Почетна / Култура / Лек против самомржње

Лек против самомржње

Пише Владимир Димитријевић

Како је било могуће да се у Србији појави „елита“ спремна да убеђује свој народ како је дефектан и мора да се мења у складу са налозима Његовог Величанства Новог Светског Поретка? Књига „Родољупци и родомрсци“ угледног социолога Зорана Аврамовића успели је покушај да се дође до одговора на ово и слична питања.

 

НЕОБИЧНИ УЏБЕНИК

Писана течно и прегледно, она је својеврсни уџбеник за разумевање садашње ситуације  српске интелигенције. У уводу своје студије, Аврамовић објашњава оквир у коме ће се кретати, а затим се бави појмовима интеграције и национално дезинтегративне мисли (која подразумева „оспоравање вредности сопственог националног бића са становишта странаца и неуморну деструктивну и нихилистичку критику колективних ставова, понашања, интереса“) патриотизма, издаје и жртве (Аврамовић: „Тежину издаје треба мерити последицама које она производи у колективном животу нације“, „Издајник није спреман да прихвати жртву за слободу, правду, истину нације и отаџбине“) бави се социјализацијом и антипатриотизмом („У марксистичком образовању преовладавале су ненационалне вредности интернационализам, развој самоуправљања, несврстани, социјализација целовите личности, оштра критика традиције“) како вели аутор „Родољубаца и родомрзаца“, указујући на то да и „у постмарксистичком, грађанском курикулуму доминирају такође ненационалне вредности (европске интеграције, развој демократије и људских права, маргинализација традиције, социјализација грађанина“) државом, друштвом и нацијом у национално дезинтегративном значењу („У средишту савремене дезинтеграције држава, нација, друштава, налази се глобалистичка идеја материјализма/ тржишта и „тоталитарног индивидуализма“) улогом дела интелектуалне елите у Србији (Аврамовић запажа да је „на вештачку дилему – демократија или нација, српска теоријска елита/…/ одговарала недвосмислено: демократија“, заборављајући, случајно или намерно, да овај став има и крајњу последицу – „демократија може да се реализује и у скраћеној држави и дезинтегрисаној нацији“) коришћењем културе, уметности и образовања у функцији дезинтеграције („Треба испитати однос према језику. Језик је домовина, у писму је цивилизација. Да ли образовна политика подржава српски језик и писмо? Латиница све више осваја културни простор у Србији“) менталитетском основом процеса разбијања Српства (српска неслога, гомилање полуинтелектуалаца, покрајинске поделе и сепаратизми, индивидуалистичко-користољубиви однос према општој ствари) југословенством као једним од извора самомржње, и то оним најдубљим (то је, по аутору, вирус који се налази дубоко у нама и који повремено мора да се „одлежи“; истовремено, овај вирус, попут вируса СИДЕ, може бити и кобан – јер, по Аврамовићу, једна нација умире  кад јој „интереси друге нације постану важнији од сопствене“).

 

„УБИСТВЕНА“ ЕЛИТА

Аврамовић се такође исцрпно бави и улогом србофобије у Комунистичкој партији Југославије („Српски народ је у Југославији постао угњетачки народ што је дозволио и чак помогао шачици београдских дахија да набијају јарам хрватском, словеначком и другим народима“, говораше  Титов Србин, Родољуб Чолаковић, још 1937. године) стањем српске дијаспоре на Балкану („У појединачним и групним понашањима увек је било Срба који су били ближи несрпским нацијама са којима су живели него српској матици“, уочава Аврамовић)  ЕУ србофобијом („Код неких Срба постоји уверење о моралној надмоћи колонизатора“, прецизан је писац „Родољубаца и родомрзаца“) појмом „српске кривице“ (свакако да је, како каже један од оних који у нас пале „сигнална светла“, „говор о српској кривици или „српској агресији“ имао функцију да ПРИКРИЈЕ борбу ДЕЛОВА српске нације за своја политичка и национална права“, при чему су „казне Србима у Хашком трибуналу неупоредиво веће од казне Хитлеровим нацистима на суђењу у Нирнбергу“ јер је „адмирал Дениц који је потписао капитулацију режима, који је одговоран за 60 милиона жртава и шест милиона убијених Јевреја, осуђен  на 15 година затвора“) новим друштвеним теоријама као алибијем за крајњи, гангренозни индивидуализам (поперовска идеја „отвореног друштва“ има своју сорошевску друштвену финализацију коју спроводе добро плаћени НВО „социјални инжењери“) као и изворима национално дезинтегративне мисли у нас (охлократска квазиелита у Срба, по Аврамовићу, састављена је од „бивших Југословена, комуниста, универзитетских наставника, представника невладиних организација, новинара, уметника“ који су, без имало стида и образа, „1) подржавали све мере Запада против Срба; 2) ширили стална оптуживања Срба за злочине на простору бивше СФРЈ (Срби су дежурни кривци); 3) подсмевали се националној традицији; 4) признавали права другима, а ускраћивали та иста права Србима; 5) заступали грађанску идеологију; 6) разбијали националну солидарност; 7) доприносили сатанизацији српског народа“ ).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *