Нушићева година опомиње

О јубилеју који треба достојно обележити

Пише Рашко В. Јовановић

Велике годишњице писаца драматичара, као што је  ова Нушићева, треба да буду повод за сценску ревалоризацију појединих њихових дела, која нису изведена, или су ретко била на репертоарима наших позоришта

Стопедесетогодишњица Нушићевог рођења никако не би требало да прође неприметно и без манифестација за ову прилику, пре свега без научног скупа, као што је било прошле године, када нисмо адекватно одали почаст Његошу поводом двестагодишњице рођења. Наша позоришта већ су почела да обележавају Нушићев јубилеј приказивањем нових премијера његових дела, што се може само подржати. Управо ових дана, Српско народно позориште у Новом Саду приказало је премијеру „Госпође министарке“. И друга српска позоришта планирају да изведу Нушићева дела, углавном комедије. Прибојавамо се да ће се догодити нешто слично ономе што се збило пре неколико година приликом прослављања Стеријиног јубилеја, када су сва позоришта углавном изводила три-четири његове комедије – „Кир Јању“, „Лажу и паралажу“ и „Покондирену тикву“. Према сазнањима којима располажемо, у овој јубиларној години театри су заинтересовани за најпопуларније Нушићеве комедије као што су „Госпођа министарка“, „Сумњиво лице“, „Народни посланик“, „Ожалошћена породица“ итд. Како изгледа, једини је изузетак Народно позориште у Београду са премијером комада у три чина „Књига друга“, написаним у Сарајеву, где је у тамошњем Народном позоришту Нушић био управник и драматург.

МОДЕРНИ НУШИЋ Попут Ежена Скриба и његове чувене „Адријане Лекуврер“, Нушић се у овом комаду упустио у сликање живота иза кулиса, али без романтичарских сентименталности. Рекло би се чак – желео је да буде модеран у третману једне драмски захвалне теме. Јер, очигледно је да се у овој драми Нушић донекле инспирисао пиранделовским театром, што није чудно, будући да је Пирандело управо крајем двадесетих година прошлога века „освајао“ наше позорнице, изазивајући различите реакције како гледалаца, тако и самих извођача. Зато се са разлогом може претпоставити да је управо околност што је Пирандело тада био актуелан могла дати Нушићу одређене импулсе да напише „Књигу другу“. – У сваком случају, добро је што се београдско Народно позориште заинтересовало за овај ређе извођени његов комад: после сарајевске премијере 1927. године, „Књига друга“ приказана је још само у Београду 1942. године на сцени Српског савременог позоришта. Требало би да овај репертоарски потез подсети и остала позоришта да Нушић није писао само комедије него и драме, различитих жанрова – почев од историјских па до грађанских. У последње време на нашим сценама приказивале су се само две његове драме из грађанског живота: „Пучина“ и „Тако је морало бити“, прва, реализована у режији Дејана Мијача на сцени Југословенског драмског позоришта још 1977. у режији Дејана Мијача и извођена као комедија, док се друга, реализована у режији Бранка Плеше у Београдском драмском позоришту 1986. године, сада успешно изводи и у Југословенском драмском позоришту у режији Егона Савина. То би, мање-више, било све што се од Нушићевих драма из грађанскога живота приказује у театру, а наш најпопуларнији позоришни писац написао је шеснаестак драма, дакле, готово исто колико и комедија. Што је најважније, има још неколико неизведених комада – комедија и драма!

[restrictedarea]

Велике годишњице писаца драматичара, као што је ова Нушићева, треба да буду повод за сценску ревалоризацију појединих њихових дела, која нису изведена или су ретко била на репертоарима наших позоришта. Таква дела могуће је наћи у големом Нушићевом опусу, али најпре ћемо се задржати на још неизвођеним а потом и на ретко постављаним делима. Било би добро када би се управо ове године приказала комедија „Опасна игра“, која се сврстава у други део Нушићеве тетралогије о љубави, а њу, поред „Књиге друге“, чине још драма „Жена без срца“ и комедија „Предговор“. Иако у „Опасној игри“ Нушић није тачно одредио где се догађа радња, изузев што је неодређено назначио да се све збива у вили једног од главних актера, др Монела, „двадесет километара удаљеној од града“, ипак помно описује где се све дешавају поједини чинови, први у Монеловом радном кабинету, „са великим прозором у испусту који гледа у парк“; други у соби за пријем у којој је на камину телефон и поред клавир; трећи пред вилом, где су сви окупљени око стола, одакле се лепо види парк. Из свега се може закључити да је Нушић, боравећи за време Првог светског рата у Француској и Швајцарској, вероватно имао прилике да се упозна са изгледом вила имућнијих људи, који су већ тада бежали из великих градова. Такође, вероватно је за свога тадашњег боравка у наведеним земљама могао да се упозна и са фројдистичким учењем, као и са супротним ставовима. Зато је и могао да у првом чину комедије формира широку експозицију где др Монел опширно излаже своју теорију и читав метод „психотехнике“ што примењује, из себичних разлога наравно, на младој и симпатичној Нанети, коју је усвојио још кад је имала две године, будући да је остала без родитеља. Али, на самом крају експозиције, сликар Овен изложиће и свој противстав, огласивши Монелова настојања неприродним, истичући да је природа „та која ствара лепоту и нуди је уметности, а није уметност та која ствара лепоту да је наметне природи: природа је та која ствара васионске законе те из њих наука црпе своје принципе и намеће их природи“. Пошто је Монелову теорију и „психотехнику“ оквалификовао као научни каприс, сликар Овен ће таквим схватањима, на крају првог чина, објавити рат. И гледалац ће у другом и трећем чину присуствовати Овеновом рату против Монела и противприродног експеримента са младом Нанетом, одгајаном и васпитаном тако да не дозна за љубав. Потом ће сукоб кренути кривудавим водвиљским линијама, што ће бити посебно уочљиво када у игру уђе млади Данијел, велеградски бонвиван, и када ова комедија почиње да добија добро познату нушићевску боју. До пресудног обрта доћи ће након разговора двоје младих када су се договорили да свако од њих поштује назоре другога, односно Данијел треба да има на уму како Нанета не може волети, а она, опет, да је он мора обожавати. И „игра“ ће управо почети после договора, који, узгред речено, може изазвати далеке асоцијације на „договор“ Живкин са Нинковићем у комедији „Госпођа министарка“, само што ће исход, наравно, бити друкчији!

ПРИЛИКА ЈЕ ПРАВА Поред тога што је „Опасна игра“ у основи лака салонска комедија, особито због водвиљски изведеног развоја, не може се рећи да није захвално сценско штиво и зато смо мишљења да би у Нушићевој години могло поново да дође под светлости позорнице. Исто тако, налазимо да данас, када се обележава и стогодишњица избијања Првога светскога рата, пажњу састављача репертоара у нашим позориштима свакако заслужује Нушићева драма у три чина „Велика недеља“. То је драмски триптих који доноси слику мирног живота у једном селу пред ратни поход непријатеља, затим спонтано повлачење сељана (први чин) умирање недужних избеглица негде у планинским врлетима (други чин) и, најзад, повратак у опљачкано и попаљено село, где на рушевинама ипак почиње нови живот (трећи чин). Дело је први пут изведено на сцени Народног позоришта у Сарајеву 1925. године у режији Виктора Бека а на сцени београдског Народног позоришта четири године потом, 1929, само пет месеци после тријумфалнога успеха „Госпође министарке“ у режији Димитрија Гинића. Обе представе наишле су на повољну рецепцију гледалаца и критике. Комад у једном чину, „Туђинче“, тематски се додирује са драмом „Велика недеља“, управо са њеним трећим чином. Једночинку је Нушић мајсторски обликовао, водећи радњу од дискретних наговештаја, који су, противно уобичајеној пракси кад је реч о драмској експозицији, нејасни и неодређени, те не указују на проблем, што ће избити одједном, у сцени кулминације, када сељак по повратку из рата дознаје да је његова жена родила туђе дете. Нушићу се не може оспорити да је умео спровести ефектан и, у исти мах, природан драмски поступак.

У згуснутој драмској форми у комаду „Туђинче“ Нушић је остварио уверљиву слику деликатне породичне ситуације из времена непосредно после рата. Пошло му је за руком да у натуралистичком приказу психолошки верно пројектује развој емоција у широкој скали од мржње до помирења са судбином. Данас, како нам се чини, овом комаду се не може оспорити да је психологија личности оцртана верно, као ни убедљивост свих драмских ситуација.

Носећи тешке ране у души, због погибије сина у рату, Нушић је сматрао да са позоришне сцене треба говорити истинито и у складу са општим расположењем. Није било време за шалу: пребројавали су се мртви и нестали, видале су се тешке ране, али се и са извесном надом гледало у будућност. Такво стање духа оцртао је Нушић и у „Великој недељи“ и у „Туђинчету“ – не без успеха у позоришним дворанама. Управо због тога ови Нушићеви комади могу бити погодно сценско штиво у години његовог јубилеја, као и за жртве, недаће и разарања у Првом светском рату…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    knjiga druga rađena je i u amaterskom pozorištu u požarevcu 2008. godine i učestvovala te godine na naušićevim danima u smederevu, u njegovom revijalnom, predfestivalskom delu, u isto vreme kada i tako je moralo biti JDP-a, sa anitom mančić u glavnoj ulozi, koja je tada i pobedila i proglašena za najbolju predstavu festivalskog dela

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *