Круна „Бразилског квинтета“

Пише Наташа Анђелковић

Роман бразилског писца Алмина европска критика поредила је и са Прустовим „Трагањем за изгубљеним временом“ и  Џојсовим омажом Даблину у „Уликсу“ 

Мало је бразилских писаца који су се „одомаћили“ међу нашом читалачком публиком. Поред реалисте Маћада де Асиса који твори светску историју књижевности раме уз раме са Флобером, или култног двадесетовековног писца Жоржа Амадоа, већег одјека нису имали други писци ове велике и важне књижевности, а посебно не савремени писци. У збиља великом књижевном простору ове земље и овог језика није ни лако издвојити писца који ће бити довољно универзалан да га разумеју прекоокеански читаоци, али и довољно локалан да би се из његове прозе могла спознати специфична боја и дух овог поднебља и ове културе.
Роман Слободан град, који је пред нашим читаоцима, заправо је последњи део „Бразилског квинтета“ – Алминових пет романа који кроз различите теме и приче сликају савремени Бразил, с повременим освртима и на његову историју. Како делови квинтета нису међусобно повезани, преводили су се често на стране језике, па их је и европска критика поредила са Прустовим Трагањем за изгубљеним временом, Џојсовим омажом Даблину у Уликсу или Дареловим Александријским квартетом. Иако је ерудиција Жоаоа Алмина као професора филозофије на интернационалним универзитетима неспорна, уочљиво је да, макар у Слободном граду, његов захват ове теме (својеврсни портрет једног града и једне земље) нема ту ширину коју су умели да дају ови његови велики књижевни претходници. Оно што приповедача нагони да прича причу јесте вишеструка енигма и магичност Слободног града, својеврсног временског предграђа будуће престонице, Бразилије. Зидање града тамо где иначе нема трагова људског живота има у себи нечег истовремено неприродног и митског. Као што су према различитим легендама приликом постанка света специфичним одлукама настајали градови на необичним местима уз разне тешкоће, тако је и Бразилија, као данас можда најмлађи град, настала усред прашуме, онда када су већ сви светови и градови одавно били измишљени. Како је тешко очекивати да вештачки и плански постављен град може имати своју душу и своју причу, приповедач нам показује да се тај дух и мит крију управо у привременом граду, сачињеном од дрвених барака и блатњавих улица, који је постао дом оних који су Бразилију градили. Прича о Слободном граду и Бразилији за приповедача који се сећа свог детињства тамо је прича о његовом оцу.
Политичке игре и пословне махинације у које је његов отац био укључен, обавијене су и криминалним велом за који син није до краја био сигуран да ли је прекривао и његовог оца. Одрастајући са оцем и две тетке од којих је једна строга католкиња а друга социјалисткиња и илегална револуционарка, дечак почиње да из двоструке перспективе сагледава идеју очевог пословног успеха заснованог на јефтиној куповини голе, прашњаве земље и поновној продаји таквих парцела по ценама које расту заједно са градом што се у прашуми гради. Пословање без пореза и сива економија која почиње да буја у експерименталном граду уз подршку војних власти, и кад изазове моралну осуду од стране приповедача, она не излази изван историјске равни. Његов отац је радио оно што су сви радили и што је у Бразилији једино и могло да се ради. Узнемиреност што покреће јунака јесте сазнање о могућем злочину који је отац починио. Задирање у судбину необичног момка Валдивина и његове смрти под неразрешеним околностима, заправо је иконично сликање занесености и идеала који су могли да граде светове а који су у томе били спречени од стране оних што су тих идеала лишени…
Бразил о којем у овом роману читамо је „бразилски“ пун кише и прашине, јаре и припеке, страсти и темперамента, али је и универзална слика људских порока, глади за животом, за лепим и праведним.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *