Лажни митови о Стаљину

Пише Ранко Гојковић

Иза проглашавања Стаљина за највећег зликовца крију се подмукли разлози. Један од њих је и да се будућим руским владарима не сме оставити за узор неко ко је тако успешно спречио западни пројекат о потпуном уништењу руске државности

Свако ко се озбиљније бави руском историјом и културом, приметиће да острашћеност и мржња према Јосифу Висарионовичу Стаљину превазилази границу објективног историјског тумачења. Многи људи патриотско-православног духа у Русији, попут Јована Сничева, митрополита санктпетербуршког и ладошког или Светог Луке Војно-Јасеницког (на вест о Стаљиновој смрти он је написао – До земље се клањам сенима великог Стаљина) са пуно поштовања пишу о Стаљину. Међутим, у једном делу руске, па и српске јавности влада уверење да је Стаљин „крвави диктатор и ништа више!“ Догађа се да чак и људи из патриотског блока, који воле Русију, у исти кош стављају – „злочинце попут Хитлера и Стаљина“, несвесни да тиме раде у интересу највећих непријатеља и Русије и Србије. Управо то желе србофобски и русофобски писци историје, којима је до историјске истине стало исто онолико колико и хашким судијама до праведног суђења.

 

ТРИ ИСТОРИЈСКЕ ЗАСЛУГЕ Иза проглашавања Стаљина за највећег могућег зликовца крију се два подмукла разлога. Први је перфидна жеља да се Руси као народ прогласе злочинцима и кривцима за Други светски рат (наравно, кривица за Први светски рат резервисана је за Србе) и да се обезвреди грандиозна победа руског војинства у Другом светском рату. Други разлог је сличан као и у случају Ивана Грозног. Не сме се оставити као узор будућим руским владарима неко ко је тако успешно спречио западни пројекат на потпуном уништењу руске државности.  А такав пројекат је имао добре шансе на успех и у време пред почетак владавине Ивана Грозног и у време пред почетак владавине Стаљина (да се власти дочепао Троцки).

Три историјске заслуге за руски народ Стаљину не могу порећи ни његови највећи непријатељи. Прво, што је после Лењинове смрти осујетио долазак на власт великог русофоба Лава Троцког, чија би владавина представљала реалну опасност да Руси доживе судбину америчких Индијанаца. Друго, као врховни командант Црвене армије, спречио је светску доминацију највеће пошасти у историји – Хитлеровог нацизма. Треба замислити ситуацију, када индустрија тадашње ЕУ ради за потребе Источног фронта, а сви европски народи (са изузетком Срба и Грка) шаљу организоване војне формације на Источни фронт. Треће, борећи се против Хитлера, знао је да ништа већи пријатељи Русима нису ни „савезнички“ западни лидери, па је у тајности радио на стварању атомске бомбе. Када су Черчил и Труман желели да то искористе као врсту притиска на Стаљина, он објављује да је СССР успешно извршио подземну пробу атомске бомбе. Национална безбедност Русије (самим тим и целог света) и данас почива на том достигнућу.

Представа о Стаљину као највећем зликовцу углавном је створена  на основу многих лажних митова титоистичке и прозападне историографије или руске пете колоне смердјаковског духа. Мит о „милионским жртвама крвника Џугашвилија“ као и мит о „геноциду у Сребреници“ само су наставак германско-ватиканске историографије која већ вековима буквално кастрира историју православних Срба и Руса, а прихватање лажних митова неминовно води до губитка националног идентитета.

Први мит – наводна Стаљинова кривица због потписивања Пакта Рибентроп – Молотов, где се лицемерно оптужује Стаљин за жртвовање Пољске. Прво, пактове са нацистима и фашистима пре СССР потписале су све велике западноевропске силе. Друго, Стаљин је осетио опасност од Хитлера и предложио је западним „савезницима“ да заједничким нападом на Немачку предухитре велико зло које се спрема читавом свету. Начелници генералштаба Енглеске, Француске и СССР разматрали су ту могућност више од месец дана и тек после пропасти преговора због лицемерја западних „савезника“, Стаљин креће на потписивање пакта са Немцима. Треће, Стаљин је Пактом Рибентроп – Молотов само повратио под окриље совјетске државности територију коју је Лењин Брест-Литовским споразумом поклонио Пољацима (тим споразумом Лењин се одрекао скоро трећине територије Царске Русије!) Четврто, била је то далековида одлука како би се добило на времену да се земља спреми за рат. Војна индустрија је добила највећи приоритет у земљи. Са друге стране, да је Хитлер имао Балтик као одскочну даску за поход на Русију, питање је да ли би била могућа одбрана Москве која је и без тога била пред падом. Пето, Руси су на Далеком истоку били принуђени због Јапана држати 40 дивизија, а Стаљин је приморао Немачку да потпише Споразум о ненападању без сагласности Јапана, због чега су се Јапанци веома увредили. Тако, по речима Молотова, није испало ништа од савеза Немачке и Јапана.

 

ГРАНДИОЗНА ПОБЕДА НАД НАЦИЗМОМ Други мит – тврдња да наводно Стаљин није имао ништа са војном победом, да би Жуков и остали генерали победили непријатеља и без Стаљина. На овакву глупост један руски генерал је одговорио да је то равно тврдњи да би глумци могли без режисера или са лошим режисером направити изузетну позоришну представу. Када је рат почео, Стаљин је не једном показао храброст и присуство духа. Приликом опсаде Москве од октобра до новембра 1941. године, упркос саветима, Стаљин није напуштао кабинет у Кремљу. Премда су се, и буквално, тресла стакла од детонација и шрапнели летели около, војни врх на челу са Стаљином је напорно радио.

Трећи мит – Стаљин се наводно није припремао за рат са Хитлером. Само крајње неупућен човек може помислити да се таква грандиозна историјска победа над нацизмом могла извојевати без претходне озбиљне припреме читаве земље за рат. Чак ни  невероватно херојство руског народа (наравно и других народа СССР, али је главни терет рата на својим плећима изнео руски народ) само по себи не би било довољно за велику победу да није на фронт стизало најсавременије наоружање, да није било довољно муниције и горива и за војску и за индустрију, за фронт и за позадину, да није било довољно сировина за невероватан индустријски раст и то у ратним годинама! Немци су у првим ратним данима брзо напредовали због издаје, а никако због неспремности за коју се оптужује Стаљин и о томе ће се тек писати.

Четврти мит – Стаљин се оптужује за непотребно чишћење војног врха у предратним годинама. Тачно је да су страдали многи који су само помислили о завери, али је тачно и да је било више него озбиљних завера. Стаљина многи критикују због уклањања генерала Тухачевског и њему блиских официра, а не знају да је он заједно са Хитлером планирао преврат у СССР 1936. до 1937. године. Тухачевски је предао комплетан мобилизацијски план СССР Хитлеру и на основу тога је и разрађен план „Барбароса“. Међутим, као што већ рекосмо, било је завера и на самом почетку рата и право је чудо Божје како је Стаљин успео да спречи расуло, надмудри унутрашње издајнике и заустави непријатеља који је због издаје стигао надомак Москве.

 

ЦАР НЕ НОСИ МАЧ УЗАЛУД Дакле, брз продор Немаца у првим данима рата није уследио због чистки и неспремности за рат, него због издаје. Велики руски цар Иван Грозни, у свом одговору издајнику Курбском пише: „…Ако желиш да се не плашиш власти, онда ради добро, ако радиш зло – бој се власти, јер Цар не носи мач узалуд…“ Стаљин је победио Троцког али је морао да се суочава са мноштвом његових следбеника, људи кова Курбскога, и у тренутку напада нациста на СССР! Са Курбскима у власти, свакако се не би могао победити Хитлер.

Пети мит – Стаљинова борба против Руске православне цркве. У самој РПЦ  и верници и клер се према Стаљину односе са дубоким уважавањем. Деценију пре доласка Стаљина на власт карактерише страшан прогон православаца, рушење православних светиња, укратко – тих десетак година не могу се поредити чак ни са прогоном хришћана у Римској империји пре Миланског едикта. Још за Лењинова живота бољшевици-интернационалисти су покушали да уз помоћ „обновљенаца“ изнутра разбију РПЦ и Стаљин је био једини политичар који је заступао тихоновску линију у РПЦ. Однос Стаљина према РПЦ мењао се током времена, међутим, Стаљин је непрекидно уклањао једну по једну антируску и антицрквену уредбу донету у доба Лењина и Троцког (да поменемо забрану часописа „Безбожник“ и укидање антирелигиозне пропаганде). Све до почетка Другог светског рата било је прогона цркве, али се радило по инерцији и малициозно је због тога оптуживати једино Стаљина. Јер, свако објективно и озбиљно истраживање показује да је Стаљин прекинуо прави погром Цркве Христове коју су спроводили троцкисти. Захваљујући њему обновљена је Патријаршија и тадашњи јеретици „обновљенци“ доживели су пораз у окриљу РПЦ, а „тихоновци“ поново преузели кормило РПЦ. После праве ренесансе у послератним годинама Стаљинове владавине, након његове смрти власт Никите Хрушчова започиње нови страшни прогон РПЦ.

 

БИЛО ЈЕ КУЛТНА, АЛИ И ЛИЧНОСТ Стаљин је за време рата слушао савете црквених људи, па и Матроне Московске, вратио је у живот идеју руског патриотизма због које се у време Троцког кривично одговарало и под плаштом „совјетског патриотизма“ полагано је уклањан агресивни русофобски марксизам-лењинизам. Његово прво обраћање јавности после почетка немачке агресије, почело је речима „Браћо и сестре“, што је манир обраћања проповедника православним верницима, а никако манир марксисте-лењинисте.

Шести мит – Стаљин нам је донео Тита и комунизам. Кратко – лаж. Тито уопште није био Стаљинов, него Черчилов избор, а Стаљин  није желео да намеће Србима комунизам.

У вези са Стаљиновим култом личности, Шолохов каже: „Да, било је култа, али је било и личности.“ Свакако да није мит баш све што се пише о Стаљину, али чињеница да је много више сатанизован и од самог Хитлера паметном говори доста. Он је наследио државу растурену у грађанском рату, разорену и духовно и материјално, са пројавама страшних русофобских девијација попут забране изучавања руске историје! (Стаљин 1934. године тај предмет враћа у школе). Победио је све унутрашње непријатеље и нацизам – највеће зло човечанства. А иза себе је оставио најмоћнију државу на планети, са изузетним достигнућима у свим сферама људске делатности – у науци, техници, култури, уметности, спорту… Није патетика него истина, ако се каже да је живео изузетно скромно и да је у гроб отишао са једним шињелом и паром чизама.

„Гвоздена завеса“, успостављена због Стаљинове неспремности да игра по диктату Запада, сматрана је великим злом за источноевропске народе. Данас видимо да је то заблуда и да је и на духовном (прихватање гнусоба западне антицивилизације – содомије, наркоманије, бестидности и свакојаког моралног посрнућа) и на економском плану (пре „европског пута“ државе нису биле у дужничком ропству, а данас се њихова задуженост мери стотинама милијарди евра) „гвоздена завеса“ према Западу била веома корисна.

О Стаљину би се могло писати надугачко и нашироко, надам се да је ово довољно, ако ништа друго – да се бар не изједначују Хитлер и Стаљин. Циљ овог текста није да од Стаљина прави свеца, али на крају морамо навести његове пророчке речи: „Ја знам да ће много ђубрета бити бачено на мој гроб, али све ће то развејати ветар историје.“