Почетна / Интервју / Кшиштоф Варга /писац/ – Ово су јалова времена

Кшиштоф Варга /писац/ – Ово су јалова времена

разговарала Наташа Анђелковић

Пољаци се најбоље осећају или под окупацијом или под неком недаћом. Онда су највише Пољаци. Мислим да у ствари не можемо ни да изађемо на крај са слободом

Кшиштоф Варга истакнути је писац средње генерације у Пољској. Његов роман „Труње“, који је објавила издавачка кућа „Плато“, критика је савременог доба, живота без смисла и без духа. У „Труњу“ Варга спаја хумористично приповедање са потресним исходом јунакове судбине. О овом и другим његовим романима, те друштвеним и културним токовима у Пољској, Варга који је недавно боравио у Београду, говори за „Печат“.

Јунак вашег романа „Труње“ je нека врста модерног мизантропа. Да ли је он симбол данашњег човека, незадовољног својим светом?

Не, он не може бити симбол јер да је тако, људи би се пококали. Мизантроп је сувише слаба и сувише елегантна реч. Он је социопата, исфрустриран је и мрзи све живо. Хтео сам да створим човека свакодневице, који има просечна примања, који је у сваком погледу просечан. Он не подноси стварност јер мисли да је садашње време лишено духовности. Зато он слуша сакралну музику, Баха, Хендла, Хилдегарду Бингенску. Не слуша световну музику, него само духовну зато што тражи духовност. И то је за њега енклава у коју се склања, његово духовно прибежиште. Ја у ствари не знам да ли он стварно слуша ту музику или је то нека његова фикс-идеја да ће тиме бити продуховљенији него што јесте.

Јунак није задовољан ни прошлошћу. Он је пун негације према комунистичкој и социјалистичкој прошлости Пољске?

Када би он само глорификовао прошлост, имали бисмо посткомунистичког носталгичара. Он мрзи савремену културу. Он себе држи за врло културну особу. Он је заправо у некој замци јер је немогуће да живиш тако да мрзиш све, а и родитеље не подноси зато што сматра да су они ти који су му уништили живот.

[restrictedarea]

Да ли вам је била намера да прикажете данашњи начин живота и размишљања кроз један просечан лик?

Не, ја не желим да дајем готову информацију и посебне закључке. Да сам то хтео, написао бих есеј или информативни текст и дао транспарентну поруку, али ја то нисам хтео. Оно што мене спаја са њим је што сматра да су ово јалова времена. Мислим да живимо у време инфантилности и да све некако подетињује. Питам се да се није и култура инфантилизовала. Она је данас спој шоу-бизниса са инфантилношћу.

Да ли је комунизам био нека врста острва у вашој историји или се то надовезује једно на друго?

После деведесете кад се променио систем, показало се да су Пољаци више народ који нешто ствара, ситни бизнисмени, менаџери, они који хоће да зарађују. Увек смо мислили да смо народ неких непоновљивих устаника, народ који се бори и жртвује за слободу. А када смо добили слободно тржиште, капитализам, када смо почели да доживљавамо слободу, онда се показало да смо ситношићарџијски народ. Пољаци се најбоље осећају или под окупацијом или под неком недаћом. Онда су највише Пољаци. У временима устанака они могу да покажу да су хероји. Мислим да у ствари не можемо ни да изађемо на крај са слободом. Можда ће тако бити и вама када уђете у ЕУ.

Да ли се Пољаци сада осећају слободнима?

Кад си у Пољској, стално слушаш како те је неко окупирао – или Берлин или Москва или Брисел и ти никад ниси слободан. Мислим да ће се то променити. Много младих људи пуно путује по свету и прави каријеру, у Мадриду, Лондону, небитно, и све више се одвајају од традиције мартиологије, од мучеништва и ствара се нека врста технократије. Гајим наду да ти људи неће доживљавати окупацију, него ће променити однос према томе… Само што они неће читати моје књиге.

Пре овог романа објавили сте роман „Алеја независности“, који ће такође бити објављен код нас. То је име улице, али да ли је и симбол пољске (не)слободе?

То је велика алеја у Варшави и наслов јесте мала игра, то је симболично место. Двојица момака, јунака романа, ту су сазревали па се зато то повезује са независношћу, њиховом личном. Та књига је понајвише аутобиографска, ја сам заиста ишао у католичку гимназију у тој улици и данас живим близу те улице. Али та двојица јунака не живе више ту. Њихове судбине нису моја судбина, ја сам их измислио и убацио у сопствену топографију.

Да ли су везе између Пољске и Мађарске биле снажније у прошлости или сада? Какав је ваш утисак о томе с обзиром да сте пола Мађар пола Пољак?

Однос Мађарске и Пољске је врло специфичан у Европи. Разуме се да не волимо своје сроднике, али како Мађари и Пољаци нису никакви сродници, онда могу да се воле. То потиче из историје. Имали су заједничке династичке везе и нису се никад борили једни против других, чак су заједно и против различитих непријатеља ратовали. Шездесетих година појавио се нараштај у Мађарској под називом аутостопери. То су били људи који су одлазили у Пољску стопом, на џез фестивале којих није било у Мађарској и то је за њих била културна средина. Читава генерација је толико била заинтересована за пољски филм, па се створила армија људи који обожавају ту културу.

Да ли се ваше културе и политике данас прожимају?

Док нисмо били у Европској унији, свако је имао своје интересе, али сада се поново односи успостављају на чудан начин. Спајају се пољска десница и мађарска десница и међусобно се посећују. У Будимпешти постоји „навијачка продавница“. Навијачи хулигани су рекли да су поносни на то што су и отворена је продавница где се продаје пољска одећа за хулигане – маске, штитници за зубе, фантомке… И још боље, појавила се у мађарском језику пољска реч „макљажа“ која није постојала јер ни појам није постојао, па су узели из пољског реч која означава тучу на брисаном простору. Тако да је то начин како пољска култура улази у Мађарску.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *