Почетна / Култура / Поново ради  “Монтевидео биоскоп“ 

Поново ради  “Монтевидео биоскоп“ 

Пише Владислав Панов

У биоскопе je коначно стигао наставак највећег српског биоскопског хита, „Монтевидео, бог те видео“, под насловом „Монтевидео, видимо се“. За филм који је изгреднички испао из трулог замајца домаће кинематографије, а у славу добрих вибрација и вечно популарног и много важног фудбала, Бјелогрлићев „Монтевидео“ је сурогат и филмске и фудбалске среће што овдашњем народу болно мањка

Комерцијално и на сваки други начин најуспешнији српски филм, „Монтевидео, бог те видео“ коначно је добио најављени и нестрпљиво од свих очекивани наставак. Настао углавном од исте екипе с обе стране камере, други део, спојен са првим такође радо гледаном телевизијском серијом, под насловом „Монтевидео, видимо се“, стигао је у домаће биоскопе. Уз помпезну премијеру у Београду, српску копију холивудског вашара таштине, са свим нијансама значаја и важности дотичних персона у публици и на црвеном тепиху, а чије је присуство требало да обезбеди овдашњи „гламур“ и, ваљда, још већи значај премијери. Она би свакако била довољно важна и да није било никог другог до „обичне“ публике, којој је филм и намењен.

ЈЕДНОСТАВАН РЕЦЕПТ Како год, добили смо опет монтевидеовски бископски предах, па и преседан, јер ће захваљујући овом филму 2014. статистички бити година успеха биоскопа и домаћег филма. Један филм ће, као и претходни који је, рекоше, имао чак и до пола милиона гледалаца, бити залог за лажну веру да се публика враћа малобројним биоскопима и да је све поново на свом месту када је филмски посао у питању. Ипак, нажалост, „Монтевидео“ феномен је само ексцес, пролазна биоскопска олуја коју евентуално може поново да подигне само неки нови наставак ове приче. После „Монтевидеа“ биоскопи ће опет бити пусти, а промају у њима ће повремено нарушавати оних неколико домаћих наслова који ће и даље упорно понављати матрицу инсталирања комплекса мање вредности ове земље и свих нас задртих, неуких и европски заосталих у њој.

„Монтевидео“ дуологија се не бави тиме. Време јесте враћено далеко у прошлост, у рану младост Краљевине Југославије, у идилу грађанског живота између два велика рата, па још на Прво светско првенство у фудбалу у егзотичном Уругвају, где је наша фудбалска репрезентација састављена од српских суперзвезда тога времена постигла успех (треће место) који никада није надмашен. То је мизансцен. Али су ликови и емотивни набој приче оно што у ствари прија публици и чини да филм буде поздрављен и радо примљен као нешто другачије, свеже, ведро и дружељубиво. Нешто што не вређа, не понижава и не досађује. Што освежава, пружа позитивне емоције које филм понекад и по дужности својој треба да изазове а што је код нас одавно заборављено и изопштено као нижеразредно. Историјски осврт на Светско првенство у фудбалу 1930. године, комерцијално драматизован и сасвим прихватљиво филмски изманипулисан у форми лагане комедије, са изузетним глумачким ансамблом, уз за наше прилике врхунску продукцијску подршку, чини коначни производ којем публика није могла и не може да одоли. Врло једноставан рецепт, чини се. Али није тако. Заправо, он и јесте и није једноставан. Свакако, ауторска и продукцијска подршка око „Монтевидеа“ јесте кључ његовог великог успеха. Тема потпуно другачија од онога што данас занима овдашње синеасте. Све што, дакле, за домаће прилике није једноставно. За ауторе „Монтевидеа“ (на челу са режисером Драганом Бјелогрлићем) скок преко ове „неједноставности“ је пресудни корак ка једноставности. И успеху. Уложен је огроман напор и велики рад, али су плодови успеха они прави, филмски, а не политички или саможиви и професионално аутистични, као код већине Бјелогрлићевих веома важних колега иза камере.

[restrictedarea]

НА ВИСОКИМ РАМЕНИМА… Посебно је то приметно у другом филму. Милина је гледати како се наставак пропео на високим раменима претходника. Други је део добио финансијску и сваку логистичку и стваралачку подршку не би ли надмашио дуги увод у фудбалски крешендо велике спортске приче старе Југославије. Улагање је било раскошно и атрактивно. Осим иностраних локација (Шпанија и њена Канарска острва, Трст, Црна Гора…) у филму се појављују и велике звезде и врло занимљиве особе. Славни холивудски ветеран, Арман Асанте, рецимо, иако у периоду каријере која више није тако блистава, састављен превасходно од лоших или све ређе, макар осредњих тезги, и те како је освежио екипу „Монтевидеа“ тумачећи на свој типични интезивни и доминантни начин америчког фудбалског менаџера. Асанте је тако освојио публику присуством и на поменутој алахоливудској премијери у Београду. У наставку „Монтевидеа“ гледамо и славну шпанску глумицу, Карлу Санчез, као неодољиву уругвајску лепотицу. Од ње саме можда још занимљивија је песма коју пред камерама пева на плејбек, док ми слушамо песму о слободи у извођењу заслужено угледне ветеранке, певачице Луз Казал, и даље сигурно најпознатије по интерпретацији чувене нумере у једном од најбољих филмова Педра Алмодовара, „Високе потпетице“. Још једна инострана сексипилна ведета, Елена Мартинез, као фатална заводница наших играча, игра у филму па је уз углавном исту екипу из првог дела и ТВ серије, ансамбл добио допуну која му је баш пријала, па и недостајала да се квалитет и атрактивност подигну за још коју црту навише.

За филм који је изгреднички испао из трулог замајца домаће кинематографије, а у славу добрих вибрација и вечно популарног и много важног фудбала, у години новог Светског фудбалског првенства, где нас, авај, опет нема, Бјелогрлићев „Монтевидео“ је сурогат и филмске и фудбалске среће што овдашњем народу болно мањка. Нема сумње да ће отуд биоскопи с овим филмом опет дуго бити крцати. Почетак је управо такав. Тврде да се организују чак и поноћне пројекције у мултилексима јер су све друге распродате. Уз то, услед разорене дистрибутивне мреже продуценти су обезбедили неопходну логистичку подршку да „Монтевидео“, као некада, у доба између два рата у којем се дешава радња, опет постане путујућа филмска атракција и да добаци до свих заинтересованих крајева где су биоскопи одавно пали у вечни заборав. Опет, дакле, ради „Монтевидео биоскоп“, викаће неки локални Ђенка…

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. „Уложен је огроман напор и велики рад, али су плодови успеха они прави, филмски, а не политички…“ Да ономад режисер и глумац Бјелогрлић не направи онај гаф са ратним злочинцем одговорним за смрт на стотине недужних сарајевских Срба Јовом Дивјаком, можда би вам и поверовао да ту нема политике. Па овога Драганчета нисмо могли заобићи ни у једном филму од Ђинђићеве перестројке па све до Равне Горе. Али ипак морам да признам, бољи је иза камере него испред ње.




    0



    0
  2. Мој коментар није прошао, и ако нисам прекршио ни једно од правила коментарисања? Само сам подсетио ваше читаоце на Бјелогрлићеву изјаву коју су пренеле сви медији у Србији и дијаспори: http://www.vesti-online.com/Scena/Soubiznis/122513/Pitanje-o-Divjaku-bilo-namesteno. Такође сам прокоментарисао и његово учестало појављивање у већини филмова и серија снимљених у Србији од 5. октобра па све до данас. Чак сам га и похвалио за његов режисерски рад на пројекту: Моневидео.




    0



    0
  3. Извињавам се!!! Ипак сте га објавили. Ја сам изгледа мало пребрз на закључцима?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *