Љубомир Тадић (1921-2013) – Мисао слободе у бременитим и оскудним временима

Пише Триво Инђић

  У Београду је 30. децембра 2013. године преминуо Љубомир Тадић, професор универзитета и члан САНУ, наш замишљени савременик и бритки аналитичар свога времена, један од оних најређих, учевних првака које смо имали у философији и правној науци

У оном најбољем што је као мисао социјалистички покрет у јужнословенским земљама изнедрио, од Светозара до Васе Пелагића, од Скерлића и Димитрија Митриновића до Гаје Петровића и Добрице Ћосића,  налази се и опус Љубомира Тадића. Велики део тога мисаоног тока  прекинула је Стаљинова челична песница и тиранија догме коју је васпоставио у Трећој интернационали (Сима Марковић, Филип Филиповић, Коста Новаковић, Милан Горкић и други) а његови наследници и следбеници у Југославији такође су дали допринос физичкој и духовној ликвидацији оног најбољег што је мислило у том покрету (сетимо се само  списка „издајника“ у званичном органу КПЈ „Пролетер“ из маја 1939. и Брозовог чланка у њему под насловом „Троцкизам и његови помагачи“, случаја Керестинец из 1941, судбине Аугуста Цесареца, Прице, Аџије, Рихтмана, Кершованија, Маслеше, Живојина Павловића, Лабуда Кусовца итд). У време власти Јосипа Броза затирање истински леве, социјалистичке критичке интелигенције било је уграђено у сам политички систем једне партије и једног вође и опште цензуре под законском етикетом „морално-политичке подобности“.

Рођен је 1925. у Смријечном, на худом и посном пивљанском неботичнику (у Старој Херцеговини) у породици доказаних ребела и родољуба, на планинама које су, према Цвијићу и Јаши Продановићу, у нашем динарском цивилизацијском кругу биле чувари културне и националне особености и демократских идеала племенског друштва одржаваног све до средине прошлог века.  Са шеснаест година Тадић је из никшићке гимназије отишао 1941. у партизане, преживевши ратну епопеју ослободилачке борбе, али не и горко искуство трагичних раздора и неспоразума међу антифашистима, које су својим животом платили и чланови његове најближе породице.

Студирао је правне науке у Сарајеву и Београду, а докторирао у Љубљани 1959. са тезом о Хансу Келсену и  теорији „чистог права“. Био је професор Правног факултета у Сарајеву до 1962, а онда прелази у Београд где је, прво, управник Одељења за правне науке Института друштвених наука, а од 1965. редовни професор Одељења за философију и социологију Философског факултета, за предмет Социологија политике и права. На захтев Јосипа Броза, у јануару 1975. Скупштина Србије доноси одлуку о искључењу осам професора Философског факултета у  Београду из радног односа, због политичке неподобности, међу којима је и Љубомир Тадић.

[restrictedarea]

Када је књаз Никола позвао у Биљарду све главаре да утврде наследност престола, тј. његову династију, тадашњи управитељ народних школа, Васо Пелагић (протеран из Србије па затражио уточиште у  Црној Гори) изјаснио се за републикански изборни систем и против амбиције књажеве: „За 24 уре да те моје око није виђело на Цетињу!“, узвикнуо је књаз. Тако је, у логици деспотије, прошао и Љубомир Тадић, када је, као саветник Комисије за израду новог југословенског устава,  почетком 60-их, изјављивао да је демократскији устав у коме је председник републике личност са ограниченим мандатом, а не (како ће бити записано) „без ограниченог мандата“. То му Броз никад није опростио, па је најурен из комисије, из Савеза комуниста,  али и са универзитета.

Један је од оснивача југословенске интелектуалне заједнице познате као Група Праксис 1964. године, која је развила снажну теоријску критику тадашњег владајућег државног ауторитарног социјализма и у практичној политици бранила, са левих позиција, право на људске и грађанске слободе, право на дијалог и слободу појединца као услов слободе за све, демократски плурализам и правну државу. Обнављајући Марксово начело „беспоштедне критике свега постојећег“, развијајући наслеђе Розе Луксембург („Нема социјализма без демократије“)  Грамшија, критичке теорије Франкфуртског круга и других радикално левих алтернатива, ова група је ушла у сукоб са официјелном догмом у тадашњој Југославији  и  због тога су њена делатност, објављивање  часописа „Праксис“ и рад њене међународне летње школе (Корчуланска школа) били забрањени 1974. године. Део ове групе, у којој је био и Тадић, наставила је да издаје часопис у Лондону, на енглеском језику, као међународно издање.

Тадић је један од најактивнијих и најрадикалнијих политичких аналитичара ове групе, о чему сведоче његови бројни текстови и преко двадесет књига које је написао, а међу којима су и оне које је Брозов режим судским забранама уклањао још и пре изласка из  штампарије.  Био је и главни уредник београдског часописа „Философија“, који је такође забрањиван и, на крају, укинут одлуком власти. Са Добрицом Ћосићем покренуо је независни леви часопис „Јавност“ у октобру 1980. али власти нису дозволиле његово објављивање. Са Ћосићем је, такође, 1984. основао Одбор за обрану слободе мисли и изражавања који је штитио права на независно мишљење свих оних у Југославији што су долазили у сукоб са режимом. Био је гостујући професор на многим универзитетима у свету а његови радови превођени су на стране језике.

Његова изабрана дела објављена су у Београду 2008. године у седам томова. То су књиге изузетне ерудиције, јасне мисли и питког стила, у сазвежђу оног најбољег што је написано код нас у домену друштвених наука. Свака његова књига је била чин слободе који служи слободи, прихваћена од младих генерација и пре јуна 1968. када је са побуњеним студентима на новобеоградском Подвожњаку осетио пендреке Брозове полиције.

Имао је јаку снагу разума и дубоке увиђавности, опажао је и уочавао много и широко, увек лучио добро од зла, правду од неправде, истину од лажи и мудрост од лукавства и притворства. Имао је мерила знања којима се могло веровати. Такви су људи со соли земљине (Пелагић). Исповедао је јавно сумњу, неверицу у ред и поредак заснован на личним привилегијама, узурпацији власти, социјалним разликама и параграфској правди и у таквом свету видео „отровну клицу народних несрећа и беда, омраза и сваковрсних рђавштина, религиозних и националних лажарија и експлоататорских недјела“ (опет Пелагић). Неповерљив према сваком поретку, сем поретка слободе, гнушао се режима утемељених на насиљу, затирању дијалога и употреби силе.

У души је остао комунар, мишљу и понашањем либертерски социјалист, који се најрађе идентификовао као следбеник оне школе мишљења коју оличава Роза Луксембург. И касније када су се многи саборци из 1968. преобратили у властољупце, Сорошеве или друге најамнике, доживотне страначке функционере професионалне политичаре, и на левој и на десној страни,  Тадић је остао где је био – ван режимске политике и милости, радикални републиканац, неприлагодљив, непоткупљив, својеглав, ван протокола, ван уносних послова и титула, плебејац који дели судбину свога народа, изразите склоности према једнакости – која је, уз слободу, заправо, бит либертерства. Никад му није пала на памет мисао да би могао неким доминирати. Увек се клонио шефовања у свим установама у којима је радио или морао да се прихвати послова предводника. Мрзио је, као што рече Кропоткин за Реклија, и најмањи знак духа жељног доминације. Веровао је да, чак и данас, човек може боље живети а да не тежи владати другим, и тако се понашао.

Науку о политици тумачио је као потрагу за спрегом борбе за опште добро, истину и слободу. Зато га је критика воље за моћ, за доминацију усмерила да науку о политици конципира као једну теорију ослобођења или еманципације, одлучно одбијајући да се она претвори у слугу власти, апологију датог поретка, тј. устоличи као метафизика поробљавања. Он је битно допринео ренесанси Марксове мисли у време када је та мисао у једном делу света била порицана као идеологија субверзивних снага, а у другом („реалсоцијалистичком“) била претворена у државну религију чији је врховни жрец био Стаљин. Политику и право никада није лучио од етике, није их  видео лишене судова вредности, поричући тако позитивизам и „чисту науку“ као орнамент моралне равнодушности према свакој узурпацији и тиранији власти. Тадићева мисао критике увек је денунцирала послушне „реалисте“ и интелектуалце „грађанског реда“ и „мирног живота“, налазећи да је у практичној и умној негацији шанса за превласт слободе над судбином, људског достојанства над понижењем и угњетавањем човека, истине над лажи и правде над неправдом (како је говорио у Приступној академској беседи у САНУ).

Дух слободе, братства и једнакости ширио је где год је радио или у  ком  год друштву да се налазио. Тако је поступао и у годинама распада друге, брионске Југославије, када су њени народи ушли у крваве грађанске и верске сукобе, уверен како је тзв. национално питање (о којем је такође много писао) увек било и остало питање о демократији и установама слободе и могућностима индивидуума да у потпуности, у заједници слободних и једнаких, лишеној дакле сваког етноцентризма,  верског фанатизма и шовинизма, развије своје људске потенцијале. Што је тражио за друге, то је тражио и за Србе, свестан вредности и ограничења властитог етничког и културног идентитета.

Он је остварио себе, али је створио и друге, пружао је и давао несебично и зато био вољен и цењен не само од својих следбеника.

[/restrictedarea]