Оргија у славу неба

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Меланхолици на Острву сећају се дана када су звоници на црквама звонили у славу Сина, Оца и Светога духа и позивали на молитву и контемплацију, док су сада само још једна простачка прилика за шопинг…

Божићни дани на британском Острву одавно су све друго сем побожног слављења Христовог рођења. Лудило божићњег шопинга, које траје два пуна месеца, „Мејл“ је описао на целој страници под насловом „Оргија профаног материјализма“.

Оргија масовног, патолошког трошења новца почиње већ крајем октобра па све до „последње капи крви“ у поноћ на Бадње вече.

Овогодишње претпразничко вече на Острву било је ексклузивна лудница у којој је сваког секунда у трговачку касу усипано 45 хиљада фунти! Екстазу је опслуживало шеснаест хиљада великих трговина које су продужиле да раде и на сам дан Божића; за случај да неко од хришћана није стигао да на време нахрани патологију зависности од дроге шопинга.

 

ПРОСТАЧКА ПРИЛИКА ЗА ШОПИНГ Меланхолици на Острву сећају се дана када су, у потпуној опречности са овим што сада гледају, звоници на црквама звонили у славу Сина, Оца и Светога духа и позивали на молитву и контемплацију, „док су сада само још једна простачка прилика за шопинг… Од крешченда комерцијалних реклама на чује се више црквено звоно… Све је постало позив на оргију куповања“ („Мирор“)

Сајмон Хефер, из елите британских колумниста, дијагностикује да „има нешто труло“ у социјалном ткиву данашњег западног и – следствено – британског друштва; да ова „оргија“ није ништа друго него „одраз бруталног материјализма“. По њему, први кривац у Британији је сама званична државна Англиканска црква  – њено понашање, улога и учешће у животу грађана.

Аналитичар, атеиста, Роберт Хол, бави се овим феноменом у опширној анализи у којој подсећа да је још Николо Макијавели у свом „Принцу“ говорио да „још само црквене вође поседују државу коју не бране (војно) и поданике којима владају (без политичког мандата). Британија у свом политичком систему има епископе које нико и нигде није изабрао да буду легитимни представници било којег сегмента друштва. У Дому лордова британског парламента седе, истина, лордови које делегира црква, али је њихов утицај на политику земље, ипак, само сегмент власти која лежи на другом месту.

[restrictedarea]

ОД ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ ДО АТЕИЗАЦИЈЕ Британија је данас секуларна земља са сталним порастом броја атеиста. Последње истраживање за „ЈуГов пол“ показује да је место вере у животу Британца мање него икада до сада у хришћанској повести Острва. На питање да кажу која институција или личност има било какав утицај на њихов живот, само 12 одсто становника узраста између 18 и 24 године, кажу да су то свештеници. Мање од 38 одсто наводи политичаре, а за сегмент од  21 одсто то су познате личности из јавног и естрадног живота.

Један и по милион (од 62 милиона Британаца) једном месечно оде на богослужење у цркву своје конфесије, а три милиона оде само о Божићним празницима.

Зашто црква у Британији губи вернике? Већина стручних одговора сусреће се у тези да је глобална економска криза поспешила колективно губљење вере у ауторитете у било ком сектору националног живота; да је процес глобализације убрзао и процес „атеизације“.

У једној анализи јавља се и закључак да су на глобалном плану секташки грађански ратови санкционисани, ако не и подстицани, верским мотивима, „достигли већ густину критичне масе“. Марк Емблтон, члан британског форума „Атеизам Уједињеног Краљевства“ дели ово мишљење. Упитан зашто млади људи на Острву прихватају атеизам, каже: „Зато што о вери све више размишљају. На интернету имају  прегршт информација, много више него што их је имала претходна генерација. Преко мноштва информација могу да формирају нови поглед на свет, па и о религији… Млади човек на Острву има пред собом суморну евиденцију о злоупотребама деце од стране свештеника званично етаблираних цркава, о тероризму у наручју ислама, отпору цркве према једнакости жена са мушкарцима…“

Ово је, ипак, рећи ће други, теза једног афирмисаног атеисте, дијагноза отворена за проверу и оспоравања, али је текућа реалност, такође, да је Британија све више простор бујања алтернативних „вера“ и група које делују и просперирају далеко од олтара званичне цркве.

 

ЦРКВА БЕЗ БОГА У Бетал Грину, на северу Лондона, делује, примера ради, бизарна „црква“ под називом „Недељно окупљање“. „Верници“ кажу да она представља „позитивну природу атеистичке вере“ (!?) – оксиморон који сугерише цркву у којој пак нема Бога. Један од њихових „свештеника“ има појашњење: „Ми смо припадници вере која позива да се боље живи, више помаже другима и више размишља…“

Знатан број оних који у Британији имају замерке на понашање и праксу етаблираних цркава првенствено владајуће, англиканске и католичке , мисле пре свега на њихов клер, а не на квинтесенцију религије.

Упозоравају да нарастање алтернативних вера није маргинална опасност него је алармно звоно, можда чак и последње, званичној цркви. „Живети боље, помагати другима и размишљати више“ јесте, напокон, идеал,од постанка цивилизовног човека.“ Морали бисмо да будемо посебно опрезни да губљењем Бога не изгубимо и позитивне елементе наше, истина већ дезорганизоване религије – њену хуману поруку и потенцијал стварања трајне оставштине која трансцендира нашу властиту моралност“ (Хефер).

Скандали и неморал у крилу цркве, првенствено католичке, произвели су снажно, рђаво зрачење на верника у Британији. Афере са педофилијом  у Католичкој цркви у Ирској имале су поразни ефекат на вернике широм британског простора, без обзира о којој конфесији је реч. Доживљавање клера често асоцира на пасаж о причешћу у Толстојевом „Васкрсењу“ мада је писан у другим временима, у другим приликама и за другу цркву: „После тога свештеник однесе путир иза олтара и испивши сву крв (вино) која се налазила у путиру, а пошто је појео све комадиће тела божјег (нафору)брижљиво осисао брке и обрисао уста, у највеселијем расположењу, чилим кораком изађе из олтара…“

 

РЕЧ ПРОТИВ НАЈЕЗДЕ МАТЕРИЈАЛИЗМА Сајмон Хефер пише да је рејтинг клера тако низак зато што је црква постала прећутни учесник „оргије“ материјализма и дивљања над  духовношћу: „Очекивали бисмо да архиепископи наше званичне цркве, људи плаћени да бране богомољење и доктрину, изађу и проговоре против ове десакрализације свега и свачега, против ове све веће комерцијализације Божићних празника… Очекујмо, стога, да ће се на крају ставити ван закона и закон о затварању радњи на празнике. А онда, шта ће остати од наше некадашње хришћанске Британије?“

„Дејли мејл“  упоредо осуђује три највише главе у Енглеској цркви – архиепископе у Кентерберију, Јорку и Лондону да се нису осетили позваним да изађу пред паству и кажу реч против ове „најезде материјализма“.

У горком опажању да је некада на Острву становао Бог а да, изгледа, више не станује, „Мирор“ пише да успешне цркве другде у свету „одакле Бог још није побегао“ и даље подучавају вернике како треба да живе… проповедају каноне, правила, обичаје и календаре који су везивно ткиво конгрегација… Све донедавно тако је било и код нас… Хришћанска вера је била наш духовни стожер; сада је то прошлост… Црквена звона се не чују од децибела комерцијалних реклама… Велики петак је својевремено био дан ћутања и пијетета – и он је постао само још једна добра прилика за шопинг… Наши Божићи су карневал колективне тривијалности, наше недеље су десакрализоване… Ако енглеска црква не жели да у све већу празнину унесе себе, има ко ће… Али, за сада јој је бар јасно зашто су цркве празне и зашто има све мање места у нашим животима“.

 

ДО ПОСЛЕДЊЕ ФУНТЕ  „Мејл“ од  22. децембра има, на истој ноти, прекор упућен челнику Англиканске цркве у Кентерберију: „Мада може да буде необично то што је примат наше цркве био успешан у великом бизнису и осетио благодети материјалног успеха пре него што је ушао у цркву, држимо да је и даље најбоље пласиран да бар покуша да одврати Британце од ове адиктивности од материјализма и то 365 дана у години“.

Слаба нада. Изузев ако не помогне једна порука на хумористичкој страни једног лондонског дневиника: „Не брините, Бог још није отишао из Британије; само је тренутно ангажован на једном озбиљнијем пројекту“.

У сваком случају, Британија је о Божићним празницима сва треперила у светлима; звона су звонила у славу Сина божјег, свештеници су причешћивали, пили крв и јели Христово тело; певали псалме и величали рођендан Богочовека у чије је име 60 милиона Британаца – верника и атеиста – уживало у пантагруелској гозби на коју су многи потрошили и последњу фунту.

[/restrictedarea]