Почетна / Култура / Перо Слијепчевић (1888–1964) – Маг није заборављен

Перо Слијепчевић (1888–1964) – Маг није заборављен

Пише Лаура Барна

Поводом педесетогодишњице одласка великог мага писане речи прилика је да се подсетимо како је он разрађивао националне теме, сагледаване у ширем, европском контексту, олако и питко их представљао – за будућност

Неким писцима је суђено да пишу и говоре о другима, попут великих магова речима сажимају прошло и своје време, креирајући снагом духа и ерудиције – ново, а остају само хроничари судбина и времена, њихова дела заробљена неразумевањем, па и небригом друштва – без ширег одјека. Таква судбина је задесила и Перу Слијепчевића (Самобор, код Гацка, 1888 – Београд, 1964) германисту, књижевног критичара и теоретичара, песника, есејисту и публицисту, научника. За живота је уживао углед врсног интелектуалца и мислиоца, а након смрти – скрајнут у позадину!

Први пут Перо Слијепчевић се појавио у Српској ријечи са чланком под насловом „О моралном васпитању“. И тај морални узус постаће простор у којем ће се за живота кретати и стварати. Веома умерен у одабиру и одмерен у реализацији идеја, исказиваних једноставним, незаводљивим а надахнутим српским језиком, није се истицао нити западао за око књижевним критичарима и литератама савременицима. И сам се определио да критикује и доноси вредносне судове, занимајући се за уметничке теме и свакодневну па и општу проблематику с којом се уметници суочавају, књижевну културу, социјална и друштвена питања, али и националну уметност, с посебним интересовањем за средњовековну баштину. Уз германски осећај за концизност, способност савладавања и свођења мисли на суштину и битно, а које сугестивним начином изражавања постаје битно и читаоцу, Слијепчевић је разрађивао националне теме, сагледаване у ширем, европском контексту, олако и питко их је представљао – за будућност.

Његов изражајан луцидитет, формиран на родном херцеговачком поднебљу, био му је највиши и једини закон одржања и опстанка у околностима које му за живота и нису биле баш наклоњене, уз храброст какву изискује војнички морал подстицан и креиран ратовима. А чинило се да, излазећи из једног, ускаче у нови рат, из бунта у бунт.

Одмах после завршене гимназије у Мостару, Перо Слијепчевић одлази на студије германистике и филозофије у Беч. И не завршивши их, пријављује се у балканским ратовима као добровољац у црногорској војсци под Скадром, али убрзо прелази у српску војску на Брегалници. Болешљив, танане конституције, али и тананог сензибила, на попришту није био само војник већ и песник, бележничар драматичних дешавања и ратни извештач. У време Првог светског рата, иако незаинтересован за политику, путује управо политичким пословима по Европи и Сједињеним Државама: у Рим, Женеву, Париз, Њујорк… са звањем секретара министра иностраних дела. И ни тада не престаје мудро да синтетише наносе свакодневице, бележи и записује импресије места и времена.

У периоду од 1919. до 1925. именован је за секретара сарајевског Српског просвјетно-културног друштва „Просвјета“. А био је активан и у покрету „Млада Босна“ у којем су се политичким и револуционарним ангажманом истакли многи наши писци и песници.

Под окаснелим утицајем европског артизма, првих деценија XX века комешало се и врило је и у српској уметности, нарочито у књижевности. Нове теме за новог човека у надолазећем времену потискују окоштала схватања о литерарним вредностима с опорим укусом традиције и локализма. Појавом нове генерације смелих приповедача и песника: Милутина Ускоковића, Милоша Видаковића, Симе Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Исидоре Секулић, Милице Јанковић, Вељка Милићевића, али и нових тенденција у критици које је парадигматично представљао Димитрије Митриновић, јавља се и бунт какав је најпре уметност у једном друштву кадра да покрене и усковитла. Али Први светски рат скресаће крила многима од њих. Неки ће грубо атерирати на Земљу, утопити се у великој Води (Дис пророчански ствара „Утопљене душе“) или пак остати довека на Небу или у Ватри суђеног им трагизма.

Истрајавши, Перо Слијепчевић се све преданије окреће есејистичком жанру, надахнуто пишући, искључиво у границама факата, студије и монографије о српским великанима: Његошу (О Лучи Микрокозми) Јовану Дучићу, Алекси Шантићу, Милану Ракићу, Исидори Секулић, Вељку Петровићу, али и светским – опсежна студија о Шилеру, расправе о Томасу Ману, Гетеу, Херману Вендлу, као и неколико историјских студија о немачкој књижевности и кључним уметничким и хуманистичким правцима и покретима. Већина тих радова биће објављена 1956. године у Београду у „Сабраним огледима“.

Докторску дисертацију с темом „Будизам у немачкој књижевности“ (1917) Перо Слијепчевић брани у швајцарском градићу Фрибургу. Од тада почиње његова универзитетска каријера, прво на скопској медреси (1925) после и на Филозофском факултету у Скопљу, где 1938. постаје редовни професор германистике. Пред Други светски рат, веома нарушеног здравља, што ће се одразити и на књижевни ангажман, прелази у Београд, где завршава предавачку каријеру 1958. године на Филозофском факултету, као шеф Катедре за немачки језик и књижевност.

Перо Слијепчевић ипак није заборављен, његова писана реч, и дан-данас актуелна и свежа, постаје све гласнија. „Сабраним делима“ у десет томова, објављеним 2013. године, достојанствено је одана почаст овом великом и свестраном мислиоцу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *