Почетна / Документи / Одломци из Дневника – УПОТРЕБА РЕЧИ, 2

Одломци из Дневника – УПОТРЕБА РЕЧИ, 2

Пише Милован Данојлић

За разлику од природне, простонародне неписмености, која нас обавезује на извесну обзирност, па и уважавање, ова, градска, негована и пуна себе, изазива гађење. Пошто су јој на располагању медијска средства, она је изузетно штетна

ЦРЊАНСКИ ОБУЋАР. – Поводом сто двадесете годишњице од рођења Милоша Црњанског поново се, овде-онде, напомиње како је песник „Стражилова“, у лондонском изгнанству, зарађивао хлеб као обућар. Познавање и упражњавање обућарског заната није срамота: све људске вештине заслужују поштовање, а ове које се изводе са десет прстију и више него друге. Оне су, у неким околностима, изузетно корисне. Жан-Жак Русо, у „Емилу“, препоручује обуку у неком мануелном послу као обавезан део школовања. Занат је, кадикад, спасоносан излаз за интелектуалца палог у политичку немилост, или принуђеног на живот у егзилу. Водоинсталатер и електричар ће, на тржишту рада, свакако боље проћи од филозофа и песника. То не искључује посвећеност духовним вредностима: живимо за њих, али не и од њих.

Невоља је што, у случају нашег писца, вест о бављењу обућарским послом није тачна. У тој причи је начињена збрка карактеристична за површност и иди ми – дођи ми упрошћавање у многим нашим судовима и закључцима. Несавесно коришћење обавештења из друге и треће руке доводи, неизбежно, до произвољне употребе појмова. Наш писац се у једном тренутку очешао о обућарску работу, али обућар није био. Иначе, похађао је свакојаке школе, у Бечу је, 1918, био уписан на Експортну академију, затим на Медицински факултет, да би, по завршетку рата, у Београду завршио студије књижевности. Радио је као наставник и гимназијски професор, као аташе за штампу у Риму и Берлину, мирнодопски и ратни извештач, европски дописник аргентинског „Еl Еcоnоmista“, разносач књига једне лондонске књижаре. Као емигрант је похађао курсеве из филмске режије, драматургије и спољне трговине. Узалуд: до посла у престоници Британске империје није могао доћи. Свашта је покушавао, али нове ципеле није шио, нити је старе крпио, ако реч обућар означава мајстора који лепи ђонове и укива пенџета, са шилом у једној и иглом у другој руци, у собичку испуњеном мирисом ћириша и уштављене коже.

Па откуда, онда, прича о мајсторисању?

Наш песник је, захваљујући вези, једно време радио као рачуновођа обућарске радионице „Хелстер“ у лондонској Bond Street. Седео је за пултом на улазу у радионицу, наплаћивао услуге и издавао фактуре отменим муштеријама. Једним оком је, свакако, пратио производни процес, али се алатки није дохватао. Злосрећник какав је био, то радно место је убрзо изгубио. Док је службовао, у неким варошким новинама изиђе чланчић како, у центру престонице, постоји обућарска радионица, и то у власништву странца(!) где се, у годинама тешке оскудице, кад се храна куповала на потрошачке карте, продају ципеле по цени од 35 фунти! Власник фирме, знајући да је његов књиговођа у некој вези са Седмом силом, посумња да је он одао пословну тајну својим колегама, па иако је Црњански то порицао, на крају месеца буде отпуштен с посла.

Тако, по сведочењу Драгана Аћимовића, песниковог оданог пријатеља и издавача „Ламента над Београдом“, изгледа једна убога животна епизода. Оно остало је јефтина конструкција имагинације.

[restrictedarea]

ОДМАРАЊЕ МОЗГА. – Од водитељке једне ТВ хронике чух да професори, за време зимског распуста, одмарају. Шта, и кога? Па, ваљда,  мождане вијуге, или коње, које свакодневно умарају јашући од куће до школе. Изостављање повратне заменице ту долази из господске лености и бахатости, недопустиве у јавним гласилима. За разлику од природне, простонародне неписмености, која нас обавезује на извесну обзирност, па и уважавање, ова, градска, негована и пуна себе, изазива гађење. Пошто су јој на располагању медијска средства, она је изузетно штетна. Од простих, необразованих људи даде се научити и понешто паметно, а ови, полуобразовани, здушно загађују ионако запуштену језичку средину. Примера ради, недовољно образовани појединци слова ћирилске азбуке спелују како треба, како су написана – б, в, г, д, – док им ови, полуписмени, придодају наставке из латинице, па слушамо бе, ве, ге, де…

На будаласто изостављање повратне заменице се језички стручњаци поодавно указују, али то не допире до ушију наших самоуверених незналица, ни њихових лектора, ако таквих још има. Зато овој појави не вреди прилазити са педагошким намерама; проблем је мање лингвистичке а више социолошке природе, одблесак збрке која влада у нашим главама и душама. На путу у Европу губимо моћ сналажења и у неким врло простим стварима. Куд оде теле, нек иду и повратне заменице…

Иначе, синтагма Европска Србија је смислена колико Азијска Кина, Афрички Мароко или Јужноамерички Чиле. Она формулише једну политичку фикцију, једну опсесију, а не реално стање ствари, као да је наш стварни положај на глобусу чињеница без тежине и значаја којој једино бриселска бирократија може дати историјску важност. Под условом да будемо добри, и ако се она смилује.

ИМОВИНА. – Имовина, имовина, или имовина? Пада ли краткосилазни акценат на прво и, на о, или на друго и? У свим речницима који су ми под руком, акценат је на првом и; тако се говори у мом родном крају, а он је некад важио као узор исправног наглашавања. Неки министри, и говорници са малог екрана, наглашавају о, или друго и. Имовина, као заболети, или имовина, као дивљина.

Ваљан изговор се, као и свако имање, наслеђује, али се, са мало труда, и накнадно усваја, под претпоставком да језику и говору придајемо елементарну важност. Поштовање речи је знак поштовања ствари: именујући их како треба, утврђујемо им достојанство. Не верујем да се министар који говори о имовини, или имовини, према самом предмету односи пажљивије. Плод таквог, непажљивог односа, мора да је оставио трага приликом приватизације некадашње друштвене имовине. Да су је именовали како је ред, паметније би је продали.

КРИТИЧАРИ. – У недавно изишлом оксфордском Речнику духовитих исказа дата је згодна дефиниција речи критичар, применљива не само на оцењиваче књижевних и уметничких дела, него и на предводитеље и идеологе друштвеног развоја. Критичар је евнух на дужности у харему: зна како се оно ради, али не уме сам да изведе. Они који се боре за власт, а и после, кад је запоседну, непрестано понављају формуле спасења, а никако да их у стварности примене. Програми готово свих странака су у длаку исти, док се у остваривању свечаних обећања јављају непремостиве тешкоће. Колико су критички умови јаки у теорији, толико су слаби у пракси. Истину говорећи, стање у светском борделу тј. харему није надахњујуће, па су евнуси осуђени на очекивање да се ситуација сама од себе, по милости виших сила, поправи.

КУЛТ ЛИЧНОСТИ. – У једном Времеплову видех да се Јосип Броз, са угледом непогрешивог оцењивача негативних појава, обрачунава са култом личности. Не поводом себе: толико самозатајан он није био. Порок је препознао у лику и деловању свог првог помоћника, Александра Ранковића, у години одржавања Брионског пленума. Тражи се много безочности да се човек, коме смо из свих крајева државе, за рођендан, трчећи носили штафетне палице, окоми на покушај обоготворења свог оданог следбеника, да примети трунку у туђим очима, поред греде у својим очима. Штета што га ниједан интервјуиста за живота не упита шта он заправо разуме под појмом култ личности. Он је, вероватно, себе искључивао из свих земаљских система поређења па је, с висине своје недодирљивости, зло могао уочити једино код неког потчињеног. Био је најпосвећенија личност наше новије историје, у мери коју је данас тешко замислити и, надајмо се, немогуће достићи. И ако смо ишта добили увођењем овог иначе кљакавог вишепартијског поретка, онда је то ослобођење од једног срамног терета, који нас је притискивао јаче и очигледније од садашњег полуколонијалног статуса.

СВЕТОГРЂЕ.  – Законом заштићено обожавање је непрестани изазов за хуљење и светогрђе. Сама природа тражи здраву меру просуђивања. Двоножна божанства су увреда за наше осећање једнакости у ношењу људске судбине, за увиђање пролазности и смртности свега што под сунцем живи. У том је надахнућу Ђого писао „Вунена времена“. Светогрђе је, у таквим околностима, лек за памет и мелем за душу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *