Почетна / Интервју / Проф. др Владан Петров – На делу је  “меко“ рушење уставног поретка

Проф. др Владан Петров – На делу је  “меко“ рушење уставног поретка

Разговарала Невенка Стојчевић 

Најгласнији критичари важећег Устава, а тако је било и с Уставом из 1990, скромног су знања и невелике правничке и политичке памети, који се ради личне промоције или по нечијој „наруџбини“, оглашавају с времена на време да би стварали привидну „уставотворну“ напетост, каже „Печатов” саговорник

Нашој јавности све су учесталије приче о потреби промене Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године. Шта, заправо, стоји иза могућих промена Устава и да ли је избацивање преамбуле о Косову и Метохији њихов превасходни циљ, питали смо др Владана Петрова, ванредног професора Уставног права и Парламентарног права, продекана на Правном факултету Универзитета у Београду. Др Владан Петров је магистрирао код проф. др Златије Ђукић Вељовић и проф. др Ратка Марковића, код којега је и докторирао, и није политички ангажован.

Професоре, молим вас да пре него што почнемо разговор о уставном питању дате квалификацију Устава Србије од 8. новембра 2006. године с обзиром на начин његове промене. Да ли је у питању „тврди“устав, „меки“ устав, или нешто између тога?

У теорији, према начину промене, устави се деле на чврсте (тврде) и меке (флексибилне). Мек устав мења се као обичан закон, а чврст према тежем поступку од законодавног. У зависности од тога колико се тешко мења, могуће је говорити о мање или више чврстом уставу. Устав Србије од 2006, који за промену значајног броја својих одредаба захтева и непосредно изјашњавање грађана (тзв. обавезни уставотворни референдум) недвосмислено је чврст. Такви су, уосталом, готово сви модерни устави. Није реч о пуком формализму. Достојанство устава доводи се у питање уколико се он мења попут обичног закона.

Да ли заговорници промена, тврдњом да имамо „тврд“ устав, у ствари сугеришу његово „омекшавање“, тако да свака власт која дође и сви утицаји „са стране“ на ту власт могу да учине и остваре такве околности да Устав Србије може да буде промењен за месец дана?

Најгласнији критичари важећег Устава, а тако је било и с Уставом од 1990, људи су скромног знања и невелике правничке и политичке памети, који се ради личне промоције или по нечијој „наруџбини“, оглашавају с времена на време да би стварали привидну „уставотворну“ напетост. За њих је супрематија устава превазиђено начело, статут аутономне покрајине правни акт посебне врсте, а не подзаконски акт, разлика између уставотворне власти као изворне и највише и законодавне власти као изведене и подређене готово да и не постоји итд.

Устав мора бити чврст, јер је то, истиче професор Ратко Марковић, „суштинско својство владавине која је уставна и ограничење свевласти парламента нечим што је изван њега самог“.

Промена Устава Србије оправдава се потребом да се правна норма усклади са фактичким стањем. Да ли је после свега седам година од доношења Устава дошло до таквог раскорака између стварности и уставне норме да је његова промена преко потребна?

По правилу, неколико година живота устава није довољно да би се испољила реална потреба за његовом променом. Ипак, и Де Голов Устав од 1958. промењен је после свега четири године (реч је о непосредном избору председника републике) што је било од пресудног значаја за коначно дефинисање француског уставног система. Разлог за ревизију Устава Србије не би требало тражити у значајнијој промени фактичког стања у Србији. Због статуса Косова и Метохије, у овом тренутку, па и у наредном периоду, не треба мењати Устав. Једнострано проглашење тзв. независне државе Косово и преговори Београда и Приштине удаљавају Србију од тога да у догледно време поврати бар део фактичке суверености на територији јужне покрајине. Србија је, међутим, фактичку власт изгубила пре доношења Устава од 2006. Правну сувереност би могла изгубити само одрицањем од ње, тј. брисањем Косова и Метохије из Устава.

Сведоци смо апсурдне ситуације да се у Народној скупштини масовно усвајају правне норме противне Уставу, како би се показало и доказало да Устав није „Свето писмо“. Како је могуће да они који су положили заклетву делују противуставно и не би ли они у свакој озбиљној држави због тога морали кривично да одговарају?

Не бих се сложио у потпуности с оценом да се у Народној скупштини масовно изгласавају неуставни закони. Многе слабости у раду скупштине својствене су модерном парламенту као таквом. То су: примат владе у кључној, иницијалној фази законодавног поступка, недовољно аргументоване расправе на пленарним седницама, доминација партијског „духа“ у односу на индивидуалну слободу посланика, олако посезање за хитним законодавним поступком, апстиненција посланика у расправи итд. Не води се довољно рачуна о садржини закона и њиховом нормативном квалитету, односу између законске и подзаконске материје, образложења закона су танка, усвајају се законске одредбе које нису примењиве у датим околностима, о језику и стилу закона да и не говоримо. При том, број неуставних законских норми већи је него што је то подношљиво у држави која, према Уставу, почива на владавини права. Илустративан пример су измене Закона о Уставном суду од 2011. Шта може да се очекује од народних посланика, од којих многи не располажу елементарним правним знањем, кад Уставни суд, састављен од „истакнутих правника“, суди по неуставном закону и не покреће поступак за оцену његове уставности?

 

[restrictedarea]

 

С обзиром да Устав јесте „Свето писмо“ све док се не промени и да га најодговорнији људи у држави „круне“ законима, нарушавајући тако у дужем периоду уставни поредак, зар за њихово усвајање у Народној скупштини нису одговорни влада као њихов предлагач и посланици који гласају за такве акте?

„Непоштовање Устава је једно наше традиционално задовољство“, писао је Нушић. Политичари, по природи ствари, руководе се мерилом политичке сврсисходности, а не маре превише за уставност и законитост. У стручним службама владе и скупштине, у министарствима која израђују нацрте закона, уз часне изузетке, који се углавном односе на правне стручњаке из тзв. социјалистичког периода, седе по страначкој линији доведени људи без довољно професионалног и животног искуства. Има и међу младим људима бивших добрих студената, али они још нису кадри да у својим рукама држе целину и повежу решења у релативно складан систем, водећи при том рачуна о међународним упутствима и стандардима. Што се тиче народних посланика, њих, као и чланове владе, штити имунитет. Устав каже да „народни посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције“. Установљен ради ауторитета скупштине, овај облик заштите често губи смисао, јер га посланици користе као покриће за незаконито и недолично понашање. У нашој скупштини има и савесних и одговорних посланика, спремних да се усавршавају и траже савет науке и струке.

Тврдо рушење уставног поретка је пуч! Да ли је, онда, овакво мењање фактичког стања законима и подзаконским актима нижим од Устава који су у супротности са њим, „меко“ рушење уставног поретка Србије?

„Тврдо“ или „меко“, каквим га ви називате, стање правног поретка у којем се Устав крши, заобилази, „коригује“ нижим правним актима или политичким актима, за сваку је осуду. Основна претпоставка владавине права је уставност и законитост. С друге стране, за поштовање устава потребно је да његове норме буду јасне, доследне, реално примењиве. То су обележја која наш Устав нема у довољној мери. Самим тим, тешко може бити добар темељ стабилног уставног поретка.

Може ли се закључити да у Србији теку паралелни процеси са онима у њеној јужној покрајини, Косову и Метохији, односно да се непоштовањем Устава производи апсурдно фактичко стање, односно рушење државе подзаконским актима супротним њему?

Такав је покушај учињен са Статутом АП Војводине од 2009. Овај правни акт је, у свим битним одредбама, „пробио“ уставну концепцију покрајинске аутономије. Његови браниоци тврдили су да статут није подзаконски акт, како јасно пише у Уставу, него посебан правни акт, који не мора у свему бити везан Уставом и законима. Намера је била да се створи правни основ за даљу дезинтеграцију Србије и да се, под паролом непоштовања права „грађана Војводине“, изврши интернационализација тзв. војвођанског питања. Захваљујући енергичној реакцији великог дела стручне правничке јавности и малобројних медија, међу којима је Печат имао водећу улогу, промени власти на републичком нивоу и дуго очекиваној одлуци Уставног суда о неуставности најважнијих одредаба Статута од децембра прошле године, та намера је привремено осујећена. Сад поједини водећи политичари у северној покрајини, попут Иштвана Пастора, председника покрајинске скупштине, увиђају да је боље писати нови статут него постојећи кориговати. Статут мора бити оно што је тај акт по својој природи: подзаконски акт везан Уставом и законима.

Очигледно је да је циљ промене Устава преамбула која се односи на Косово, а важећи Устав из 2006. је и донет да би се заштитила територијална целовитост државе Србије. Члан 8 Устава каже да је територија РС јединствена и недељива, а њена граница неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену Устава. Како је, онда, могуће „отцепити“ део територије мимо Устава и закона?

Треба озбиљно размишљати о промени Устава. Најпре, треба конципирати јасну стратегију уставне ревизије, а прво питање било би да ли мењати Устав комплетно или парцијално. Ближи сам концепцији парцијалног мењања Устава у више фаза. У првој фази би, на пример, требало мењати одредбе о судској власти, јер многе одступају од међународних правних стандарда и не пружају довољне гарантије независности судства. Такође, део о Уставном суду заслужује темељну реконструкцију. Требало би прецизирати ко се сматра „истакнутим правником“ да би могао постати судија Уставног суда, укинути могућност реизбора судија и смањити њихов број, редуковати неке надлежности итд. Што се преамбуле Устава тиче, можда ће и она једног дана доћи на ред, али кад политичари предложе, а грађани на референдуму о томе одлуче. У овом тренутку, не бих подржао промену Устава чији би основни циљ била промена преамбуле, као и норми које се односе на статус КиМ. Кад је реч о „отцепљењу“ дела територије противно Уставу, нема ту велике мудрости. „Отцепљење“ дела територије није уставно-правно, него фактичко питање. Оно је резултат фактичког односа снага, а сваком реалном човеку је јасно да тај однос, на жалост, већ годинама не иде у нашу корист.

Какав је значај Бриселског споразума и каква је уставно-правна снага потписивања било каквог споразума без одлуке скупштине? Да ли је то предвиђено Уставом, и ако јесте, којим чланом?

Устав одређује да су потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије, непосредно се примењују и морају бити у складу с Уставом. Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине, тзв. Бриселски споразум, који су потписали председник владе Ивица Дачић и председник владе тзв. државе Косово Хашим Тачи није уговор између две равноправне стране, две државе. То није међународни уговор, те није ни могао, у форми закона, да буде потврђен у скупштини. У садржинском смислу, овај споразум се не може уклопити у уставну концепцију КиМ као територијалне јединице са суштинском аутономијом у саставу Републике Србије. Истини за вољу, од доношења Устава није, с наше стране, учињено ништа да се одговори шта је то суштинска аутономија и да се испуни уставна обавеза доношења посебног закона о суштинској аутономији КиМ. Као професор Уставног права, мој одговор у погледу Бриселског споразума је недвосмислен: тај споразум ни у формалном ни у садржинском смислу није у складу с Уставом. Као човек који живи у реалности, свестан сам да ће се са тзв. имплементацијом Бриселског споразума наставити, осим ако се не деси „коперникански обрт“, па одустанемо од пута у ЕУ. То је, међутим, тако мало вероватно у тренутку када наши водећи политичари, од којих једном популарност у бирачком телу непрестано расте, означавају почетак преговора са ЕУ као „историјски дан за Србију“.

Граница се мења на исти начин као и Устав. Одлуком двотрећинске већине укупног броја посланика у Народној скупштини и референдумом. Ако не буде постигнута потребна већина, а вероватно неће јер ће многи посланици бити против такве одлуке, захтев за промену Устава не може да буде усвојен и у том случају у наредних годину дана не може да буде поновљен. Да ли се због тога помиње уставни закон, који није исто што и Устав, и да ли је уставни закон, у ствари, начин за промену Устава?

Устав Србије познаје уставни закон за спровођење промене Устава, тзв. спроведбени уставни закон. То није правни акт који садржински мења Устав, него акт који се доноси да би се спровела у живот промена Устава. Устав, такође, говори о посебном закону о суштинској аутономији КиМ који се доноси по поступку за промену Устава. Тај уставни закон није акт промене, већ допуне Устава у делу који се односи на уређење суштинске аутономије КиМ. Крајем јула прошле године, Уставни суд је застао са поступком оцене уставности тзв. бриселских уредаба, јер су власти ставиле у изглед доношење уставног закона о суштинској аутономији КиМ. По мом мишљењу, као и по мишљењу три судије Уставног суда, нису били испуњени законски услови за застајање с поступком. По истеку шест месеци, а то се примиче, Уставни суд је дужан да настави поступак.

Какав треба да буде Устав Србије?

У једном чланку од пре десетак година, професор Ратко Марковић је дао контуре уставног модела за Србију. Устав Србије треба да буде нов, кратак, јасан, нормативан, демократски, чврст, модеран. Овим обележјима уставног модела не може се ништа приговорити, осим једног. Имајући у виду нејаку уставну културу и непостојање уставног морала, питање је колико Устав Србије може бити кратак текст.

На крају, у чему лежи снага једног устава?

Устав би требало да буде трајна творевина, која надживљује једну генерацију, а поготово једну генерацију политичара. То је и национална творевина која није настала као резултат ксенофобије једног народа и његове затворености, већ отворености ка позитивним утицајима споља, оним који не угрожавају виталне интересе државе и грађана. Ипак, снага једног устава понајвише се налази у унутрашњим чиниоцима, као што су повољне друштвене прилике, солидан ниво правне и политичке културе и функционисање Уставног суда као институције од највећег ауторитета.

Основан Српски правнички клуб

Владан Петров – професор Правног факултета у Београду, Драгутин Аврамовић, Слободан Орловић – професори Правног факултета у Новом Саду, Дарко Симовић и Сретен Југовић – професори Криминалистичко-полицијске академије у Београду, основали су, крајем прошле године, Српски правнички клуб. Ово удружење ће анализирати проблеме српске јавноправне сцене и покушати да врши утицај, са позиција науке и струке, на носиоце политичке власти. По мишљењу професора Петрова, председника СПК, ово удружење требало би да се разликује од типично академских удружења која се баве значајним правним темама али не теже да утичу на процесе политичког одлучивања и доношење правних аката. У првим месецима, чланови удружења, све нестраначке личности, пажњу ће највише усредсредити на Статут АП Војводине. Један од чланова, професор Орловић, изабран је и за председника радне групе за израду нацрта измењеног или новог статута. На дужи рок, циљ СПК биће подстицање развоја демократске политичке и правне културе, учвршћивање начела правне државе, изградња уставног морала, очување традиционалних вредности које нису неспојиве са европским тековинама. „Правићемо пажљиву селекцију питања којима ћемо се бавити, али нећемо бежати ни од оних најтежих, попут уставног, које је и даље отворено. Верујем да СПК може постићи значајне резултате, јер га чине људи које повезује љубав према јавном праву и према својој држави, а духовни узори су им великани јавноправне науке као што су Милован Миловановић и Слободан Јовановић“, закључује Петров.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *