Почетна / Култура / Путеви урушавања

Путеви урушавања

Пише Дејан Ђорић

Због чега је незахвално писати о животу домаће ликовне сцене у 2013. години

Уколико желимо да информишемо на прави начин о ликовној сцени у протеклој години и уколико желимо да уобличимо заиста  меродавну критичку процену њеног квалитета, можда не би требало да се бавимо најгорим и најбољим изложбама, да састављамо ранг-листе, већ да се осврнемо на рад институција културе. Најпре, подсетимо да је Народни музеј у Београду, основан 1844. године са фондом од 40.000 предмета (чува Винчанске статуе, Београдску мумију, Мирослављево јеванђеље, слике Паје Јовановића, Ван Гога, Пикаса, Мондријана, скулптуре Ивана Мештровића) затворен већ десет година. Музеј савремене уметности у Београду, најважнија и највећа институција те врсте на Балкану, која има ванредна дела српске, хрватске и словеначке уметности, затворен је такође десетак година. Води га вршилац дужности директора музеја Владислав Шћепановић, први управник после Миодрага Б. Протића, који је одличан сликар, теоретичар и професор. Свог противкандидата, Јована Деспотовића убедљиво је потукао, Управни одбор Музеја са четири потврдна и једним уздржаним гласом изабрао га је за директора. (Деспотовић је пред пензијом и не само да је дао лошији програм већ га није хтео ни његов колектив у којем је провео радни век, од педесет пет запослених у Музеју само је троје гласало за њега. Све то млађем и способнијем уопште није помогло, министар културе није потврдио његово именовање нити је одобрио довољно средстава за довршетак радова на обнови зграде Музеја. Добро је само приметио да су издвајања за културу мања од 1 одсто државног буџета „статистичка грешка“.)

 

ПУТЕВИ НОВЦА Велики део средстава из буџета – 1,36 милијарди, иде за конкурсе намењене старим сталешким удружењима, што је у реду јер су у фази пропадања. Зашто се међутим од тих средстава финансира независна културна сцена, цивилни сектор и институције које нису директни буџетски корисници? Реч је о удружењима блиским невладиним организацијама што у ствари финансирају стране владе да би урушиле националну културу. Како је Александар Зиновјев утврдио, невладине организације су наддржавна надградња, недодирљиве наметнуте квазиорганизације, које паразитски паралишу и преузимају функције већине држава за рачун америчких банкстера, корпорација и подемоњене администрације. Као прави господари ове сцене шаљу у свет уметност која повратно најпре треба да осујети оригиналне домаће ствараоце а потом искаже послушност наручиоцима. Неоавангардна уметност као изразити вид морално-политичке подобности уништила је скоро све самобитно на нашој ликовној сцени. Кључна особа у овом послу је Миа Давид, директорка Културног центра Београда, која је срозала најважнију београдску галерију до мере да скоро нема више ниједног посетиоца. За квалитетну обнову ликовне уметничке сцене свакако је важно да она оде са тог места и да се излагачка политика Галерије коренито измени и постане потпуно другачија. Послала је она у Беч, Берлин, Загреб и Истанбул (одакле таква уметност и стиже)  изложбу „Пут за Европу, са Принципом или без“ састављену од сметларских радова са Октобарског салона. Није јасно само зашто то прихвата и Бањалука? Један од типичних излагача, Радош Антонијевић побацао је даске по галерији, на њих поређао печате и та је глупост, као и обично, пропраћена слинављењем „о отварању питања о идентитету, колективном и индивидуалном памћењу и перцепцији историјских околности“.

 

[restrictedarea]

ПАПАГАЈСКЕ МАНТРЕ И КОМЕНТАРИ Такво квазиинтелектуално булажњење нема везе са радом и као папагајска мантра понавља се уз сваки сличан уметнички покушај. Премда критичар „Печата“ не подржава уметност Маје (Живановић) Миловановић, радо цитира њен опис стања на сцени, забележен у каталогу изложбе у београдској Галерији Дома омладине, јер долази од једне од најнапреднијих уметница: „Према званичним одговорима које сам добила и захваљујући неформалним разговорима са људима упућеним у рад NGO фондова, мој пројекат није довољно експлицитан или тачније, баналан у промовисању ’политички коректних циљева’ према мањинама: ЛГБТ популацији, Ромима, жртвама рата, жртвама, жртвама, жртвама… Вероватно би исечени прст поред тестере био довољно јасан. Најсуморније од свега је што ниједна власт до сада није утрошила ни минимум труда за савремену визуелну уметност и тако урадила свој посао: променила закон, обезбедила пореске олакшице и повољности за конкретна улагања у културу, мотивисала произвођаче да дају спонзорства макар кроз материјал или услуге итд“.

У међувремену је в. д. директор Музеја савремене уметности у Београду осмислио амбициозан програм за изложбе у другим просторима ове установе, довешће неке од најважнијих новијих уметника из света као што су Херман Нич, Зигмар Полке, Едуард Кац и Јоко Оно, покренуће издавачку делатност, а сајт Музеја www.msub.org.rs има сада ново визуелно решење. Само се институционално наша уметност може подићи јер су код нас пропале установе културе. Мање галерије, изван буџета и предатора из невладиног сектора имају програм који би требало да буде државни. Модерна галерија Ваљево је, захваљујући ментору Љуби Поповићу, одржала највиши ниво сликарских изложби а ништа мање значајна за Београд је Галерија Hexalab. Ентузијасти из те галерије су прошле године приредили једну од најбоље икада одржаних изложби групе „Медиала“ са каталогом на педесет страна. Ништа мање важне нису ни изложбе слика и цртежа Михаила Ђоковића Тикала и Жељка Ђуровића коме је прошле године изашла већа монографија посвећена цртежу, графици и екс либрису. Била је то и година великог успона млађег сликара Славка Крунића. Имао је запажене самосталне изложбе у Италији, Београду и Ваљеву, учествује на групној изложби посвећеној акту која је у току у Модерној галерији Ваљево а његови радови су представљени у најобимнијем новом прегледу савременог фантастичног сликарства „Dreamscapes V“. Успеси тих мањих галерија могући су само зато што не зависе ни од кога и тим су значајнији што су се поједине узорне галерије као „Дар-мар“ у Београду и „Галерија 107“ у Земуну прошле године затвориле.

 

У „МИЛОСТИ“ АМАТЕРА Основно је питање да ли новој власти треба култура, да ли ћемо самопонижењем ући у Европу изгубивши потпуно ликовну свест? Нестанком уметности и културе из јавности укидају се историја и идентитет а остаје љигава маса ТВ сапуница, ријалити програма, неоосманлијског запевања и холивудског шунда. Да ли ћемо пристати на спољну и унутрашњу окупацију што води потпуном заглупљивању становништва, стварању инертне масе којом се лако влада или ће се спонтано пробудити жаришта отпора? Довољно је за почетак да свако учини најбоље што може. Не сме се допустити да у некада угледне галерије као што је „Стара капетанија“ у Земуну продиру аматери, зна се где им је место. Несхватљиво је да у тој галерији поред Уметничког савета који су чинили Коста Богдановић, један од наших најбољих теоретичара и Жељко Ђуровић, професор и ванредни сликар, добије изложбу Рајна Лазић, наставница у основној школи, чији акварели одају потпуно непознавање те врсте уметности. Још је мање разумљиво да је о тој аматерки изашла монографија у којој су текстови Косте Богдановића, Срета Бошњака, Ђорђа Кадијевића, Братислава Љубишића, Владете Јеротића, Николе Шуице, Ранка Мунитића, Душана Пајина и многих других. Кога они то лажу, чиме то побогу аматери и ликовне незналице привлаче најумније људе наше културе?

Управо због таквог односа одговорних праве вредности губе на значају.

НАЈБОЉА ИЗЛОЖБА

Да се пак може помирити институционално музејско-галеријско деловање, традиција и авангарда, показује спектакуларна изложба у београдском Музеју примењених уметности. Историчар уметности Душан Миловановић као аутор руководио је радом око сто људи на изложби посвећеној српском орнаменту која се под називом „Освежавање меморије“ може видети до 31. јануара. Реч је не само о најбољој изложби у протеклој години већ и о кандидату за изложбу деценије, о којој ће вероватно бити више речи у овој рубрици. Њен значај су веома добро разумели представници балканских и западних музејских институција настојећи да је представе у својим срединама. Миловановић и Музеј примењених уметности су показали да Србија има шта да понуди свету а да то не буде поставангардно иживљавање нити незанимљиво културно србовање.

ЗАНЕМАРЕНИ ВРХОВИ

Једна од најбољих изложби у прошлој години, којом је уздигнута заборављена дисциплина цртања на највиши ниво, одржана је у београдској галерији „Кућа Ђуре Јакшића“. Потпуно незапажено прошло је дело цртача и вајара Михајла Геруна, монаха те врсте уметности, који је линију довео до самоговора. Слично је било и са ретроспективном изложбом слика и графика преминуле професорке Ликовне академије, Мирјане Коке Михаћ у Галерији легата и Галерији Факултета ликовних уметности. Веома ретко је самостално наступала и тек сада се увиђа да је једна од најважнијих српских поратних уметница. Деловала је етички и поетички на своје студенте, само најсуптилнији су били у њеној класи, као што се увиђа да је бољи сликар и од свог супруга, академика и професора Младена Србиновића.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Potpuno se slazem sa gospodinom Djoricem. Zao mi je samo sto tako nesto nemozemo da procitamo i u dnevnim novinama .




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *