октобру прошле године, за „Њујорк тајмс“ написао шкотски историчар Хју Страхан.

Професор ратне историје на Оксфорду, Страхан важи за једног од најугледнијих британских стручњака за 20. век, а нарочито за Први светски рат, о којем је издао неколико књига. У горенаведеном тексту за „Њујорк тајмс“, Страхан је, међутим, писао о туђој књизи – о делу „Катастрофа 1914: Европа иде у рат“, свог колеге Макса Хејстингса.

Као што се из самог наслова види, Хејстингс се у својој књизи бавио самим почецима ратног сукоба који је пре сто година из корена ишчашио целу планету. А, као што се види из Страхановог текста, Хејстингсов наслов није био нимало усамљен у том покушају; напротив, многи су историчари, политиколози и други теоретичари у последње време узели да се баве истом темом, што је исходовало правом поплавом књига, емисија, фељтона и чланака који се враћају на 1914. и на питање кривице за избијање сукоба најпре названог Велики, а касније преименованог у Први светски рат.

 

НЕМОЋНЕ ПРЕТЊЕ Страхан је, тако острвски, један од могућих узрочника те поплаве поменуо крајње успутно, такорећи с пола пажње. Баш зато не би ваљало да тај узрочник промакне пажњи читалаца.

Суочена са сопственом немоћи да звецкањем оружја уплаши било Дамаск било Москву, Америка од јесенас на све начине покушава да спасе сопствени образ тако што убеђује цео свет да је одустајање од напада на Сирију ипак било разборито решење, јер је у супротном могло да дође до глобалне катаклизме. Зашто им то разборито решење није пало на памет пре него што су уопште почели да прете нападом, то Американци и њихове дежурне апологете баш и не појашњавају, али зато здушно користе сваку логистичку помоћ која им се указује. Злосрећна Србија им, у то име, дође као кец на једанаест. Исто као и у претходних петнаестак година.

Да Американци нису на крају испали толико „разборити“ у погледу Сирије, вероватно бисмо стогодишњицу Првог светског рата обележили новим глобалним сукобом, свакако смртоноснијим од свих досадашњих, јер нам искуство Сарајевског атентата показује да ратови неслућених размера лако могу да избију чак и ако их нико посебно не прижељкује – тако би, отприлике, могло да се преприча омиљено правдање, на које, посредно, указује и Страхан. Имајући у виду застрашујућу једнообразност гласила широм света, нарочито по Западу, можда и није чудо што су најутицајнија средства извештавања већ месецима малтене затрпана управо стогодишњицом Првог светског рата и „поукама“ које је човечанство из њега извукло.

Погрешно би било, међутим, гужву која влада око те теме објашњавати пуком потребом званичног Вашингтона да оправда свој неславни дипломатски пораз на Блиском истоку. Пребирање по разлозима избијања Првог светског рата ипак је старије од америчког дебакла у погледу Сирије. Уосталом, књига Барбаре Тухман појавила се много раније него што је Србија постала омиљена пропагандна жртва САД и савезника, још пре више од пола века: при чему њен спис сам по себи и није споран – као што и Страхан каже, чувена историчарка није се у њему много бавила кривицом за избијање рата – већ најпре подсећа на то да су Американци, попут Кенедија у овом случају, одавно склони томе да „маштовитим“ тумачењима познате историје смишљено придају превелики значај како би њиме оправдали сопствене потезе и одлуке.

[restrictedarea]

И ХИТЛЕР НА „РАЗМАТРАЊУ“ Прашина подигнута око узрока избијања Великог рата на први поглед највише користи Немачкој, чија се кривица том галамом замагљује и прикрива. И то не само кривица за Први већ и за Други светски рат, пошто је теза о томе како „нико 1914. године није желео велики сукоб“ редовно праћена оном о „неправедном Версајском миру“ којим је Први светски рат закључен, а чије су сурове одредбе одговорне за касније немачко незадовољство и рађање осветнички настројеног нацизма. У преводу: да Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда, никада Хитлер не би дошао на власт.

Оно што је крајње несвакидашње јесте да ове тезе много гласније проносе „интелектуалци“ изван Немачке, него они у њој. Нарочито се то може односити на енглеске историчаре, посебно левичаре међу њима. Скоро да не прође седмица а да се у енглеској штампи не појави понеки „стручни чланак“ о томе како кривица за избијање Великог рата мора да буде распоређена равноправније него до сада, или се пак представи каква свежа „научна“ књига која „доказује“ да су Немачка и Аустро-Угарска једнако биле жртве као и њихове противнице Британија, Француска и Русија (Србија се из оваквих набрајања најчешће изоставља).

Даље од осталих је у том смислу отишао Тристрам Хант, посланик левичарске Лабуристичке странке, у којој га доживљавају као велику наду за будућност. Постављен за министра образовања владе у сенци, уобичајене опозиционе организације у британској политици, Хант је 4. јануара ауторским текстом у лондонском „Гардијену“ оштро напао правог министра образовања, конзервативца Мајкла Гова, због тога што се овај неки дан раније оштро успротивио замагљивању немачке кривице за изазивање Првог светског рата. Изузимајући међустраначка препуцавања, најбитнији део Хантовог чланка био би следећи:

„Историчар Кристофер Кларк је наговестио да Србија заслужује значајно већи део кривице за варницу у јуну 1914, док амерички научник Шон Мекмикин чак тврди да је руско настојање да сломи Отоманску империју послужило последицама Сарајевског атентата као фитиљ.“

 

НЕЋЕ ДА СЕ ИГРА Савремени историчари на које се Хант позива овом приликом, Кристофер Кларк и Шон Мекмикин, заиста су у својим недавним књигама тврдили то што им он и приписује. Па и више од тога. Кларк је дело под насловом „Месечари: Како је Европа заратила 1914.“ објавио још пре непуне две године, а у „Гардијену“ је јула 2013. анализу књиге изнео Јан Пиндар, пишући између осталог и ово:

„Овај надмоћни приказ узрока Првог светског рата почиње 1903, када је тајанствена терористичка мрежа Црна рука убила Александра Првог од Србије. Они су наставили даље, приређујући убиство атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 1914, што је исходовало крвопролићима на Соми, Вердуну и Галипољу. Обично је Немачка била окривљавана за развијање овог сукоба, али Кларк не жели да се игра тражења кривца, већ тврди да Немци нису били усамљени у свом параноичном империјализму. Убедљивију и страхотнију стварност представља чињеница да ниједна нација није одиста желела да заподене рат, али је свака месечарила до њега. Кларк бриљантно ставља овај неразумни сукоб у контекст, показујући да је Европа уочи 1914. била изразито нестабилна, расцепана по етничким и националистичким шавовима. Он такође наговештава да су европске врхушке, које су се упињале да докажу своју срчаност у борби, патиле од ‚кризе мужевности‘. Да ли је заиста могуће да је рат почео зато што су се највиши државници и генерали осећали угрожено пред узлетом раније скрајнутих ‚пролетерских и не-белих‘ мушкараца?“

Што се тиче Мекмикина, његову књигу „Јул 1914: Одбројавање до рата“ нахвалио је А. В. (Бил) Пердју, професор историје са Универзитета Нортамбрија у Њукаслу, следећим речима:

„У овом потанком подсећању на догађаје и одлуке које су обележиле пут ка рату, Шон Мекмикин показује како је, током наизглед мирног летњег месеца, нешто што је могло да се заврши (у најгорем случају) само још једном крвавом балканском битком, довело до избијања највећег сукоба још од Наполеонових ратова. Читаоци се позивају да размотре која нација, ако иједна, сноси одговорност. (…) Мекмикинова нова књига, међутим, иако указује на прегршт траљавих и збуњујућих дипломатских и војних потеза, наставља оно што је започео 2011. монографијом ‚Руски корени Првог светског рата‘ и тврди да империјална Русија сноси далеко већу одговорност за избијање рата него што су историчари обично препознавали, првенствено због часа у којем је извршила мобилизацију(…) Питање која је нација, ако иједна, била одговорна за Први светски рат остаје отворено.“

 

НЕПОДНОШЉИВА НЕИСКРЕНОСТ Позивајући се на историчаре са оваквим ставовима, Хант је навукао на себе гнев Бориса Џонсона, градоначелника Лондона и једног од најутицајнијих енглеских конзервативаца. Само два дана после Хантовог текста у „Гардијену“, Џонсон – иначе школован новинар – огласио се својим чланком у такође тиражном дневном листу „Телеграф“. Насловљен „Немачка је започела Велики рат, али левица није способна да то и изговори“, Џонсонов текст је почетком јануара био широко преношен и у српским средствима извештавања, што је, на несрећу, уједно био и једини „одговор“ српске јавности на бесмислице Кларка, Мекмикина и Ханта:

„Један од разлога што сам конзервативац је тај што, у крајњем случају, не могу да поднесем интелектуалну неискреност левице“, оштро је започео Џонсон и у истом тону наставио, подсећајући на то да је „тужна али непорецива чињеница да је Први светски рат – са свим својим смртоносним страхотама – био превасходно последица немачког експанзионизма и насилништва“. Замерајући Ханту на томе што „упире прстом на Србе“ и „криви Русе, па чак и Турке зато што нису успели да очувају Отоманску империју у комаду“, Џонсон подвлачи да је Немачка била та која је „гурнула Аустрију у рат са Србијом“ и да је Немачка била та „која је објавила рат Русији“.

Да ли ове речи указују на то да је Србија добила драгоценог савезника у Борису Џонсону, а можда чак и у целој конзервативној струји британске политике чији је Џонсон истакнути представник? Тешко, ако имамо у виду искуство са ранијим „савезништвима“ с Британцима, а нарочито њихову превртљивост током Другог светског рата, која је навела Џорџа Орвела да напише свој чувени роман „Хиљаду деветсто осамдесет четврта“ (у цензурисаном предговору који је угледао светлост дана тек пре три године, Орвел је био написао да је злогласно Министарство истине и њихово свирепо прекрајање свима знане историје осмислио по узору на држање Лондона према Дражи Михаиловићу: када су одлучили да му окрену леђа, Британци су уништили све трагове дотадашњег помагања Михаиловића, иако су пре тога чак били и снимали игране филмове о његовим ратним подвизима – а Орвел је, као добровољац у ратном Министарству информисања, био упослен управо на том задатку).

 

ЛЕГЛО КОНФОРМИСТА Уљуљкивање Борисом Џонсоном и другим противницима прекрајања историје лако би могло да се обије о главу Србији. Џонсон и његови саборци воде своју битку. У тој бици свакако заслужују неподељену српску наклоност, ако ни због чега другог, а оно барем због сјајно уоченог, неподношљивог и нељудског лицемерја европске левице. То легло конформиста, чији нагон за самоодржањем налаже да се по сваку цену избегавају сукоби великих сила, па и идеолошки, наставиће да хушка најмоћније државе света на мале и небрањене земље, међу којима Србија заузима „почасно“ место. Реч је о потпуно самосвојном стремљењу ове лајаве клике, коју нити је могла нити морала да упреже Немачка – утицај Берлина се, на крају крајева, сигурно не протеже до Лондона и тамошњих лабуриста! С обзиром на округлу годишњицу почетка Првог светског рата, треба очекивати нове и нове покушаје европских левичара да кривицу за крвопролиће од пре једног века прераспореде онако како им то одговара, тј. онако како сами препознају потребе својих политичких заштитника из Вашингтона, Лондона, Брисела или одаклегод већ. У име те борбе, свака је помоћ добродошла, па и енглеских конзервативаца.

Очекивати, међутим, да нам туђини извојују победу у рату за баштину Првог светског рата, било би крајње непромишљено. Ако нас је 20. век ишта учио (да ли и научио?!) то је да препуштање сопствене судбине другима, а поготово западњацима, обавезно исходује националним катастрофама у најразличитијим видовима. Притом, овде се не ради о политичкој судбини у најужем смислу, коју смо, нажалост, наставили да поклањамо западним „пријатељима“. Овде се ради о врло конкретној, научној и историографској борби за наслеђе плаћено непревазиђеном жртвом поднетом између 1914. и 1918. године. „Печат“ ће се у наредном броју посаветовати са овдашњим стручњацима о томе како би српско друштво могло и морало да одговори на свеобухватне, свепрожимајуће, бесрамне покушаје да се кривица за избијање Првог светског рата – а самим тим и за настајање фашизма и нацизма – припише првенствено Србији и Русији.

Мило Ломпар   –    Опрез, сетимо се Черчила

„Као што чињенице остају истоветне, тако се поглед на њих непрестано мења: осветљавање занемарених видова једне чињенице и њено уклапање у сасвим измењени значењски поредак нису само спонтани елементи развијања нових облика сазнања, него су битно условљени и промењеним изгледом света“, каже за „Печат“ Мило Ломпар, професор Београдског универзитета и аутор књиге „Дух самопорицања“, одговарајући на питање да ли британску десницу можемо доживети као пријатељску само због тога што је Борис Џонсон у једном тексту изнео неколико запостављених истина.

„Тај учинак времена природно припада хуманистичким наукама. Чињенице не могу бити од значаја ако постоје без интерпретација. У том смислу је Ниче рекао како је чињеница глупа као теле. Али, то још не значи да се чињенице могу стубоком мењати у новим интерпретацијама.“

„Тако драстичне промене превасходно су плод пропаганде. Док се у темељним научним радовима – када је реч о одговорности за Први светски рат – ствари мењају у различитим правцима, али уз поштовање утврђених истина, попут оне о немачкој одговорности за избијање рата, дотле се у јавној свести – као одабраном подручју културне политике – појављују спектакуларне промене. Оне су везане за актуелне политичке интересе.“

„Премда у појединим случајевима британска десница може – вођена својим унутрашњополитичким разлозима – да покаже извесно разумевање за српску позицију у актуелним оптужбама за избијање Првог светског рата, то не значи да је то плод неке њене позитивне доследности када је реч о нашем историјском или културном наслеђу. Увек треба имати на уму како је Черчил – поздрављајући пуч од 27. марта 1941. године – рекао да је Југославија нашла своју душу, да би четири године потом, на зачуђену реплику Фицроја Меклина о томе како препуштају Југославију комунистима, одговорио противпитањем: `Да ли ћете Ви после рата живети тамо?`“

Италијани су увек у праву

Ђовани Ђолити, некадашњи премијер Италије, обратио се италијанском парламенту петог децембра 1914. године, дакле, док је Први светски рат већ беснео Европом и нарочито Балканом, говором који преносимо у целини:

„За време Балканског рата, 9. августа 1913, око годину дана пре него што је садашњи рат избио, током мог одсуства из Рима уважени колега, господин Сан Ђулијано послао ми је следећи телеграм:

`Аустрија је известила нас и Немачку о својим намерама да предузме дејство против Србије и такве радње описује као одбрамбене, надајући се да ће тако ступити на снагу casus foederis Трочлане алијансе, за који ја, напротив, верујем да не може да се примени. Трудим се да испослујем заједнички покушај са Немачком како бисмо спречили такво дејство Аустрије, али ће можда бити неопходно да јасно ставимо до знања да такво дејство, ако до њега дође, не посматрамо као одбрамбено и да стога не сматрамо да је casus foederis испуњен. Молим вас, телеграфишите ми у Рим да ли се слажете.“

Одговорио сам:

‚Ако Аустрија интервенише против Србије, јасно је да casus foederis не може да ступи на снагу. Тај корак би предузела она сама, пошто нема ни говора о одбрани кад нико и не размишља да је нападне. Потребно је да саопштимо то Аустрији на најзваничнији могући начин и морамо да се надамо да ће Немачка са своје стране да одбије Аустрију од те најпогубније пустоловине‘.

Тај правац је заузет, а наше тумачење је подржано и препознато као исправно, пошто наше држање није ни на који начин узбуркало наше односе са две савезничке силе. Зато је Декларација о неутралности коју је усвојила садашња влада по свим тачкама у складу са прописима италијанске политике, и у складу са тумачењем Споразума о алијанси који су државе савезнице већ усвојиле. Желим да подсетим на ово, зато што мислим да је потребно пред очима целе Европе предочити да је Италија остала до краја посвећена својим обавезама.“

[/restrictedarea]