Уместо уводника
Питање избора у Србији одавно већ није унутрашњополитичка ствар. Евентуалним ванредним изборима овдашњим сада се баве и страни дипломатски представници и посланици европског парламента, најмање међутим они којих се ти избори највише и тичу, грађани Србије.
Са једне стране, позиционо-опозициони блок у којем су се окупиле све парламентарне странке осим СПС-а, здушно подржава одржавање ванредних парламентарних избора. С друге стране, СПС је превазишао невидљиву границу која дели унутрашњу политику од спољне, и уз немачког амбасадора, ова странка одлучно одбија да подржи расписивање нових избора. То потврђују речи шефа посланичке групе СПС-а Дијане Вукомановић: „…Изјава немачког амбасадора, господина Хајнца Вилхелма, била је веома релевантна, била је истовремено и отворена и, ја бих рекла, конструктивна. Дакле, Немачка је, односно, представник Немачке је врло транспарентно рекао шта Немачка мисли о актуелном политичком тренутку у Србији и његово мишљење да Немачка не би благонаклоно гледала на расписивање ванредних избора јесте нешто са чиме бисмо се ми унутар Социјалистичке партије Србије сложили јер ми мислимо да није прави тренутак за то…“
Право питање није да ли ће бити избора или неће. Њих ће свакако бити, пре или касније. Право питање је зашто су у заговарању ванредних избора уз позициону СНС стале и опозиционе странке попут ДС-а, ЛДП-а, те многе друге микространке попут ЛСДВ-а , СПО-а и СДУ-а, које би иначе – без компликованих коалиционих споразума – парламент виделе само на разгледницама. Први део одговора је сасвим једноставан: СНС мисли да има капацитет да на ванредним изборима освоји апсолутну већину и да у складу с тим самостално формира владу. Остатак заговарача избора о томе може само да сања, али у суштини нису превише ни заинтересовани. Њима су избори потребни из сасвим другог прозаичног разлога: Да још једном завуку руку у џеп државе и у коцкарском лудилу поново баце милионе евра на неизвесну лутрију звану „Парламентарни избори“, а у нади да ће прећи цензус и тиме решити егзистенцијални проблем.
На те чињенице упућује и последњи извештај Агенције за борбу против корупције под називом „КОНТРОЛA ФИНАНСИРАЊА ПОЛИТИЧКИХ СУБЈЕКАТА – Годишњи финансијски извештаји за 2012. годину“ који је фактички само загребао по површини страначких финансијских токова и трансакција. Прва асоцијација која се добија увидом у финансијске извештаје јесте да свака нова кампања, односно нови избори представљају један вид пирамидалног кредита.
Према детаљном и врло прегледном извештају Агенције за борбу против корупције, апсолутни победник у свим категоријама заобилажења закона за изборну 2012. годину је Г17+, односно УРС. Иако су из претходног периода постојале неизмирене обавезе у износу од око 8,5 милиона динара, коцкарски рискантно УРС се одлучује да своју кампању финансира кредитом од (кога другог) банке. Коалицији УРС су одобрена два кредита који су приказани у извештају, а у висини од 102.426.470,00 динара. За њих су обезбеђене гаранције у виду меница и депонованих средстава од стране другог правног лица (у висини одобреног кредита). Један кредит је одобрен без девизне клаузуле, уз грејс период са каматном стопом три пута нижом од каматне стопе одобрене осталим политичким субјектима. Без обзира на уложена средства УРС нису испунили изборна очекивања, а самим тим нису ни стекли право на рефундацију уложених средстава. Налазом ревизора, биланс успеха странке у 2012. години је губитак у износу од 378.159.000,00 динара.
Привредници би то назвали стечај, или банкрот, или бар добар материјал за реструктурирање, међутим, не и на српској политичкој сцени. Поменута странка има „коалициони капацитет“, економско-политички потенцијал који треба да покрене читаву државу и да подигне посрнулу привреду на здраве ноге. То што је посрнули УРС неком подсекао „здраве ноге“ како би опстао на политичкој сцени и није толико важно у укупној слици. Неколико поверилаца, правних и физичких лица, који се хватају за главу, летећи у прави стечај и тешко изводљиво „реструктурирање“, само су колатерална штета за осведочене штеточине којима је и даље допуштено да постоје као политички субјект. И сасвим легално.
ЛДП се легитимише на сличан начин. Ући у траг средствима којима је располагао ЛДП за кампању 2012. године показало се као лавовски залогај, како за Агенцију за борбу против корупције, тако и за овлашћеног ревизора. Попут УРС-а, ЛДП је такође ушао у нову кампању са неизмиреним обавезама из претходне. Према налазима ревизора, чини се да је већи део новца за кампању ЛДП прибављао сумњивим донацијама правних и физичких лица, као и једноставним неплаћањем насталих обавеза. На тај начин ЛДП је само у кампањи направио губитак од 165 милиона динара. Осим тога, ревизор скреће пажњу на чињеницу да је против ЛДП-а покренуто више судских спорова у вредности од више десетина милиона динара, углавном због дуговања за закуп и неплаћених медијских услуга.
ДС за дивно чудо, и упркос блокираном рачуну због дуга Развојној банци Војводине од 360 хиљада динара, завршава 2012. годину са добитком од 215 хиљада динара.
За све њих је заједничко константно кршење закона и борба за власт не само власти ради већ и због покретања нове спирале финансирања странке у којој се сваки уложени динар у кампању кроз период парламентарног опстајања вишеструко врати.
И на крају, куриозитет. Током кампање 2012. године ДСС је скупила више новца него што је потрошила, те је по завршетку избора у државну касу вратила 450 хиљада динара. [/restrictedarea]
