ПАТРИК БЕСОН /ПИСАЦ/ – Није нормално да човек за живота не пише

Разговарала Мила Милосављевић

„Никада нисам разумео зашто је књижевност резервисана само за писце. Мислим да би требало сви да пишу као што се сви, или готово сви баве спортом, као што сви, или готово сви имају породицу, сви или готово сви путују у иностранство, сви или готово сви славе Божић у кругу своје породице…”

Са идејом да, како каже, брани Србе Патрик Бесон је дошао први пут у Србију пре осамнаест година. Од тада, па све до данас, овај врсни француски писац, бриљантног ума, оштрог пера и храброг срца чини то непрестано. Слови за једног од најангажованијих европских интелектуалаца, чији текстови у угледним француским часописима изазивају живе и бурне реакције. Написао је више од двадесетак романа (први је написао још у седамнаестој) а за свој рад овенчан је Наградом Француске академије као и престижном наградом „Ренодо“.

Српску престоницу посетио је недавно а у организацији Друштва француско-српског пријатељства, поводом предавања које је одржао на Филолошком факултету студентима француског језика и књижевности, на истоименој катедри на тему ,,Да ли је француска књижевност мртва“. Патрик Бесон за ,,Печат“ овом приликом говори о књижевности, али и о Косову и Метохији, Европској унији, новом капитализму, о Србима и наклоности коју према нашем народу гаји све ове године, првом сусрету са Београдом…

 

Откуда надахнуће за наслов предавања: „Да ли је француска књижевност мртва?“

Наслов је дат као питање али и као провокација: наравно, одговор, који на крају гласи јесте, шала је. Подсвесна порука овог предавања је да књижевност јесу осећања, да је то живот и да се са њом можемо поигравати као мачка с клупком вунице. Текст је у целости изашао у француском часопису Le Point. Дакле, и остала публика којој је штампа преко интернета доступна може га погледати. Претпостављам да ће у Француској чланак подићи прашину;  појавиће се у броју посвећеном Нелсону Мендели, дакле сви ће га купити. Биће то двоструко историјски број, пошто ће се у истом броју по цени од свега три и по евра, говорити о смрти Нелсона Менделе и о смрти француске књижевности,.

Како књижевност ниједне нације на свету, па ни француске, не може да буде острво, већ само део глобалног књижевног архипелага, како видите савремену светску књижевност данас када сви понешто пишу и сви би да буду писци, понеко из досаде, понеко из жеђи за славом. Чини се да су лаптопи заменили исповедаонице а неретко и психијатријске ординације. А у Гутенбергову галаксију би да ујаше много тројанских коњића.?

Пре свега и најискреније,  никада нисам разумео зашто је књижевност резервисана само за писце. Мислим да би требало сви да пишу као што се сви, или готово сви баве спортом, као што сви, или готово сви имају породицу, сви или готово сви путују у иностранство, сви или готово сви славе Божић у кругу своје породице, устају ујутру, студирају, раде. Писати је за мене сасвим природна ствар и не видим зашто то сви не би радили. Нимало ме не изненађује чињеница да све већи број људи жели да пише. Напротив, мислим да је то веома добро и сматрам да супротно, оно кад људи не пишу, није природно. Људи пишу кад пожеле да расветле своје најдубље доживљаје, кад покушавају себи да објасне интимне стрепње, кад хоће боље да разумеју свет, или хоће да свет њих боље разуме… Дакле, писање је, како ми се чини, основица свеукупног људског живота. Готово да бих рекао да, зато што пишу, једино писци имају нормалан живот… Уопште није нормално да човек за живота не пише, на овај или онај начин…

Дакле писање је, у неку руку, захваљујући новим технологијама, заменило живу реч. Пошто је писање мој занат, ја све време говорим људима: немојте ми слати мејлове, не волим да читам, нећу вам одговорити, немојте ми писати, говорите ми… Моја потреба да ми људи говоре много је већа него да ми пишу… јер писање… ја управо то радим све време.

А када је реч о светској књижевности… па не знам… У еволуцији света у односу на књижевност смета ми једино опсесија моралом, нека врста религије  доброг која се шири преко апсолутно свих могућих и замисливих канала. Плашим се да на крају уметници неће смети више да буду оно што јесу, то јест, да ће толико бити захваћени моралним правилима – да се добро опходе према  породици, према својим ближњима, према родитељима, према суседним народима, да буду честити, да не праве испаде и тако редом. Бојим се да ће та врста велике мреже, великог моралног затвора што се шаље путем свих средстава комуникације на крају  угушити уметника и да ће га уништити на начин који сам објаснио у овом свом предавању. Дакле, бојим се да се човек више не усуђује да буде јединствен, индивидуалан, личан, оригиналан, људски, како ми се чини, да је модел морала који се људима намеће толико јак да мало ко има смелости да буде нешто друго, па у складу с тим и да произведе уметничко дело… Јер заиста, уметничко дело јесте  најинтимнији, најснажнији  израз изоловане јединке. Оно не може бити колективно зато што мора да одговара само једном критеријуму, критеријуму особе који га ствара.

[restrictedarea]

Писац сте постали као врло млад човек. Написали сте од тада четрдесетак књига. Признајете да сте се уморили, донесете одлуку да престанете да пишете, да је доста писања, и – чудо се опет деси. Рекло би се да је страст за писањем код вас једноставно неугасива.?

Последњих година свој рад сам више усмерио ка писању есеја и новинских чланака. Новине су за мене веома важне, оне су најбитније. Енгелс је говорио да су новине „библија сваког материјалисте“. Када радим за новине, онда то радим с највећом могућом озбиљношћу и са много страсти… Новинарство никако не схватам олако, за мене је новинарство подједнако важно као и књижевност, чак можда и важније, и сви писци који су ми нешто значили били су исто тако писци што пишу за новине. У једном тренутку свог живота, имао сам утисак да сам све рекао, па чак и да сам понешто поновио и више пута. Али… увек има нових страсти које се рађају према некој земљи, према некоме, према некој уметности, према мислима. О томе сам јуче размишљао и паде ми на памет: да је Пруст доживео моје године – Пруст је умро у педесетој а мени је педесет седам – мислим ја, он би имао још много тога да каже о времену, јер после педесете сâм сам научио много нових ствари о времену… између осталог, застрашујућих ствари, веома тешких да се опишу… Али Пруст са својим талентом, успео би да их опише; ја ћу само покушати иако нисам сигуран и да ће ми поћи за руком.

У ствари, сви се налазимо као у неком временском лифту и на сваком спрату, макар се нашли на сто седамдесет другом, на двеста педесет седмом, на  петсто осмом спрату, засигурно увек постоји нешто друго, с једне стране, нешто што мислимо на нов начин, а с друге, и оно што смо доживели видимо у другом светлу које временом постаје све различитије.

Некада су писци били ти који су градили укус читалаца. Данас, међутим, имамо писце неретко чак и условљене од издавача да се поводе за недостатком укуса код публике из комерцијалних разлога. Какав је ваш став о овом питању?

Мислим да је у свим епохама било писаца који су се поводили за укусом публике, али ти су писци нестали заједно с публиком која је неговала такав укус, пошто се укус публике мења, различитих је облика. Понекад свраћам у антикварнице, гледам књиге које су се продавале пре педесет година у тиражу од милион до два, три милиона примерака; њих не само да нико више не чита него се питам кад их прочитам како је икада нешто слично неко могао волети. Укус вам је као и мода, као и друге ствари; укус је пролазна ствар, лепршава, зачас се може променити. Мислим да су одувек постојале разне моде и у књижевности, могли бисмо и да их набројимо… Али увек је било људи изван те моде. Углавном данас читамо ове друге, зато што су управо они следили свој ванвремени пут… време је уобразиља, како је то лепо Кант објаснио. Време не постоји, дакле ако се уздате у време, уздате се у нешто што не постоји; имајући ово у виду, све што радите осуђено је да нестане.

Много је писаца, а мало ангажованих међу њима. Где се изгубио критички дух? Шта га је угасило баш сада када живимо оволику хипокризију?

Осим шачице ексцентричних који су се конфронтирали с влашћу, писци су истински почели политички да се ангажују у XVIII веку. То почиње са филозофима у  XVIII веку, веку Светлости у Француској, затим у XIX веку са Виктором Игоом, Дикенсом, Толстојем, Достојевским. Дакле, имамо, рекао бих, век и по реалне ангажованости писаца у политици, било да је реч о писцима реакционарним наспрам религије, као Достојевски, било да је реч о преткомунистичком времену и анархистима, као Толстој, или о ангажованости у комунистичкој партији као  Арагон. И шта се онда десило? По мом мишљењу, десило се то да су практично  сви политички системи доживели крах… поготово револуционарни системи, као фашизам, или комунизам… разултати су толико били лоши за народ и патње тако велике да су писци на послетку схватили да се више не вреди ангажовати ни на једној страни зато што  у суштини сваки ангажман води у револуцију, а револуција у велику несрећу. Дакле, боље је држати се осећања, оних мање-више људских, кохерентних, логичких, демократских. Ангажоваћемо се против ангажмана, или ћемо се, на крају крајева, приклонити неком не сувише ризичном ангажману, као на пример – одбрани деце, жена које туку, бранићемо жртве и томе слично. Престаћемо да се боримо за идеју. Уосталом, све смо то видели, не тако давно, баш овде у Србији. Многи писци су се ангажовали у време рата и за то су платили цех, рекао бих, интелектуални цех, морални цех, а између осталог, неки од њих су још у затвору. Дакле, чињенично стање до којег су писци дошли јесте такво да било која ствар да се брани, свакако се све завршава поразом, покољем, рушевинама. Нека је то капитализам, фашизам, комунизам, свакако ће се ангажовати узалудно. И сасвим је тачно, када се ангажују узалуд, они губе од свог интензитета, губе моћ евокације, губе контакт с масама, губе контакт с историјом, и то је донекле предмет мог предавања. Губећи све то, због тога што не желе на себе да преузму ризик лошег избора, или избора лошег система, они губе део сопствене силине, губе део снаге, губе део талента. И зато су свима досадни, нико их више не чита. Разлог томе треба тражити у чињеници да живе у зони без ризика, у зони без ангажовања, у баш-ме-брига зони, и све то називају књижевношћу, а у ствари, та њихова књижевност нема више сока, нема укуса, нема снагу какву су пре имале књижевност Достојевског, Виктора Игоа, или Толстојева или Арагонова, снагу свих великих писаца, можда чак, погрешно ангажованих. Али грешка је ипак била добра, грешка је као ђубриво које се додаје пољу, смрди, али из њега расте цвеће.

И код самих Срба словите за великог познаваоца политичких прилика у Србији. Шта мислите о недавним догађајима у Хрватској који сведоче о једној снажној експлозији нацизма, тачније речено – фашизма? Мислите ли да би се данас требало бојати неонацизма?

Не. Када је реч о нестајању ћирилице: моја мајка која је Хрватица, рођена у Загребу, лоше је стајала с ћирилицом. Мислим да је то штета, и онда,  као и сада… двадесетих година било би јој то од велике помоћи… Увек је штета када се нешто укида, нешто што у суштини богати дух. Истина је да је ово била земља с више религија, с неколико писама, дакле земља различитости у којој је човеков ум био увежбан да истовремено мисли и ради више ствари и то је оно што даје, што је, по мом мишљењу, давало Југославији динамику. Уосталом, још и данас то даје интелектуалну динамику, како Србији тако и другим крајевима бивше Југославије. Не, не мислим да се прилике могу поредити и да би се данас требало плашити повратка нацизма.

Могу додати и ово: како је Хрватска у Европи и како ће и Србија бити у Европи за пет до десет година, и Хрватска и Србија поново ће се наћи у истој земљи која ће се звати Југосл-Европа, дакле већ смо на путу да се обнови Југославија. Ја сам нечим другим изненађен: на сваком такмичењу „Евровизије“, када пева српски певач, Босанци, Хрвати дају му по дванаест поена, када пева Босанац, Срби и Хрвати дају по дванаест поена, дакле постоји још увек нека нит која се провлачи кроз све те земље упркос свим драмама које су се десиле. Јасер Арафат је говорио: Мир се може склопити само са онима с којима се ратовало. А искрен да будем, не видим зашто би Хрвати чували ћирилицу, у ствари они имају латинску културу. Мене збуњује и брине нешто друго: они мењају речи, што значи да ће за педесет година, пошто на томе раде лингвисти,  хрватски бити неразумљив за Србе.

Много пута сте – упитани за Косово и Метохију и судбину данас окупираног  дела територије Србије – одговарали да ће Космет поново бити српски, са много више уверења од самих Срба који сањају исто. Шта је то што поткрепљује ваше уверење?

Зато што је неправда превелика, а зна се да сувише велика неправда никада не може трајати дуго. У овом случају читава историја показује да Косово не само што је српско него је то колевка Србије, колевка религије, колевка културе, колевка историје, дакле као када бисмо, како сам једном рекао у Француској, напрасно  дали независност замковима Лоаре или централној регији Ил де Франс. И знам да границе никада нису вечите, границе се све време кроз векове мењају. Уосталом данашња Европа за коју се тврди да је вечита – постојала је много пута, Римско царство, то је била Европа, царство Карла Великог, и то је била Европа, Наполеоново царство –  Европа, а онда се све то распало и поново створило. Мене фасцинира нестанак Аустро-Угарске која је у XIX веку ипак била у средишту европског политичког живота, била је централна, рекао бих, неуралгична тачка, а  потпуно је нестала после Првог светског рата. Често понављам да је најбољи светски стрелац из пиштоља био Гаврило Принцип: испалио само један метак, а осам милиона мртвих је пало. Дакле, мислим да заиста, из историјских разлога, и с обзиром на то каква нам изненађења припрема историја, не видим како Косово, у овом или оном тренутку еволуције нашег континента, не би поново постало српско. Можда чак и на захтев самих становника Косова којима ће дозлогрдити пресађивање органа или трговина дрогом и организовани криминал и који ће од Србије тражити да им притекне у помоћ. Историја је увек изненађење, она је увек еволуција, а како би рекао Шимон Перес, бивши премијер, председник Израела, „Не знам шта се може урадити с песимизмом“.

Ако нам је Косово и Метохија унутрашња болна рана, Европска унија је опет по много чему једна од наших мука. С једне стране су власници илузије који Европу виде као обећани рај заслужен после толико патњи, други пак имају снажан отпор јер не желе да буду грађани трећег реда, те да једу ГМО храну, док нам земља полако постаје депонија нуклеарног, фармацеутског или пак неког другог отпада којим би нас ,,старији“ чланови наше нове, европске породице обилато даровали. Ви сте пак, наизглед шаљиво, ЕУ видели као ,,журку изненађења“?

Европска унија је као нека surprise party, човек није сигуран да ће тамо бити забавно, па ако и није позван, није страшно, дакле, то вам је Европа. Најискреније, откад постоји ЕУ,  не мислим да људи говоре боље, чак мислим супротно (у сваком случају за Французе знам, а можда је тако и са осталим европским народима). Не знам да ли би се живело боље или горе да нема ЕУ, али знам да је то организација којом уопште нисмо одушевљени. Ни ми, ни Немци, ни Шпанци, ни Португалци, ни Грци. У сваком случају, може се рећи да народи који данас у Европи најбоље пролазе нису у ЕУ, или су то народи који нису прихватили евро, значи Швеђани и Енглези, а и Америка је прилично добро изишла из кризе из једног разлога – или једног од разлога – не припада Европској унији. Дакле, уопште нисам убеђен да је та Европска унија добра ствар, било за кога. Али нема везе, она је ту и тако вам је то: не бити унутра кад су сви тамо, чак и ако вам кажу да тамо и није богзнакако, чак и ако вам сви узалудно говоре да је славље промашај, да не треба ићи, да се служе лош алкохол и одвратно месо, када сте напољу и гледате оне који улазе, осећате се лоше, желите да и сами будете тамо са свима, чак и ако тамо где су сви није добро. Е па онда, не знам баш да ли Срби имају интереса да уђу у ЕУ, али засигурно знам да делују као да пате што нису унутра, а Хрвати већ тамо. Али ни Хрвати се, уосталом, нису били сродили с идејом да уђу у Унију, много су оклевали, и нисам ни сигуран да им то потпуно одговара. Али, тако вам је са великом централном организацијом. Мислим да је ЕУ прошле године имала економски раст раван нули, а једина земља на свету изван ЕУ која је имала пораст раван нули је Иран. Дакле, она свакако и није тако идеална за економију наших земаља. Када је Србија у питању, не знам заиста, идеја да у ћевапчићима има генетски модификованог меса баца ме у очај, или да српска јаја одлазе у Холандију, а да се овде једу белгијска, то уопште није добро. Ја лично, из егоистичних, књижевних и гастрономских разлога, више бих волео да Србија не уђе у Европу, али имам утисак да многи Срби сматрају да је то њихова последња нада да се покрене земља и да се убрза економско уздизање.

Берлински зид се, како мудро рекосте, „срушио на Југославију“. Како бисте, као неко ко је у неку руку и сведочио расулу, описали укратко тај део историје Балкана, будући да сте боравили и у Србији и у Босни током рата?

Југославију је држала снажна Титова личност, самоуправни социјализам и доминантна позиција у Покрету несврстаних. Када су сва ова три елемента нестала, земља то није могла да преживи. Агонија је била ужасна за све. Сада сви покушавају да сачувају добра сећања. Сама личност маршала Тита, захваљујући његовој аури, његовом ауторитету, као и његовој бруталности држала је све на окупу. Када је пао и Берлински зид, када је, у ствари, социјалистички систем у свим земљама света пропао, тешко је било одржати Југославију у заједници, али држати Југославију у заједници одувек је представљало проблем. Постоји једна изванредна књига Ребеке Вест коју је написала уочи Другог светског рата. Књига има хиљаду страница, прочитао сам је летос. Она 1939. године објашњава зашто се ова творевина неће моћи одржати, како мисле једни а како други, о каквим је непријатељствима реч, о злопамћењу, о љубоморама, о осветама итд. Дакле, таква врста конгломерата који се одржава неким акробатским чудом није могла да преживи нестанак и социјализма и Тита. Имајући то на уму, мислим да је до растанка могло доћи на мирнији начин, као између Чеха и Словака. Али, због низа историјских изопачења, политичких несрећа и личних лудила и код једних и код других, ствари су добиле драматичан обрт, а после, када је ствар добила димензије драме, прво што је требало урадити јесте да се успешно разреши док још не дође до претеране драме и ту су здушно прионули многи… говори се о националистима и о ратницима… многи су покушали ствари да среде… међутим, ситуација је била крајње сложена. И због тога, данас, дошло се до каквог-таквог решења које је, по мом мишљењу, употребљиво. Као што рекох, Словенци, Хрвати и Срби поново ће се наћи у истој земљи, у великој европској земљи. Уосталом, када је већ дошло до међусобног рата,  једноставније је успоставити нормалне односе. Једноставније је мушкарцу да се сложи са женом од које се развео него са женом од које би хтео да се разведе. Овде је до развода дошло, био је крвав, остала је прилично танка алиментација, а деца су у Канади, или су за сваки случај у Аустралији, деца су отишла. Поново се, дакле, може мирно разговарати, са Словенцима, са Хрватима, са Босанцима, са свима редом, са целом породицом.

Како памтите ваш први долазак у Београд и шта је био разлог због којег сте пожелели да се овде вратите поново?

Први! Да, било је то 1992. године у октобру. На позив мог покојног пријатеља Моме Димића дошао сам на Октобарске сусрете писаца. Требало је да останем осам дана, а остао сам три седмице и нисам присуствовао ниједном предавању. Сваки пут када би ме Мома срео на улици с мојом пријатељицом (у то време сам се забављао с њом, касније је постала мој представник за штампу, генијална једна девојка) никада ми није учинио ни најмању примедбу. Могао је да ми каже: „Требало је да присуствујеш излагањима, зашто и ти ниси говорио на скупу, могао си доста да кажеш о књижевности.“ Уместо тога увек би ми рекао: „ Како је?  Јеси ли срећан?“ Кратко бих му одговорио: „Добро сам“, и тада сам схватио да је ова земља за мене.

Као писац подужег стажа, али и као велики љубитељ књига и заговорник културе читања, реците нам којих би то десет књига требало неизоставно да прочитамо пре него што умремо?

Треба прочитати Дивље палме Вилијама Фокнера, Јаковљеву собу Вирџиније Вулф, Ујкин сан Достојевског, Крила голубице Хенрија Џејмса, Арагонове Комунисте, а осталих пет… било којих пет мојих.

Безброј пута су вас питали зашто волите Србе. Ја ћу вас питати зашто Срби воле вас и како је то заправо бити вољен од Срба?

Мислим да је то као у љубави: с неким имате везу, а у ствари не знате зашто. Таква веза је неуништива, чак и ако нас та особа нервира, или вам досађује, или вас замара, или се посвађате с њом и све остало, знате да та веза и даље траје. С друге стране, има особа које волите, за које мислите да су лепе, интелигентне, љубазне али са њима немате везу, не осећате да имате однос са њима. Дивите им се, свиђају вам се, волите кад сте с њима, али не осећате да сте везани за њих, а друга нека  бића с мање квалитета желите. Ето, упркос свим њеним манама, Србију волим, и упркос свим мојим квалитетима, она мене воли. Нисам сигуран да Србију волим, али знам да ми се десило да ми је неко у једном тренутку рекао: „Треба да дођеш да уз Србе ратујеш и да са њима умреш.“ Урадио бих то… Нисам сигуран да је то љубав, то је нешто друго, то је много тајанственије, али љубав… не, нисам сигуран… често ме Срби нервирају, а и ја њих много нервирам, али оно што је вредно јесте веза која се успостави међу људима… нису у питању квалитети и мане. Јуче сам прочитао код Марсела Пруста причу о госпођи која је лудо заљубљена у потпуно безвредног мушкарца. Опседнута је њиме, све време се распитује шта он ради, где је, а он не разуме шта она од њега хоће, зато што он њу сматра генијалном, а себе ништавним, и пита се: ма шта она има са мном? И тако, она протраћи свој живот само зато што је заљубљена у безвредног типа који не разуме шта она од њега тражи, а он чак и није присутан, не занима се за њу. Свиђа ми се код Пруста управо то како описује оригиналност, истанчаност, ексцентричност осећања…. Готово сва осећања су ексцентрична и ниједно осећање није  заједничко, свако је оригинално. Ето то је то… Дакле, веза постоји али не знам зашто. И не верујем да ћу икада открити порекло те везе. Јуче док сам слетао на аеродром „Никола Тесла“ помислио сам: ево како равно шездесет пута долазим овде, а волео бих да знам зашто. Волео бих да ми неко објасни зашто већ шездесети пут слећем на овај аеродром, као да се спуштам скијашком стазом: клизим, има снега, имам скије, дакле све иде веома брзо… али зашто се спуштам баш том скијашком стазом, а после се истим путем пењем, и опет спуштам… Ето тако радим већ пуних  двадесет година… Кад би неко могао да ми објасни зашто, јесу ли код вас добри психијатри? Неки добар српски психијатар,  могло би то да помогне.

Оно што ће посебно занимати бројне љубитеље вашег књижевног стваралаштва јесте хоће ли се ускоро појавити превод неког вашег новог романа на српски језик?

Поново су изишла два тома романа код „Цептера“: у првом, Дара, Лењивица, Вештина завођења, а у другом Пушкинова смрт и Брабанови. То је пет мојих најзначајнијих романа. Немам неку нарочиту жељу да… Хоћу да кажем, има много других писаца које Срби треба да читају, мене су доста читали, у реду је… А онда, објављивати књиге овде у време рата, био је то више политички чин. И уопштено гледано, не пишем више толико често романе,  мало ме је прошла жеља… То вам је као спорт и политика и љубав, дођу године када се треба зауставити.

[/restrictedarea]