Почетна / Култура / Од бунтовништва до молитве

Од бунтовништва до молитве

Пише Селимир Радуловић

У Ногову песму стала су сва наша традицијска, духовна и песничка блага, обилна и ломна, а у плаховитој, но нежној, пуноћи његовог темперамента, остварио се, без остатка, лирски пев српскога језика, оверавајући да је поезија најверодостојнија и најузбудљивија могућност језика

Ако бисмо се хтели, очас, суочити с интегралним контекстом певања Рајка Петрова Нога, неопходно је позвати се на речи двају угледника савремене српске књижевности. Налазећи, још у Зимомори, молитвене клице које ће проклијати у његовим каснијим песмама, Светозар Кољевић, износећи основне утиске о Ноговом песништву, именује путању од бунтовништва до молитве. О тој путањи сам Ного ће записати – ја певам језиком који се преобразио, прогледао и постидео. Свако зрење почиње постиђењем. Други угледник савремене српске књижевности, реч је о Матији Бећковићу, вели да је Рајко Петров Ного, после Алексе Шантића и Јована Дучића, најизведенији и најподвезанији песник који нам је стигао из Херцеговине, из коренских крајолика српскога језика. Ако бисмо, пак, хтели засенчити опсесивне значењске превоје Ноговог интегралног песничког дела, односно, именовати значењско клупко које се размотава у његовим књигама, онда је неопходно именовати три мотивска круга – вековечити завичајно-породични печат, непоништиве призоре и трепереће сенке детињства и сјај и цвет природе. Из њих израњају и отац Петар, који је, како песник пева, сем карактера, имао мало шта, који се појављује као мрамор, и мајка Стана, коју из облака чупамо, која се јавља и гледа очима дивље камилице. И сви они призори који су условили да се запише да је, за Рајка Петрова Нога, завичај – и домовина речи, и постојбина бола. Ту су, наравно, и слике детињства и осећање природе као егзистенцијално-духовног уточишта, из којег изнедрују потресни историјско-биографски призори. А ако бисмо успостављали поредак стриктних поетичких означица, онда бисмо у Ноговим песмама, испеваним у минулих три десетлећа, препознали укрштај индивидуалног и колективног искуства о животу и свету, па би и призоре из прашњавих породичних споменара самеравали у укрштају са живим традицијским врелима српскога народа, са силином национално-историјског памћења и митско-религијских слика. Стога нам, размљиво, веома сугестивно делује становиште Новице Петковића, у којем наводи колибу у Виловом долу, из Лазареве суботе, коју песник насељава небесницима с Косова, сламицом небеском и сузом витлејемском, показујући како се један лични (породични) наратив укршта с просевима великих митско-историјских, односно, религијских слика – витанијски и српски Лазар, светац и честити кнез.

НИЈЕ СВЕ ПРОПАЛО КАД ПРОПАЛО СВЕ ЈЕ Реч је о песнику који, смештајући властиту песму у контекст писма што са неба силази, следи Вукову, Његошеву, Андрићеву, Матијину линију трагичних јунака косовскога мита. Али и о једном од  изабраних савремених српских песника који зна да смо Богу дужни положити рачун за многе дугове. Отуда и песма Балада о Ђурђевдану, с посветом Запис за Вождовачку цркву, једна од најлиричнијих српских лирских песама и једна од најсрпскијих српских духовних песама. Прозирући оздо, овај нас песник суочава с оним што је озакоњено озго, преводећи нас, непостојеће, у постојање, не дајући да нам коров њиву затре, земљу подастирући, небо распростирући.

Указујем, с разлогом, на трећи и седми дистих, бацајући на њих библијска (новозаветна) и светоотачка светла.

Трећи дистих гласи – На Ђурђев дан туга из Србаља веје / Није све пропало кад пропало све је.

А седми – Из нових фресака стара туга веје / Није све пропало кад пропало све је.

[restrictedarea]

 

Да ли се вредност ова два дистиха, будући се, и у једном и у другом случају, стих семантички ломи, елиптично самопоништава, може уопште мерити овоземаљском мером давања и узимања. И која би то мера била? ­Узмите јарам свој на себе, вели Назарећанин својим ученицима, јер јарам је мој благ и бреме је моје лако. Са становишта наше историјске (земаљске) мере, да ли је тај јарам, доиста, благ и то бреме, доиста, лако! Па, опет, само неизрециво лакомислен човек мисли да оно што је, доиста, лако, може бити теретно. За ленствујуће и беспослене чак и јело и пиће представљају терет. Они вредни, који бдију, не узмичући ни пред необичним ни пред неодређеним циљевима, суочавају се с њима с већом смелошћу неголи безбрижни и сањиви с веома лаким и савладивим циљевима. Не постоји, јамачно, ништа лако и оствариво што нам наша млитавост неће представити као тешко и неоствариво, као што не постоји ништа тешко и неоствариво што наш труд и смерност не представљају одвећ лаким. Шта може, примерице, бити теже од суочења, свакога дана, с искушењем смрти. Па, ипак, апостол Павле то сматра прелаким искушењем, пролазном малом невољом, која нам припрема преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор 4.17). Јер кад је ствар по природи тешка, она, исто тако, природно, по нади (вери!), у будуће, постаје лака. Отуд – није све пропало кад пропало све је! Али само онима који не гледају оно што се види, него оно што се не види, што чекају у реду пред уским, а не пред широким вратима. И још – шта је корист привремена и чему жудња за благом земаљским, пред оним што нити око виде, нити око чу, нити у срце човеку дође (1 Кор 2,9). Жудња за небеским и најтежу земаљску меру смешта у простор сенки и великог и неотклоњивог подсмеха. Па се и све недаће земаљске дају надвладати (па и кад пропало све је) уз помоћ Оног који нас је заволео и пре него што смо ми заволели Њега. Отуд глас смиреноумља – Није све пропало кад пропало све је.

Мера која нам је дата није песникова мера, упркос хаотичном и бесмисленом вртлогу савременог света који витла са сламком која се зове човек. Чекајући, за дугих година, да сване српској души песник указује на онај смисао живота који живот чини животом, онај Логос Божји који је истински хлеб живота којим се хранимо. Баладично-елегичним (али и молитвеним) тоном, у песми којом се именује наш велики празник, с небеске осматрачнице, песник, опазивши небеска добра, небески део имајући, предочава да је љубав према вечном вечна и да није све пропало кад пропало све је. Сада када се, у времену таме, распростире много грехова наших, песник се, ходајући по земљи, дохватио лестви небеса, као душа сабрана и богољубива, изнедрујући глас – ако верујеш, из душе не могу излазити слабе и хладне речи, већ речи јаче од сваког усијаног гвожђа.

Ова песма, као готово идеални узорак песничког дела Рајка Петрова Нога, сведочи, најнепосредније, да корени дела сежу у прошлост, да дело, ако је дело, руши границе свога времена, да живи у великом времену, односно, вечности, још интензивније и пуније него у свом времену. Све што припада само садашњем времену умире заједно с њим. Баладом о Ђурђевдану песник је показао да му труд није био узалудан, да није сејао по камену, али и да, у свету који шкрипи и прети да се сруши, пун заслуга само песнички истински станује човек на овој земљи. У једној од његових песама, заснованих на тек засенченој библијској (новозаветној) основи, показао је да кад се добро посеје тад се и класје златно сабира. И да су најјачи они који се хвале немоћима својим, јаки у сили Христовој. И доиста, није све пропало кад пропало све је, јер, сетимо се – када сам слаб онда сам силан. И још – који мисли да стоји, нека пази да не падне.

ЗНАК НАД СРПСКИМ НЕБОМ У песму Рајка Петрова Нога стала су сва наша традицијска, духовна и песничка блага, обилна и ломна, а у плаховитој, но нежној, пуноћи његовог темперамента, остварио се, без остатка, лирски пев српскога језика, оверавајући да је поезија најверодостојнија и најузбудљивија могућност језика и да је у нашем, српском, језику, и хлеб који једемо и слобода без које не можемо. Поезија је наша суза, наша узвишена, особита туга, трзај душе која исповеда поштено и с песимизмом. У песму Рајка Петрова Нога стала је јединствена мистика језика и метра, јединствена мистика ритма, јединствена мистика звука, јединствени одећај за облик; она се разлистава по златном правилу лепоте и по законима изузетне чулне персоналности. У њој су сједињени поетски и музички дар; она оверава да је песник, пре него што је заволео знакове поезије, ослушкивао основне законе човека и земље и, као таква, велики је знак над српским небом, над којим су се надвили тешки облаци – истинска објава новог указивања некада светлога хоризонта српскога.

Пишући о Иву Андрићу, странцу у сопственом животу, странцу и после смрти, Рајко Петров Ного вели да га замишља како гази уском вуковско-његошевском стазом, и свитка, и светли с више, међу Влашићима, да би се доле, на земљи, видело путовати. И његова поезија, на свој начин, свитка и светли, с више, међу Влашићима, да би се у нашој тужној савремености оснажила мера косовског хронотопа и обележило, узаном стазом, мучеништво посрнулог косовског збега на српском вековечитом жртвеном пољу.

И у земљи и на небу и без ових тавних слова / За живота мртви зебу тужна браћа са Косова /  (У Виловоме долу, 176) пева Рајко Петров Ного, бацајући веродостојне, антиципирајуће, имагинативне снопове, на нашу трагичну савременост, обасјавајући, истовремено, трагичну дијалектику нашег историјског пораза.

На самом крају, да подсетим, поводом Ногове песничке и духовне авантуре, на речи Исидоре Секулић, изговорене поводом сабраних дела Јована Дучића – ништа разасуто, откинуто, пуштено, неодговорно, случајно. Али и на речи, које смо данас посве заборавили – докле је синова који верују у своје племе, дотле је племе неуморно живо!

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Mislim se mislim šta da pametno kažem na ovakvu kritiku…
    Pogrešno ste ocenili Rajka od oca Petra i majke Stane mislim da on nosi svoj jedinstveni pečat sigurno ne tako veliki kao što je Njegoš, ali je zaslužio počasnu nagradu Sv Vasilija Ostroškog.Da nije svetac to mogu da pričaju njegovi sinovi Vladimir i Petar koji su uvek bili za primer svojoj generaciji uprkos strogom vaspitanju.
    Na žalost ili na sreću/neprijatelja/živimo na Balkanu raskrsnici svetova gde se buntom kalila molitva,za nova pokoljenja, za bolji život za opstanak,zar ne?Uvek ta večita borba izmedju svetlosti i tame izmedju jave i sna, izmedju dobra i zla.I ko je tu pobednik?
    Mislim da ni najumniji ljudi na ovom svetu ukoliko još postoje ne bi znali odgovor na to pitanje?Stalni ratovi i borbe unutar hrišćanskih redova,muslimana koji poštuju Kuran i koji su u stalnom sukobu sa Jevrejima,Budisti, Hindusi i ostali pravci u raligiujskom učenju teže da dokažu da je njihova vera prava, da li su zato bolji ljudi, srećniji.Ja sam pravoslavka toga se ne odričem ali da li sam ja zato bolji čovek?Koji su to kriterijumi koji odredjuju podobnost i daju garanciju za sreću,ja sam farmaceut i nismo napravili recept za sreću ja mislim da on je svima dostupan.Sve zavisi šta pod time podrazumevate?ZAR ne?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *