Нове битке око старог (Великог) рата

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Прошлост која се изнова и смишљено „осавремењава“ у контексту садашњих стандарда и политичких аспирација: о „застрашујућој актуелности“ догађаја од пре једног столећа говори и чињеница да ће ове године о узроцима и последицама Првог светског рата само у Немачкој бити објављено сто педесет књига!

Температура расте и „ратна грозница“ поводом догађаја који се збио пре равно једног столећа – почетак Првог светског рата ‒ увелико тресе европско (и не само европско) јавно мњење. Оно што се припрема, и што је већ спремно, на разним странама Старог континента, представљаће очигледно досад највећи издавачки догађај (и спектакл): само у Немачкој ће ове године изаћи сто педесет кињга (!) о Великом рату (у Француској, наводно, још више) и улози једног броја земаља, укључујући и Србију, у њему. Светски рекорд кад је реч о једној историјској теми, констатује „Шпигл“.

„Ратна грозница“ увелико тресе и медијски свет. Већ споменути, најутицајнији немачки политички магазин управо је кренуо с великом серијом, у шест наставака, о невероватној и „застрашујућој актуелности“, после толико времена, Првог светског рата, уз констатацију да у конкретном случају „прошлост није прошла“ и да још дуго неће прохујати.

УМЕСТО „ДЕБЕЛИХ БЕРТИ“ ГРУВАЈУ ЈАКЕ РЕЧИ Оно што одржава високу и запаљиву температуру давно минулог догађаја јесте чињеница да се о старом, „Великом рату“, и његовим последицама, заподевају и бију нове, ништа мање жестоке, иако, срећом, не и крваве, битке: овога пута уместо „Дебелих Берти“ (убојитих Крупових топова) грувају јаке речи, које су у модерним временима постале такође убојита „артиљеријска припрема“ за освајање (и потчињавање) јавности и демонстрацију политичке (и сваке друге) моћи.

У току је очигледно „ново мешање карата“, у којем се на „барикадама“ и на првој линији „фронта“ појављују историчари и публицисти, док политика и политичари (само) привидно, у суштини програмирано и одлучујуће, делују из другог плана. Ту спрегу политике и историје, у контексту непрестаног „померања клатна“, „редизајнирања“ и ревизионистичког прекомпоновања прошлости, с учитавањем данашњих позиција, стандарда и аспирација у ту прошлост, прецизно је „фиксирао“ знатно пре него што је садашња лавина кренула, наш истакнути (и почивши) историчар, Андреј Митровић: политичари стварају климу и постављају директне захтеве за одређена тумачења, а историчари у то, вољно или невољно, интелигентно или глупо, улећу.

 

[restrictedarea]

ПОЛИТИКА И РЕВИЗИОНИЗАМ И Митровићев колега, Љубодраг Димић сагласан је са његовом тезом о политици као покретачкој снази ревизије прошлости и историјских чињеница: до ревизије долази само када „постоји политичка воља да се (та) ревизија изврши“. Уверен да би Србија морала да се супротстави „бруталном ревизионистичком удару који је према њој усмерен“ и који ће (против ње) „бити политички употребљаван“, Димић каже да би она то могла да учини „играјући на карту враћања историјским изворима“ и да подржи резултате историографије која је, пре свега, на „трагу истраживања Фрица Фишера“.

Хамбуршки „Шпигл“ примећује да се изнова распламсава расправа о питањима која су, чинило се, одавно, (раз)решена, позивајући се управо на Фрица Фишера (1908–1999). Реч је о човеку који је 1999. у енглеској „Историјској енциклопедији“ (The Encyclopedia an Historical writing“) означен као „најпознатији немачки историчар 20. века“.

 

ФИШЕР: НЕПОБИТНА НЕМАЧКА КРИВИЦА Фишер је, тада још као мање познат историчар из Хамбурга, почетком шездесетих (прошлог века) изазвао прави потрес у немачкој научној и политичкој јавности. Публикујући своје истраживање немачких архива о ратним циљевима Рајха, Фишер је показао, и доказао, да су ти циљеви били „апсолутно освајачки“ и да је Берлин, уверен у немачку војну премоћ, подстицао аустријско-српски рат и, ничим изазван, свесно ишао на сукоб са Русијом и Француском.

На Фишера су се окомили (превасходно конзервативни) национални историчари од имена и формата, оспоравајући његову тезу о немачкој кривици за избијање Првог светског рата, оцењујући Версај као „немачко понижење“ и „неправду“. Као одговор на њихов фронтални напад, Фишер објављује 1961. године комплетно истраживање у књизи „Посезање за светском моћи: ратна политика царске Немачке 1914–1918“. Документовано је показао да је Немачка хтела рат, да је изазвала рат и да је у рату следила освајачке циљеве. („Шпигл“ спомиње листу немачких „жеља“ у случају победе, која је у Берлину третирана као „умерена“: анектирање великих делова Француске, Белгије и Луксембурга, Средње Европе и успостављање база на Фарским Острвима).

 

ХИТЛЕР КАО ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ Књига је брзо доживела више издања и постала апсолутни бестселер, али није стишала успламтеле распре и контроверзе. Фишер је додатно радикализовао тезе о непорецивој немачкој кривици у новим књигама „Светска сила или пропаст“ (1965) и „Рат илузија“ (1969) убацујући успут и (још провокативнију) тезу да Хитлер чини континуитет у немачкој историји (и аспирацијама) а не њен „испад“  и (изнимни) случај. Тада су Фишерове тезе већ биле општеприхваћене и доминантне: из првог великог „рата историчара“ поводом Првог светског рата (други „рат историчара“, овога пута поводом покушаја ревизије Другог светског рата, уследиће у Немачкој нешто касније) он је на конгресу (историчара) у Берлину 1964. изашао као победник.

Доскора важеће становиште о искључиво немачкој кривици за дотад највећу светску кланицу и катастрофу, које је ослонац имало, понајвише, у Фишеровом темељитом истраживању, почело је да се растаче, мање захваљујући новим чињеницама (њих је мало) а више новим интерпретацијама, у којима се немачка кривица, истина (делимично) не искључује, али се уочљиво релативизује: део терета с немачких плећа се пребацује на Русију (амерички историчар Сен Мекен) па на Француску (немачки историчар Штефан Шмит: француски председник Поенкаре извршио је притисак на „колебљивог“ руског цара Николаја Другог да се безрезервно стави на страну Србије!) Аустроугарску (Манфрид Раухенштајнер разбија мит о аустроугарском монарху Фрању Јосифу као сенилном старцу кога су други гурнули у рат: осамдесетчетворогодишњи император уопште није био сенилан и сам је, веома изричито, инсистирао да се, одмах по атентату у Сарајеву, уђе у рат са Србијом) и, коначно, на све силе (аустралијски историчар Кристофер Кларк).

 

БУДНИ МЕСЕЧАРИ Овај последњи је, бар до сада, изазвао највише контроверзи тезом о заједничкој кривици успаваних вођа великих сила и о месечарима (наслов књиге „Месечари“) укључујући и кривицу Срба и Србије, упркос накнадним медијским покушајима да ту изричитост релативизују.

Његовим становиштима се, упркос аплаузима с којима је у Немачкој дочекана Кларкова књига (преведена на немачки, постала је бестселер) уз доста похвала, супротставља немачки историчар из Диселдорфа, Герд Крумајх. Он у разговору с новинарима „Велта“ констатује да ондашњи властодршци великих сила уопште нису месечари, да су били савршено будни и кад су повлачили непромишљене потезе. Замера Кларку што је „узео превише у заштиту Немце и Аустријанце“, показујући, с друге стране, антипатије према Србима, представљајући их као „разбојничку банду“, како је то у оно време, пред сам рат, чинио Вилхелм Други. Крумајх полемише с Кларком и око његове интерпретације српског одговора на бечки ултиматум, сводећи га на вербалне трикове, иако текст тог одговора, подсећа немачки историчар, већ сто година важи као неспорно дипломатско мајсторство.

Супротставља се и Кларковој тези о панславизму као кривцу за избијање Првог светског рата (Руси су, ето, због Србије, вршили притисак на Аустроугарску) и његовом становишту да су Руси и Французи више желели рат него Немци и Аустријанци. За разлику од Кларка, Крумајх тврди, а то је садржано и у његовој књизи о „Јулској кризи“ 1914. – могла би бити очигледно интересантна нашим историчарима – која ће ускоро изаћи из штампе, да су Немци били и остали највећи кривци за избијање рата, користећи га као тест руске ратне спремности и способности. Ушли су у ратну авантуру неспремно (имали су, каже, муниције у резерви само до октобра) и, као и остале европске силе, непромишљено: да су знали у какву катастрофу срљају – најмање десет милиона мртвих – не би повукли обарач.

 

ФАМОЗНИ ШЛИФЕНОВ ПЛАН Да ли су заиста срљали у велику катастрофу, из које ће изаћи и као велики губитници, тешко је рећи. Једно је међутим сигурно: немачки Рајх се одавно, и увелико, спремао за рат, с јасно одређеним, освајачким циљевима. О томе сведочи и чињеница да се рат одвијао, све док га је било могуће контролисати, по сценарију, ратном плану, који је сачинио, знатно пре него што је рат заиста букнуо, (тада) начелник немачког генералштаба, гроф Алфред фон Шлифен. Шлифен је, наиме, још 1905. представио стратешки план који ће у историју ући под његовим именом. Да би избегао губитничку битку на два фронта истовремено, против Француске и Русије, Шлифен је препоручивао брз напад с јаким снагама (7:1) и убитачном артиљеријом на Француску, „десним крилом“, преко (неутралне) Белгије и Луксембурга, како би се одсекла главнина француских снага од Париза и француска престоница освојила за шест недеља, чиме би рат на том фронту био окончан. Немци би се тада сручили свим снагама на „споре Русе“: план је, наиме, предвиђао да ће цару бити потребно неколико месеци да у пространој земљи, без добрих комуникација и транспортних средстава (железница) изврши општу мобилизацију.

Немачка армија је заиста на препад прегазила Белгију (уз неочекивани отпор!) али је заустављена на Марни. Планирани „блицкриг“ се претворио у исцрпљујући рововски рат. Неки потоњи немачки генерали и историчари су за то кривили Шлифеновог наследника Хелмута фон Молткеа који је против Француза концентрисао мање снага него што је требало по „Шлифеновом плану“, а главна слабост плана била је у једном „превиду“: Шлифен није рачунао да ће Енглези ускочити у рат, иако је, према једном давном споразуму (из 1832.) Лондон гарантовао Белгијанцима помоћ у одбрани суверенитета у случају напада.

 

КАЈЗЕРОВ „БЛАНКО ЧЕК“ И „Шпигл“, иначе, у првој „епизоди“ велике серије „сведочи“ да Немачка није увучена у рат, она га је заиста желела и пожуривала Беч да се што пре „обрачуна с Београдом“. Девиза шефа генералштаба Фон Молткеа је гласила: „Боље одмах него касније“. У том контексту, „Шпигл“ спомиње сусрет бечког изасланика с немачким царем у Потсдаму 5. јула 1914. када је Аустроугарска добила „бланко чек“ за брзи напад на Србију.

Фрањо Јосиф је, наиме, страховао да ће Руси, у случају аустроугарског напада на Београд, прискочити одмах у помоћ „словенској браћи“. Тражио је подршку и заштиту, у том случају, од Немачке. Немачки цар је процењивао, и уверавао бечког изасланика, да Русија није спремна за рат. „Блицкриг“ против Србије, уз „пуну и свеобухватну немачку помоћ“ држао би ствар у оквирима „регионалног сукоба“. Тим кајзеровим „бланко чеком“ из једне локалне кризе Рајх је Европу увео у катастрофу.

Очигледно свесни тога да чињенице, и кад се различито интерпретирају, остају чињенице, немачки политичари стрепе од отварања „досијеа“ Великог рата и „ресантимана“ у појединим земљама током ове године. Њихов план је био да обележавање стогодишњице Првог светског рата прође у „знаку помирења“ и „рационалности“, без еуфорије и тријумфализма на победничким странама.

Помно су ослушкивали, и ослушкују, сигнале са стране и били су очигледно изненађени реаговањем медија и јавности у Великој Британији на „сугестију“ немачког аташеа у Лондону саопштену у једном разговору с тамошњим новинаром како би требало обележити велику годишњицу Великог рата. Медији су ударили у сва звона: неће нам Немци забрањивати да славимо победу.

 

ВИЛХЕЛМ И МЕРКЕЛОВА Хамбушки магазин примећује да то „славље“ стиже у невреме за њих: у више европских земаља приметан је пораст антинемачких расположења. Једно скорашње истраживање показало је да 88 одсто „консултованих“ Шпанаца, 82 процента Италијана и 56 одсто Француза мисли да је утицај Немачке у Европској унији неподношљиво велик и да садашњу Немачку Ангеле Меркел упоређују са Рајхом Вилхелма Другог.

Цитиран је италијански коментатор, Еугенио Скалфари: Немачка прети да у евро кризи по трећи пут руинира континент. Ригорозне реформе на којима такође ригорозно инсистира канцеларка Ангела Меркел, кад се ради о земљама Јужне Европе, доживљавају се (тамо) као наставак пруске (вилхелминске) политике силе другим средствима – овога пута економско-политичким.

Национални револуционар, Гаврило Принцип је, иначе, у првом делу велике „Шпиглове“ серије само успут споменут као деветнаестогодишњи гимназијалац и припадник групе „српских атентатора самоубица“, наоружаних „од званичне српске стране“, који су „сањали о великом српском царству“. Оно би „укључивало и Србе из вишенационалне Аустроугарске империје“. Њему ће бити, према најави, посвећено посебно поглавље, уз репортерско крстарење Босном с истоименим потомком „сарајевског атентатора“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. O “sudbini” rata je VEC receno Versajskom dokumentu, KAPITULACIJOM njemacke!! Tu je sve receno, kratko i jasno, ko je odgovoran za RAT !!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *