Позоришна 2013. – Кад скромност није врлина

Пише Рашко В. Јовановић 

У Београду се не памти тако скромна позоришна година као што је била прошла, која се вероватно може прогласити и сезоном са најмањим бројем изведених премијера на сценама главног града

На почетку овог критичарског прегледа и осврта на 2013. годину у домаћем театру одмах да истакнемо како се уопште не залажемо за некакву хиперпродукцију нових представа, али сматрамо да је нормално у деловању сваког позоришног ансамбла са стално ангажованим члановима да приказује одређени број премијера од којих би замашан део припадао представљању драмских новитета, првенствено дела наших, али и страних драматичара. Међутим, прошле године једино је драмски ансамбл Народног позоришта извео задовољавајући број премијера, и то са релативно добрим односом страних и домаћих комада, док је већина осталих београдских позоришта реализовала минимални број нових наслова. Изузетно мало премијера на сценама београдских дотираних позоришта током протекле године, такође мање представа на сценама општинских установа културе („Вук Караџић“, „Палилула“, односно „Браћа Стаменковић“ и др.) указује на знатно осиромашење позоришнога живота у главном граду, са даљом тенденцијом пада броја позоришних представа. Како изгледа, надлежне то уопште не узбуђује, што налаже позив на узбуну у целокупној културној јавности.

ПРИВАТИЗАЦИЈА И ЗАТВАРАЊЕ? На поменуте проблеме имали смо већ прилику да укажемо у тексту „Умиру ли наша позоришта?“ („Печат“ бр. 298) када смо скренули пажњу и на бојазан која постоји у нашој јавности да престоничка позоришта не сустигне неславна судбина биоскопа, што ће рећи – приватизација и затварање. Поред чињенице да београдски театри чине основ позоришне културе, коју никако не треба изгубити из вида, они који у граду одлучују о њиховом финансирању свакако да губе из вида неопходност да те уметничке институције, осим тога што постоје, морају и живети непрестано приказујући нови репертоар. Не додељујући им никаква средства за ту активност јер им уплаћују само за личне дохотке стално запослених, надлежни за културу у Београду упућују их на различита довијања (изналажење спонзора, копродукције и сл.) која их морају довести до свакојаких уметничких компромиса, што неминовно има негативне последице. Наравно да је овај проблем резултат недопустиво малог постотка што се у нашој земљи издваја за културу те свакако треба очекивати измену одређених прописа, укључујући и Закон о култури, који изискује темељне промене. Али, у очекивању промене прописа не смемо допустити дуже одржавање постојеће ситуације.

Протекле године већина београдских позоришта у просеку је извела две-три премијере, тако да се о неком особитом уметничком учинку тешко може и говорити. Јер, општи је утисак да је до извођења премијера дошло скоро случајно, каткад и изван уобичајених репертоарских оквира појединих театара. Наравно, има и изузетака, међу којима је несумњиво Југословенско драмско позориште које је на Великој сцени „Љуба Тадић“ приказало две премијере – „Отела“ Вилијема Шекспира у режији Милоша Лолића  и „Госпођицу“ Иве Андрића у драматизацији Марка Фотеза и режији Горчина Стојановића.

[restrictedarea]

УБЕДЉИВИ „ОТЕЛО“. ОДЛИЧНА „ГОСПОЂИЦА“ Како је Шекспиров „Отело“ премијерно приказан пред сам крај претпрошле године (23. децембра 2012.) обухватамо га у овом прегледу, јер је та представа била и остала једна од главних ставки репертоара Југословенског драмског у прошлој и овој сезони. Постављајући „Отела“, редитељ Лолић приклонио се минималистичком сценском поступку и у одговарајућем сценографском оквиру Јасмине Холбус изградио стилски доследну представу. Како смо истакли у осврту на ову премијеру („Печат“ бр. 251) редитељ Лолић је посветио највише пажње Војину Ћетковићу који је успео да на уверљив начин одигра Отела. Са пуно мере и такта изражавао је читаву једну скалу осећања – почев од спокојне и благородне нежности понесене љубављу, преко страсних заноса и загрљаја, па до паклене љубоморе што доводи до безумља. Редитељ је успео у покушају да различитим бојама све фазе Отелових расположења обележи и визуелно мењајући боју његовог лица – од најцрње када се заљубљује до светлијих тонова, и зелене боје, кад љубомора, како каже Шекспир, „то зеленооко чудовиште које се рађа из самог себе и храни се само собом“, потпуно загосподари његовом душом. Све те промене боје лица гледалац непосредно може видети, јер Отело мења шминку на позорници. Милена Живановић као Дездемона била је убедљива у исказивању љубавнога заноса, мада није увек успевала да изгледа недужно и невино, без обзира што је свој трагичан крај врло дирљиво приказала. Од осталих извођача особито су се истакли Бранислав Лечић који је у улози млетачкога сенатора имао потребну дозу достојанствености и строгости, Никола Ракочевић одиграо је Родрига у знаку младалачки искренога ангажмана, док је Дубравко Јовановић као Брабанцијев рођак Лодовико био стилски супериоран. Међутим, Никола Ђуричко изгледа да се задовољио да Јага представи само као храброг и дрског војничину, а знатно мање, или никако, као човека сатанских импулса који га воде у злехуде комбинације око Отела. Касио Радована Вујовића био је пренаглашено доброћудан и наиван. Љиљана Међеши у улози Касијеве љубавнице нашла је праву  меру у ставу, оживљавајући типично ренесансну фигуру жене лаких врлина. И остали глумци коректно су тумачили додељене им улоге.

Премијера Андрићеве „Госпођице“ протекла је у знаку одличне глумачке креације Наташе Нинковић у тумачењу главне јунакиње – Рајке Радаковић. Она је успела да удес зле судбине лика који је Андрић балзаковски приказао подробно и аналитички поступно и продорно представи као процес што се развија од прихватања очевог завета да штеди и не троши више од онога што је зарадила, преко доследног спровођења тих правила у бурном времену Првога светскога рата, свакако непогодном за нормално  пословање, све до робовања жељи да се увек оствари профит, али да се притом уштеди на свему. Наташи Нинковић пошло је за руком да на сцени отелотвори Рајкину развојну линију, судбински преображај од младалачког прихватања очеве поуке која ће временом постати њено једино животно опредељење што ће је судбински довести до животног пораза. Глумица је ванредно сугестивно на сцени оживела лик Рајке Радаковић, приказавши нам сву трагичност њене судбине коју је проузроковала опсесивна приврженост штедњи и тврдичењу. И Јасмина Аврамовић мајсторски је донела лик мајке: дискретна у изразу, али и прецизна у еманацији чуђења због понашања и поступака кћерке Рајке, умела је на све тактично да реагује и да се притом дискретно дистанцира од свега што се догађа у њеном дому. Од осталих глумаца истакла се Наташа Тапушковић у улози Јованке, сугестивно и уверљиво оживевши једну специфичну и типично београдску фигуру из времена када се град од оријенталног почео претварати у европски, док је Срђан Тимаров имао довољно спонтаности у представљању младалачкога понашања дајџа Владе Хаџи-Васића, баш као и у приказу понашања рутинираног заводника и љубавника Ратка.Војислав Брајовић дочарао је три лика: газду Обрена Радаковића приказао је достојанствено, Рафу Конфортија суздржано и уверљиво, да би кулминацију постигао као занесени песник. Штета је што редитељ и сценограф Горчин Стојановић није настојао да, макар и у назнакама, на сцени донекле оживи епоху и амбијенте у којима се догађала  радња: време избијања и трајања Првога светскога рата у Сарајеву и, потом,  прве поратне године у Београду.

 

ПРАВА ФОРМА ЗА „ЗЛОЧИН И КАЗНУ“ Почетком јуна на сцени „Бојан Ступица“ ЈДП-а приказана је премијера „Злочина и казне“ Фјодора Михаиловича Достојевског, у сценској адаптацији Анџеја Вајде, преводу с руског и пољског Петра Вујичића и у режији Ане Томовић, сценографији Љерке Хрибар и костимима Момирке Баиловић. Све се збива на дрвеним клупама које су поређане једна иза друге (да ли је реч о некаквом широком руском вагону?) и то нам није сметало, јер је представу усмерило према некој врсти концертнога извођења, што у овом случају савршено одговара. Као у неком радио или телевизијском студију, сви глумци су углавном окренути према гледалишту чак и када воде дуге дијалоге. Никола Ракочевић одиграо је Раскољникова, успевши да савршено синхронизованом мимиком, кретњама и позама при седењу (каткад и згрченом опружању) на клупи, изрази унутрашње немире, упркос спољној тежњи да прикаже смиреност. Љубомир Бандовић као Порфириј Петрович суверено је у разговорима са Раскољниковом размотавао клупко злочина. Милена Живановић као Соња Мармеладова умела је да оваплоти властите интимне преокупације. И остали – Богдан Диклић (Кох) Дубравко Јовановић (Микољка) и Слободан Тешић (грађанин) Александар Радојичић (Разумихин) и Урош Јаковљевић (Замјатов) сасвим прикладно сачињавали су малу галерију личности из света Достојевског.

Пред сам крај године, 15. децембра, на сцени „Бојан Ступица“ приказана је премијера комада „Издаја“ Харолда Пинтера, у режији Горана Шушљика. У реалистички постављеној представи слика апартне ситуације унутар једног љубавно-брачнога троугла приказана је прилично уједначено, с тим што је Небојша Дугалић као Роберт био најближи пинтеровском сагледавању апсурдних компромиса у обманама и самообманама свих актера. У осталим улогама наступили су Гордан Кичић (Џери) Наташа Тапушковић (Ема) и Слободан Тешић (конобар). Ако је Наташа Тапушковић одмерено, без сувишног испољавања емоција одиграла Ему, Робертову супругу и Џеријеву љубавницу, онда се Гордан Кичић као Џери задржао само на површини у сценској презентацији лика, повремено га сводећи на фигуру преузету из наше средине.

 

СОФИСТИЦИРАНИ СПЕКТАКЛ У Народном позоришту у мају инсценирана је комедија „Избирачица“ Косте Трифковића, у режији Николе Завишића. Био је то поприлично хладан и високо софистицирани спектакл, који је режија формирала оптимално искористивши бројне техничке могућности што их пружа Велика сцена Националнога театра. Главну улогу, Малчику, тумачила је Анастасиа Мандић не само као размажену, својевољну и каприциозну особу већ и као замишљену и забринуту удавачу обузету размишљањима о томе како јој време за удају измиче, што је чини нервозном и зато непријатном, каткад и арогантном и категоричном, посебно приликом одбијања просаца. Прочелник екипе просаца, Штанцика, већ уморан од  многих прошевина, различитих комбиновања и перипетија око њих, у тумачењу Дарка Томовића имао је обележје умерене карикатуре, без обзира што је испољавао сигурност у успех у прошевини. Милорад Мандић је веродостојно  приказао Тошицу као заљубљеног кратковидог неспретњаковића који често запада у комичне ситуације. Мандићу је пошло за руком да, непрестано носећи један велики цвет у руци, изрази заљубљеничку упорност и уверење да ће добити Малчикину руку. Иван Босиљчић, духовито и живописно примењујући добро одабране специфичне кретње и позитуре (често подигнуте руке као да жели некуд да полети и превазиђе све препреке!) у намери да и физички искаже оптимистички став романтичара онога доба, мајсторски и сугестивно приказао је новинара Бранка. Тумачи других улога – Драган Николић Гиџа и Александра Николић (брачни пар Соколовић) и Сена Ђоровић (Савета) били су инвентивни у сценским наступима. Инсистирање редитеља да оствари спектакуларну представу не може се оспорити, али се мора рећи да се у спектакуларности некако затурио свет који је приказао Трифковић. Томе је знатно допринела и монументалност сценографије Мираша Вуксановића и Николе Завишића.

На Великој сцени Народно позориште приказало је 22. новембра премијеру представе „Српска трилогија“ и тако почело обележавање Великога рата у којем је српска војска заједно са савезничким снагама, након пробоја Солунскога фронта 1918. године, у муњевитом походу протерала аустроугарске и немачке окупаторе из земље. Реч је о драматизацији фрагмента из романа, „Капија слободе“, трећег дела „Српске трилогије“, коју су начинили браћа Миодраг и Светолик Никачевић. Драматизовани сегмент има наслов „На леђима јежа“, како се и звала представа, први пут са знатним успехом приказана у Народном позоришту 1938. године. Међутим, за ову представу, у Народном позоришту претенциозно названу „Српска трилогија“, што не одговара чињеничном стању, драматизацију Никачевићевих адаптирао је Славко Милановић, који је, пре свега, скратио читав први чин, да би потом, у складу са концепцијом редитеља Славенка Салетовића, младог посилног Исаила претворио у трећепозивца, преузевши поступак који је применио Александар Огњановић, редитељ представе „На леђима јежа“ у Београдском драмском позоришту 1969. године. Сама представа, која би била знатно боља да је у целини имала бржи темпо, у сценографском амбијенту Бориса Максимовића, за који нисмо сигурни да би могао бити у склопу фронтовскога рова, тек у претпоследњем призору, када се обавља договор за напад у циљу уништења бугарскога мерзера, имала је одговарајући набој и убрзанији темпо. Читава глумачка екипа, како нам се учинило, са еланом се прихватила задатака у представи. Посебно су се истакли Вук Костић (капетан Стојановић) Иван Босиљчић (артиљеријски потпоручник) Вук Салетовић (Коста Турчин). Павле Јеринић (Драган, ђак наредник) и Миленко Павлов (посилни Живорад). Представа је завршена дирљивом апотеозом: сви глумци интонативно сигурно и продорно отпевали су на крају познату песму „Тамо далеко“. Судећи по рецепцији на претпремијери и премијери, ова представа имаће бројне задовољне и захвалне гледаоце.

 

 ОД МЈУЗИКЛА ДО БОРБЕНОГ БРЕХТА На Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта приказана је драма „Огвожђена“ Горане Баланчевић, за коју је ауторка добила Награду „Бранислав Нушић“ на конкурсу Удружења драмских писаца Србије 2011. године. Фрагментарне структуре са осамнаест сцена и дванаестак сонгова, драма „Огвожђена“ је складно и ефектно компонована и несумњиво представља занимљиво сценско штиво, што је и осетила редитељка Ђурђа Тешић. Приступивши режији комада, она је успела да оствари, мада не увек довољно, уравнотежену симбиозу између стилскога израза својственог мјузиклима и борбеног брехтовског ангажмана. У овако конципираном стилском оквиру одлично се снашла Душанка Стојановић Глид као тумач главне улоге, раднице Веселе Јовановић. О овој представи писали смо („Печат“ бр. 262) као о успелом осавремењивању репертоара који се приказује на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду. Приказана је и драма „Бизарно“ Жељка Хубача, ништа друго до драмски триптих, који је писац означио као „смешно-тужну причу са трагично-бизарним последицама за пет глумаца и петнаест лица“. Актери те приче су младе личности разапете између прохтева и могућности, као и властитих порива и искушења која не умеју да превазиђу, те се често налазе у незавидним ситуацијама на ивици смрти. Дело је режирала Снежана Тришић. Глумили су – свако по три улоге: Игор Ђорђевић, Никола Вујовић, Милош Ђорђевић, Соња Милојевић и Сузана Лукић и према мери својих немалих талената приказали су по три различите индивидуалности на духовит и оригиналан начин.

 

„РЕВИЗОР“ –  НА ПОЛА ПУТА На Великој сцени Атељеа 212 изведена је премијера Гогољеве комедије „Ревизор“, у режији Иве Милошевић и сценографији Горчина Стојановића. Представа ове уистину комедије над комедијама свакако је могла донети жесток подсмех нашој корупционашкој савремености и штета је што се редитељка и адаптаторка текста зауставила на пола пута. О представи смо писали  („Печат“ бр. 272) и истакли игру Небојше Илића у улози градоначелника, Гордана Кичића као Хљестакова и Бранимира Брстине као Бопчинског.

На Сцени „Петар Краљ“ (пређе Театар у подруму) приказана је премијера „Педесет удараца“, према тексту Тамаре Барачков, у режији Ане Григоровић. Ту смо представу оценили позитивно, указавши на актуелност тематике – ради се о судбинама младих зависника од дроге ‒ и истакли прецизну и инвентивну  режију Ане Григоровић, као и глумце Марка Јанкетића, Тању Петровић и Милана Марића („Печат“ бр. 255).

У Београдском драмском позоришту, на Новој сцени, приказан је комад „Трпеле“ Милене Деполо и Бобана Скерлића. О женама као жртвама физичког насиља у породици. Према подацима које Милена Деполо саопштава у програму представе, свака трећа жена у Србији жртва је физичког насиља у породици, а свака друга психичког насиља. У комаду се приказује како је седам жена доспело у затвор: оне су трпеле злостављање мужева или партнера, да би их у једном тренутку, када им је дошло „до грла“, ликвидирале на различите начине, због чега сада леже у затвору. Комад „Трпеле“ режирао је Бобан Скерлић, не успевши да избегне извесну монотонију када се на крају сваке приче одиграва ликвидација супруга или партнера. Уз видно настојање да средствима спољне глуме оживе излагање наступиле су глумице: Ивана Николић (Дуња) Даница Ристовски (Грозда) Јадранка Селец (Јагода) Милена Павловић Чучиловић (Купина) Наташа Марковић (Малина) Слађана Влајовић (Неранџа) и Милица Зарић (Вишња).

[/restrictedarea]