Мртва природа српске политике

Пише Миодраг Зарковић

То да је овдашња страначка позорница попримила одлике каквог јефтиног ријалити програма, никада није толико видљиво као када се на телевизијском обраћању неког од челника најутицајнијих партија обрати пажња на то шта се дешава иза његових леђа

Они су убедљиво најбројније људство на телевизијским екранима. Свакако и физички најспремније, без обзира на то да ли припадају јачем или нежнијем полу; у супротном, ови савремени гладијатори никада не би били у стању да издрже натчовечанске напоре којима се свакодневно излажу пред очима милионског гледалишта. Да не помињемо то што имају армиране живце, који их још ниједаред нису изневерили.

Какви „сурвајвери“ и остале ријалити сека персе: ови наши такве једу за ужину!

Реч је о политичким статистима, који на конференцијама за новинаре или о каквим другим приликама када се прваци њихове странке обраћају јавности, поносито – кано клисурине! – стоје иза говорника. И стоје. И стоје… Не трепћу, воде не искају, за `леба не питају, али су непомерљивији него преамбула Устава.

Њихов једини задатак је да буду ту где јесу и да се не мрдају. Њихов једини непријатељ су – остали статисти. Ови који стоје око њих. Јер, у том свету влада само једно правило, свирепије од било ког другог: вредиш онолико колико си близу жижи камере. Тачније, онолико колико те стане у кадар поред страначког шефа. А тај простор је немилосрдно тесан. Само најјачи ту могу да опстану.

Буквално најјачи, јер, пре него што се вољени шеф постави иза микрофона а камере упере ка њему, међу тим статистима води се грчевита борба заснована на искуствима џиу-џице и вештине преживљавања зване „путник плус“ (то је оно када у аутобус за 150 људи већ на почетној станици успе да се угура барем 250). Раде ту лактови, колена, штипање, саплитање… Све што може противника да избаци из равнотеже и ослободи његов простор, више је него добродошло. Борбе су беспоштедне, али ограничене, јер када се шеф једном постави на своје место, статисти морају да обуставе свако даље померање тела. Што не значи да је изазов готов. Напротив. Тада наступа друга врста захтева: мора се издржати у истом положају тела и са истим изразом лица, све док шеф не заврши своје излагање.

[restrictedarea]

А шефови дуго причају. Плус одговарају на питања. Уме то да потраје. Али, ови наши јунаци све то претуре преко главе, а да и не зуцну. Пре би умрли, него да ставе до знања да им је не дај боже нелагодно у заузетом положају.

У том њиховом самопрегорном мучеништву само је једна ствар нејасна: зашто они раде то што раде? Коме је потребно то њихово јавно укипљивање? Чему? Да би вођа изгледао омиљенији, пријемчивији, више у додиру са „обичним светом“?! Да ли је то та чаробна, митолошка сврха овог настраног обичаја да се одрасли људи добровољно своде на мртву природу?

Вероватно јесте, барем што се тиче страначког вође којем служе као икебана. Познато је да су наши страначки шефови то своје несагледиво знање о свему и свачему попили на сажетим курсевима у америчкој амбасади, а у Америци је то стајање иза страначког великаша одавно установљен обичај. Ипак, једна је „ситница“ промакла нашим партијским мудрацима, једна наизглед тривијална разлика: у Америци се све то дешава на великим страначким конвенцијама, на пространим подијумима који могу да приме више десетина људи без икакве тескобе. Ови наши најчешће немају на располагању толика пространства, али ипак настављају да иза својих леђа гомилају непрегледне гомиле статиста. Тако се дешава да екипа, која је оно једном стајала иза шефа у „Београдској арени“, наставља да се, у непромењеном саставу (по правилу бројнијем него што је, поређења ради, Карлеуша успела да окупи своје публике на Ушћу) гужва за његовим леђима сваки следећи пут када се он нађе пред камерама, иако се радња у међувремену преселила у прекречене страначке ћумезе.

Ако је заиста све кренуло од идеје која је одавно усвојена у Америци и неким другим западним земљама – а сва је прилика да је управо то био пут којим су се политички статисти одомаћили у Србији – онда се идеја у међувремену окренула у сопствено ругло. Јер, данашњи статисти само руже слику коју би требало да као улепшавају. Онако загледани у недостижни бескрај, са окамењеним изразима лица, али и сваком жилом у телу напетом до границе пуцања (најпре да их нико не би померио, а потом да би издржали онолико трајућу непомичност) политички статисти наносе више штете него користи.

Можда је тако било одувек, тј. од њиховог увођења на нашу јавну позорницу. Нико, притом, није сигуран када су се ови статисти први пут појавили у српском етру. Сва је прилика да их је најпре практиковао Борис Тадић, одвајкада заљубљен у све што је могао да препише од својих „западних пријатеља“, али је целу ту „уметност“ на још „виши“ ниво поставило оно легендарно гурање иза Томислава Николића одмах након његове победе у другом кругу председничких избора, 20. маја 2012. године. Још те вечери, док се иза Николићевих леђа водио малтене оружани сукоб око тога ко ће више и боље да се удене у кадар, могло се наслутити да ће свака „напредњачка“ конференција за новинаре убудуће личити на људски „тетрис“ – потпуно попуњавање екрана прилагодљивим људским телима.

Посматрајући тај циркус који се, после ДС-а и СНС-а, пренео и на скоро све остале учеснике овдашње политичке сфере, једна се ствар може поуздано закључити. За очигледно све популарније занимање политичког статисте тражи се, осим горенаведених особина, још једна природна погодност: недостатак кичме. Када вам се учешће у политичком животу земље сведе само на то да, кроз гурање и гребање са сличнима, што већи део себе углавите у кадар који ћете поделити са страначким шефом, онда вам је кичма заиста крајње непотребан, чак и штетан, ограничавајући, телесни додатак.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Milanka Vukomanović

    HALUCINACIJA

    ZAMENISMO NEVERNO-CRVENU AUTOKRATIJU
    ZA OVU CRKVENO-VIŠEBOJNU DEMOKRATIJU.
    PRVI SE I NE KRSTIŠE, A OVI SE STALNO KRSTE.
    A I JEDNI I DRUGI PREDUGAČKE IMAJU PRSTE.

    OD HRISTA, PA DO POSTKOMUNISTA, PRIČA ISTA
    KRST ILI PETOKRAKA, I SA, I BEZ BLAGOSLOVA,
    ZA NAS, OBIČNU RAJU SAMO DEMAGOGIJA ČISTA,
    RAJ I DEMOKRATIJA, A NJIMA LOVA I SAMO LOVA.

    ILI MOŽDA TO NAŠA MAŠTA SAMO HALUCINIRA,
    KO ŽEDNOM U PUSTINJI, ŽUBOR IZVORSKE VODE?
    ILI NAM, KROZ NJIH, SVEVIŠNJI RAJ PREZENTIRA,
    RAJ NA NEBU ŠTO NAS ČEKA, ZA OVAJ PAKAO OVDE?

    O BOŽE, OČE NAŠ, KOJI, KAŽU, SVE VIDIŠ I SVE ZNAŠ,
    I KAŽU, SVAKOME PO SVOJOJ VOLJI I DAJEŠ I UZIMAŠ,
    AKO SU ONI SAMO MANEKENI RAJA SA ONOG SVETA,
    SKRATI IM PISTU, ILI, DAJ DA I RAJA NJOM PROŠETA!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *