/полемика/ Невјешто развјенчавање митова

Пише Митар Поповић

Објављујемо полемички осврт професора Митра Поповића на текст „ Лажни митови о Стаљину“  (штампан у „Печату“ бр. 302 од…јануара ове године)

Развјенчавање лажних митова о личностима је хвале вриједан подухват, али то понекад не полази за руком ни веома компетентним историчарима. Аутор текста „Лажни митови о Стаљину“, Ранко Гојковић прихватио се тог посла, не познајући неке основне чињенице о којима пише, а неке посматрајући кроз идеолошку призму што искривљује право стање ствари. Износећи многе неистине, Р. Г. наноси озбиљну штету својој намјери да укаже на политичку позадину изједначавања Хитлера и Стаљина. Већ на самом почетку, Р. Г. заборавља да је саставни дио ове тезе изједначавање нацизма и комунизма. Када је Савјет Европе објавио овакву оцјену, руски патријарх је реаговао рекавши да је то неприхватљиво јер комунизам није био човекомрзачка идеологија, иако је починио многа зла дјела.

 

„ОБНАВЉАЊЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ“ Прва нетачност је да је Лењин Западну Украјину и Западну Белорусију „поклонио“ Пољацима Брест-Литовксим миром. Ове територије изгубљене су двије године касније, Ришким миром, после неочекиваног пораза Црвене армије у рату с Пољском. До рата је дошло због пољске агресије на Совјетску Украјину и Белоруско-Литванску Совјетску Републику, самосталне републике које су имале споразуме о војној сарадњи са Совјетском Русијом. За кратко вријеме Црвена армија је протјерала агресоре преко границе. Уз сагласност пољских комуниста одлучено је да се пређе граница и ускоро се Варшава нашла у обручу.

Прије почетка рата у Пољској избијали су сељачки немири, радници су окупирали фабрике, а у Њемачкој је избио генерални штрајк. Лењин је био опчињен идејом свјетске револуције и очекивао је да ће у овим земљама одмах избити револуција која ће се проширити на остале земље. „Преко Варшаве води пут за Берлин и Париз“, говорио је тада Лењин црвеноармејцима на митингу. Слично је говорио и Тухачевски. Али Црвену армију није дочекала револуција у Пољској, нити неки херојски отпор.

Рат је изгубљен зато што бивши серски поручник Тухачевски, бивши царски подофицир Буђони и бивши богослов Стаљин, нашавши се на генералским дужностима, нијесу урадили оно што би урадио велики школовани генерал, нијесу осигурали простор између позиција својих армија. То су уочили њемачки савјетници и пољска армија је кроз небрањени простор продрла дубоко у позадину противника и пресјекла линије снабдјевања и комуникација. Оставши без хране и муниције, црвеноармејци  су постали лак плијен пољске армије, о чијим војничким квалитетима ни њен врховни командант, предсједник Пилсудски, није имао високо мишљење. Барем тако тврди његов ађутант у својим мемоарима. Од око 150 хиљада заробљеника, више од половине је брутално убијено, укључујући рањенике по болницама, или помрло у логорима. Постоји мишљење да је масакр неколико хиљада пољских официра у Катинској шуми био Стаљинова освета за овај масакр. Хрушчов је уништио све документе о Катинској шуми. Сачуван је само податак да је вршена нека истрага и да је више од 400 официра ослобођено оптужбе.

Лењин је, иначе, Брест-Литовским миром препустио Њемцима само Украјину; Пољска и Летонија биле су окупиране још у вријеме цара Николаја, а Кавказ је окупирала Турска. Бољшевици су свим народима Русије признали право на самоодређење до отцепљења, али је ово право на нормалан начин искористила само Финска. Изасланик совјетске владе на проглашењу независности био је лично Стаљин. Честитао је Финцима самосталност, а затим отишао код финских социјалиста и рекао да ако желе да дигну револуцију, могу рачунати на совјетску помоћ. Све остале државе које су прогласиле независност од Русије учиниле су то у условима стране окупације, Њемачке и Турске.

Устанак финских социјалиста био је угушен уз обилату помоћ Њемачке. У Летонији није имао ко да диже револуцију јер се скоро цјелокупно војно способно становништво налазило ван границе, у Црвеној армији. Бољшевички устанци су успјешно изведени једино на Кавказу, уз помоћ Црвене армије. У мемоарској литератури срећемо податак да су бијели емигранти ово доживљавали као Лењиново обнављање Римске империје. Лењин је, међутим, сматрао да је чврста и стабилна само она држава у коју народи улазе добровољно.

 

НА СЦЕНУ СТУПА ТРОЦКИ Лењиново попуштање пред агресором било је очигледно и такође предмет многих лажних митова. Изазвало је чак и устанак левих есера, који нијесу прихватали такво капитулантство. Али Совјетска Русија није била у стању да се супротстави Њемачкој, чак и да није истовремено трајао грађански рат у земљи. Руској армији нанијела је смртоносни ударац још привремена влада тзв. Наредбом бр. 1  којом се укидају хијерархије у војсци и обавезно извршавање наређења. А Лењин је армију докрајчио утопистичким идејама о народној војсци која сама бира командире из народа.

Када су објавили Декрет о миру, бољшевици су очекивали да ће њихово одустајање од рата довести до свеопштег мира и да ће војници окренути бајонете против сопствене буржоазије. Таквих покушаја је било у Француској и Њемачкој, али су крваво угушени. Нијемци се нијесу освртали на Декрет о миру и ускоро су код Пскова и Нарве катастрофално поразили „народну војску“, под командом морнара Дибенка. Да им није прискочио у помоћ царски пуковник Јордан Пехлеванов и организовао одбрану, стигли би до Петрограда. Тада на сцену ступа Троцки и ултимативно захтијева од Лењина да се створи организована и  дисциплинована армија, у коју би били укључени и бивши царски официри.

Данас је неспорно да су Троцки и његов помоћник Скљарски најзаслужнији за стварање моћне Црвене армије, а та је заслуга, иначе, дуго приписивана Стаљину. Горки  у својим успоменама на Лењина наводи одушевљене похвале Троцком, али тај део је избачен из совјетских издања.

Када је генерал Врангел емигрирао, питали су га да ли му је тешко што напушта Русију. Одговорио је: „Не, није ми страшно што напуштам Русију. Сада они, бољшевици, имају такву армију да од сада Русија не треба да се плаши никаквог спољашњег непријатеља. Ми смо им наоштрили мачеве.“ У многим дисидентским књигама, које сам својевремено читао, било је и негативних оцјена Троцког, али никада нијесам прочитао ништа о његовој „русофобији“ или о плановима чије би остварење донијело Русима судбину америчких Индијанаца.

Разилажење између Стаљина и Троцког настало је због свијетске револуције. Захваљујући ономе што народ зове „здрава сељачка памет“, Стаљин је брзо схватио да од свјетске револуције неће бити ништа и прогласио тезу о изградњи социјализма у једној земљи. Није ми познато да се због руског патриотизма у време Троцког  кривично одговарало. Знам да је Лењин негодовао када се у вријеме рата с Пољском у штампи појавио извјестан број шовинистичких антипољских текстова. За савремене десничаре и то је манифестација „русофобског интернационализма“. Међутим, ваља знати да се у Црвеној армији борио велики број Пољака, према непотврђеним процјенама преко 120 хиљада. Ако је из мале Летоније са око милион становника у Црвеној армији било преко 36 хиљада војника, реално је да је од двадесетак пута бројнијих Пољака из руског дијела Пољске  било толико у Црвеној армији. А ти Пољаци нису кренули у Пољску да је подјарме, да је врате у руску империју, већ да донесу „земљу сељацима, фабрике радницима и мир народима“ и у својој ужој домовини. У таквим околностима Лењинова реакција је била сасвим природна и оправдана. Мињин и Пожарски , који су истјерали Пољаке из Русије, заиста нијесу имали никакве везе са актуелним руско-пољским ратом.

 

ПРИЈАТЕЉСКА УСЛУГА АБВЕРА НКВД-А Просто је невјероватно да је Р. Г. поновио оптужбе против маршала Тухачевског, за које је одавно познато да су фалсификат. Тухачевски је оптужен за припремање државног удара и везе са немачком обавештајном службом, Абвером. Документа о тој „сарадњи“ уручио је Русима чешки дипломата. Хрушчов је тврдио да је ове лажне материјале исфабриковао сам Абвер да би уништио опасног противника. Тухачевски је, наиме, 1936. године објавио текст у којем тврди да је нацистичка агресија у будућности неизбјежна и да се СССР мора војнички припремити за рат. Неки аутори, међу њима и познати совјетолог Роберт Конквест, тврде да је овај материјал био пријатељска услуга Абвера колегама из НКВД-а, што не искључује наведени посебни интерес Абвера. У последње вријеме у медијима се износи тврдња да је Тухачевски ипак припремао државни удар, али с циљем да уклони конзервативне војне руководиоце Ворошилова, Буђонија и друге који су били одани Стаљину али су кочили модернизацију армије.

Чистка у армији која је услиједила имала је катастрофалне посљедице по одбрамбену способност СССР-а. Стари кадрови са искуством из грађанског рата били су неспособни за вођење модерног рата. Стаљин је морао посебном наредбом да забрани фронталне јурише као метод вођења борбе. Нижи команданти постављени на командантске положаје показали су исто одсуство „командантског размишљања“, као и њихови претходници у руско-пољском рату. Црвена армија је у почетку пружала херојски отпор, а до издаје и масовне предаје дошло је касније, када су се многе јединице нашле опкољене због нестручног командовања. Стаљин је брзо схватио проблем, повукао Ворошилова и Буђонија из вођења ратних операција, а преживјеле репресиране официре право из логора вратио у армију, међу њима и маршала Рокосовског.

Један од објективних разлога првих пораза била је Стаљинова оправдана намјера да по сваку цијену избјегне оптужбе да је СССР започео рат. Разлог за то је био и дволичан став америчког Конгреса да ће Америка ратовати на страни онога ко буде нападнут. Стаљин је добро памтио како је Хитлер исфабриковао лажни повод за рат с Пољском, па је забранио да се одговара на њемачке нападе. Чак је одузео гранате пограничној артиљерији. Нијемци су брзо савладали пограничне јединице и продрли дубоко на територију противника, што је још више дезорганизовало одбрану. И о овој епизоди рата стварани су лажни митови.

 

ПЛАНОВИ ЗА „ЕРОЗИЈУ СОЦИЈАЛИЗМА“ Стаљин је био човјек своје епохе, као што је и комунистичка идеологија у оном облику била идеологија своје епохе. Био је противурјечна личност у којој су се преплитале позитивне и негативне црте. Учинио је много за побједу комунистичких идеја, али је много учинио и на њиховом сатјеривању у ћорсокак, што је олакшало планове за „ерозију социјализма“ и разбијање СССР-а. Бесмислено је бранити Стаљина нападима на комунизам. Стаљина не нападају да би руски народ оптуживали за сва зла овог свијета, већ зато да би , позивајући се на његове грешке и злочине, сузбили сваку помисао на очување социјалних тековина радних људи, које су настале управо захваљујући социјалистичким и  комунистичким идејама. Глобалистички неолиберализам донио је народима Русије небројене жртве и патње, а дивљи капитализам им је донио на улице Дивљи запад. Русији, први пут у њеној историји, пријети опасност да се распадне у међунационалним сукобима. Дио руске елите, предсједник Путин и врхови званичних руских религија, схватају да су тензије настале због економских и социјалних проблема. Али у друштву се све више шири националистичка хистерија, која у кризним ситуацијама лако може дестабилизовати земљу.

Познати руски философ и социолог, Александар Зиновјев изјавио је, пред крај живота, да пише књигу „Нови комунистички манифест“, јер не постоје више никакви други идеали осим комунистичких и да се пад човјечанства може зауставити само борбом за социјалистичко друштвено уређење. Изгледа да није успио да заврши књигу, али се у његовим другим књигама и чланцима могу наћи обриси тог будућег новог комунизма. Он није заснован на Лењиновим утопистичким идејама. Зиновјев изричито каже да треба одбацити утопистичке идеје о одумирању државе, класе и новца и градити друштво социјалне равноправности и хармоније. То будуће друштво највише подсећа на  „шведски социјализам“, из бољих дана, прије рестрикција које им је донијела глобализација. У том систему било је мало комунистичких идеја , али доста остварених комунистичких идеала. Више је заснован на идеји Џона Кејнса него Карла Маркса. Данас се у Русији за „шведски социјализам“ залаже једино Руслан Хазбулатов, који је скрајнут са политичке сцене.

Зјуганов се ослободио сувишних комунистичких догми, али његов узор је Кина са импресивним економским растом. А Кина ће, уколико се не тргне и не заустави недопустиво социјално раслојавање, ускоро осјетити на својој кожи посљедице сатанске стратегије „ерозије социјализма“ Збигњева Бжежинског.

7 коментара

  1. Odličan tekst u sveopštoj histeriji antikomunizma kada upravo nacionalizmi Velikih sila i partikularizmi malih socio-ekonomski pustoše zemlje manje razvijenih uz potiskivanje progresivnih filozofskih i političkih ideja. Pa, ipak, države, klase, novac, itd. neće rešiti ni buduće generacije što ne znači da na tome ne treba raditi i da neće biti rešene.

  2. Позадине догађања више од два века, систематски (једних) и површношћу
    других, остају замагљене, допуштајући “рад” и владање, британске, па
    сада, “невидњиве” империје, наследнице.
    Пилсудски, у иѕлаагњу (Геогарфско друштво) у Паризу, пролећа 1914
    (пре почетка рата) износи ко ће ратовати, како и како ће се завршити.
    Он је “врач, погађач”, без сумње!
    Наш, Владимир Гаћиновић (22 г., 1914, 27 г. кад је отрован 1917) из Цириха, јавља о доласку Ф.Ф. на војне маневре у Сарајеву, пре свих.
    “Црна рука”, основана 1911, такође има “конац” до Цириха, а
    активно учествује у организацији атентата, са “српске стране”.
    (Апис и најбољи, му, друг и сарадник, стрељани су на захтев В.Б.)
    Распућина убијају децембра 1916, руски племићи (а познати …)
    а “оверава” (чак са два метка, из непосредне близине) британски
    агент, пардон, службеник Њ.В.,(име поѕнато).
    Керенски (који није био бољшевик), до доласка Лењина, “демонтира”
    монархију (не презајући од фалсификата), разара војску и цео
    државни апарат-државу почетком 1917.
    Немири, штрајкови, демонстарције, насиља, …, тада немају логична
    објашњења. Објашњење даје, …, наравно, “прсти” немачких агеанта.
    Лењин и његова екипа (30-оро), после на кратког боравка и рада,
    у Швајцарској, неуспелих планова за долазак, неометан путује, не
    инкогнито, већ под пуним идентитетом, кроз Немачку (у рату са
    Русијом), преко Балтика и Шведске, са подоста “кеша”, до Санкт
    Петербурга. Уместо хапшења, доцекује га цвеће.
    Додуше, зна се, пут организовала, “уредна туристичка агенција”
    У лепој и неутралној Швајцарској, састају се туристички агенти-
    Британци, Немци уз, како је ред, домаћина-швајцарског члана КП.
    Као и сваки посао, и овај, је “дам-даш”, утолико лакши, кад се
    не даје своје. Како су учествовали професионалци, све је испланирано и иѕведено без проблема.
    (Троцки, са својом екипом, иѕабрао је друге “мајсторе”, други
    пут, па, неочекивано задржан и стигао, доста касније.)
    (О развоју, моделирању, финасирању, …Хитлера и нацизма (писању
    Меин Кампф), други пут, иако ништа ново.)
    О ликвидацији Тухачевског и целог врха совјетске армије, писано је много. Да је то било фатално и узрок смрти милиона војника,
    на фронту и “на путу” после заробљавања, није непозанто. Не пише
    се ни близу довољно о Лаврентију Берији. “Нормално”, он није био
    немачки, већ британски (МИ6) “човек”.
    Тако и зато, повезани су АБВЕР и НКВД, а “мајстор” остао у сенци.
    “Мрак” о “раду” Берије (до смрти-ликвидиран, пре него што је могао
    бити сведок и суђено му), омогућава све лажи о Стаљину. Посебно,
    “изједначавање” нацизма и комунизма и растуће милионе жртава, по
    гулазима-Ћкомунистички злочини”, све се више злоупотребљава.
    Како комунизма нема (ако га је и било у траговима), пропаганда
    то не признаје, јер је циљ био, и остао-разарање Русије.
    То што пропаганда, са свих старна ради, није чудо. Чудно би било,
    што то ми (и многи исте “феле” у Русији и Словенским земљама)
    радимо, да многи, цак, унапред неплаћени, верују да ће се прославити и зарадити пропагандним “пљувањем”, површношћу,
    незнањем, …, а (на крају) јадном издајом сопственог народа,
    па самим тим и себе.
    Србољуб Савић

    • Bravo Srboljube zaboravili ste jos da napisete i to kakvu su ulogu u svemu tome imali i ,, nasi,, karadjordjevici,,

      • Poenta: U “projektu” genocida nad Slovenima (pa smo i mi tu), dosat dugo, kriminalizuje se Staljin. Beriju, gazda
        ne pominje. Broj ljudi, koje je Staljin “likvidirao”, vec se blizi polovini stanovnistva. Nacizam se “brise”
        Od pocetka XIX veka, Srbijom (i Jugoslavijom) upravlja
        jedna sila. Ona je (nama tek nedavno jedva vidljivo) krenula ubistvom Karadjordja. Knez Milos,.., kralj Milan su ziveli sluzeci (nesvesni ili ne), i zasluzili smrt u krevetu.
        Nase istoricare nije zanimala pozadina ubistva kralja
        Aleksandra Obrenovica, pa smo ucili “tabloidnu istoriju”, iako je njegov (namearvani) zaokret ka Rusiji, morao da nadje odjek u istrazivanjima.
        Oalo smo prihvatili da se Bugari, (odjednom) okrecu protiv nas-Srba i postaju nam, “slovensjka braca, za
        noz u ledja”.
        Sta znamo o vezi Mlade Bosne sa (MI6)centrom u Cirihu?
        Kako i zasto je nastala (1911), delovala “Crna ruka”?
        Zasto su Vladimir Gacinovic (ciriska veza M.B.), Apis
        i njegov nablizi saradnik i drug, svi ubijeni 1917?
        Ni danas, ne zelimo da znamo, ko je “ujdurisao” Prvi
        svetski (a isti su i Drugi).U jemu je najteze od svih, stradala Srbija, a na stogodisnjcu, rasparvljamo
        -jeste/nije Gavrilo Princip terorista.
        Da li shvatamo, ko je i zasto posle nas, toliko stradao, dok su neki (a ne, mali) profitirali?
        Znamo li, zaista, zasto je “isforsirana” Jugoslavija,
        i koju je nastankom, usadjen razdor, sukob i klanica?
        Kako su Karadjordjevici, uopste dinastija, kad Karadjordje nije bio nasledni knez (za razliku od Milosa), a kralja Aleksandra (u XIX veku) imenovala
        Narodna Skupstina Srbije (nakratko)?
        Ni pozadinu (pravu) ubistva (i to bas u Francuskoj)
        kralja Aleksandra 1934, nismo istrazili a pripisujemo
        ga samo organizacijama izvrsilaca.
        Nista se, sustinski nije promenilo,od te godine, preko
        visestuke tragedije, tokom II sv. rata, do danasnjih
        dana.
        Ono sto gledamo “slepi kod ociju” danas, je jos tuznija, po nas, prica.
        Da li vidimo, kako nam sve propada, dok se “koljemo
        medjusobno, bez noza i krvi”?
        Da li vidimo, kako nam svima, isti,”corbu kuvaju”, a,
        “balkansku”?
        Sto mi ne vidimo, “oni” vide, znaju, i rade ali ne, ikome od nas, na Balkanu, u korist.
        A, imamo, ne istoriju, vec “istorijske nauke”!
        Srboljub Savic

  3. Dusan Bukovic

    Postoje, po Lenjinu, dve revolucije: demokratska burzoaska i socijalisticka. “Od demokratske revolucuije, pisao je on u ‘Iskri’ 1905 , mi cemo odmah poceti prelaziti, i to bas onoliko koliko nam dozvoljavaju nase snage, snage svesnog i organizovanog proletetrijata, pocecemo prelaziti u socijalisticku revoluciju. Mi smo za neprekidnu revoluciju. Mi necemo zastati na pola puta… Mi cemo svim snagama pomoci celokupnom seljastvu, da izvrsi demokratsku revoluciju, da bi tim lakse bilo nama, partiji proletarijata, sto brze preci novom visem zadatku-socijalistickoj revoluciji.” Lenjin je u “Pravdi” 1921. godine pisao: “Prva, burzoaska demokratska revolucija prerasta u drugu. Druga resave uzgred pitanja prve. Druga ucvrscuje delo prve. Borba i samo borba odlucuje, koliko ce uspeti drugoj da preraste u prvu.”

  4. Staljin je odredio karakter, taktiku i strategiju Komunisticke Partije Jugoslavije, koja se morala bezuslovno provoditi po cenu cepanja drzave. To je jasno podvuceno i izrazeno u clanku “Staljin i nas radnicki pokret”, objavljenom u parijskom ilegalnom organu “Komunist” , God. IV, br. 2 za 1940. godinu, gde stoji: “Drug Staljin je odredio karakter revolucije u Jugoslaviji. Drug Staljin je postavio temelje nase politike po nacionalnom pitanju… Drug Staljin je postavio osnove za ocenu karaktera predstojece revolucije u Jugoslaviji. Vladajuce glediste po tome pitanju u nasoj partiji u prvoj polovini dvadesetih godina, sastajalo se u tome da se Jugoslavija nalazi neposredno pred proleterskom revolucijom… Kada nas je drug Staljin ucio, da polazna tacka naseg nacionalnog programa bude Sovjetska revolucija u Jugoslaviji, da bez svrgavanja burzoazije i pobede revolucije nacionalno pitanje ne moze biti koliko toliko zadovoljavajuce reseno. On nas je istovremeno upucivao da ce se epoha dovrsenja burzoasko-demokratske revolucije izvrsiti pod zastavom Sovjeta, pod zastavom demokratsko-revolucionarne diktature radnika i seljaka. On nam je objasnio da ta epoha dovrsenja burzoasko-demokratske revolucije nosi u sebi nagli prelaz u proletersku revoluciju, pored ostalog i zbog toga sto jedino proleterska revolucija moze resiti nacionalno pitanje…”

  5. Србољуб

    Да ли су ови представници Шесте Личке и остали Титољубци прочитали и неко озбиљно штиво осим марксистичко-троцкистико-хрушчовљевских мемоара. Брка је спасио свет од фашизма!!! Освестите се, пустите Лењина, троцког и Тита заједно са Хитлером, Стаљин није у том друштву.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *