Кратка повест о прогањаном и прогонитељима

Пише Дејан Ђорић

Насликао је нека од дела која највише улазе у карактер народа као што је слика „Срби“. Изложба „125 призора“ приређена у београдској Галерији Културног центра 1974. забрањена је, као што је изложба 1979. године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ изазвала сто двадесет напада у новинама, на радију и телевизији

Ове године је јубилеј деведесет година од рођења сликара, писца, филмског и позоришног радника, теоретичара и академика, Миће Поповића. Осим Националне галерије у Београду (познатије под популарним именом Галерија код позоришта) ниједна установа није озбиљније обележила тај датум, а требало је да то учини најпре Српска академија наука и уметности.

ЗАНЕМАРИВАЊЕ ТРАЈЕ На нашу срамоту, чак је Министарство културе одбило да на било који начин помогне активност прославе јубилеја, укинувши средства и за изложбу „Перспективе“ коју поменута Галерија традиционално четири деценије организује у циљу представљања најбољих младих уметника дипломаца. Мића Поповић је био најпрогањанији уметник у Титово време а и сада траје његово ниподаштавање. Поставља се питање с којим се правом администрација Министарства културе усуђује да суди о оваквом уметнику, да процењује да ли заслужује ретроспективну изложбу, бацајући новац на крајње сумњиве пројекте младих, непознатих или лоших уметника. Такво скандалозно, неодговорно понашање, очигледно намерно води затирању српске уметности одозго и незамисливо је у било којој европској земљи. За ликовну уметност се ништа не мења доласцима нових министара.

[restrictedarea]

Неправду делимично исправља Мирослав Родић, историчар уметности и директор Националне галерије. Омогућио је да се изложе слике из уметничке колекције Атлас групе, од којих се неке могу први пут видети. Захваљујући Атлас групи сачувана су капитална дела овог европски значајног сликара. Збирка ове групације очигледно се не заснива на постмодернистичким крајње сумњивим вредностима, на мноштву потпуно безвредних дела која чине нпр. Телекомову колекцију, већ на највишим досезима српске, југословенске и европске уметности. У смислу озбиљности изложби које организује, Родић је за писца уводног текста у каталогу и за анализу свих изложених дела ангажовао Милицу Живадиновић. Она је најбољи познавалац живота и дела Миће Поповића, сликарка која је са највишом оценом докторирала на Универзитету у Паризу, одбранивши рад о овом уметнику. Њен докторат треба да објави на француском издавачка кућа „L’Age d’Homme“, добијена је подршка француског Националног центра за књигу, а следеће године планирано је и српско издање. Један од разлога успеха ове изложбе и студије Милице Живадиновић је у међународном угледу Миће Поповића. Био је први српски сликар са којим је нека париска галерија склопила уговор, имао је самосталне изложбе у Паризу 1952, 1953. и 1958, у Лондону 1954. и у Хагу 1956, био је 1982. гостујући професор на Њујоршком државном универзитету, о њему се као дисиденту знало на Западу а 1989. немачки историчар уметности Хајнц Клункер у Лондону је објавио једну од неколико њему посвећених монографија. Ретроспективну изложбу овог сликара у Галерији САНУ 1983. године видело је пола милиона посетилаца, највише због славе забрањиваног уметника која га је целог живота пратила. Он се већ на Ликовној академији супротставио диктату социјалистичког реализма, напустио предавања и отишао у Задар са групом уметника да слика слободно и „по природи“. Сви чланови Задарске групе били су избачени са Ликовне академије, па враћени, осим Миће Поповића. Подржао га је једино Иван Табаковић, дајући му приватно часове. Крајем четрдесетих и почетком педесетих ушао је у најужи круг дисидената који су се окупљали у улици Симина 9а. Надзирани од полиције, Мића Поповић, Живорад Стојковић, Борислав Михајловић Михиз, Добрица Ћосић, Лазар Трифуновић и Антоније Исаковић постали су касније најутицајнији интелектуалци и уметници у нашој средини и чланови САНУ. Поповић их је насликао на слици „Хексагонални простор“ из 1970. Постављена у галерији у виду шестоугаоника, била је звучно надграђена наснимљеним гласовима представљених личности па је реч и о једном од првих наших мултимедијалних дела. У његовом атељеу на Старом сајмишту 1954. први пут је изведена Бекетова драма „Чекајући Годоа“ која тада није могла да се прикаже ни у једном београдском позоришту. Прошавши фазе апстрактног сликарства и енформела, 1971. изненадио је јавност потпуним заокретом ка фигурацији којој ће остати веран до краја живота. Често је на платнима аплицирао објекте, настојећи да слику прошири ка трећој димензији.

ПОРТРЕТИСТА НАЦИЈЕ Насликао је нека од дела која највише улазе у карактер народа као што је слика „Срби“. Изложба „125 призора“ приређена у београдској Галерији Културног центра 1974. забрањена је, као што је изложба 1979. године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ изазвала сто двадесет напада у новинама, на радију и телевизији. Мића Поповић је био један од „последњих изданака светске ангажоване уметности која је, осим друштвене побуне и уметничког достигнућа, користила и хумор“, каже ауторка текста у каталогу ове изложбе. Властодршце је представљао као мајмуне а на забрањеној изложби „125 призора“ Тита, те године проглашеног за доживотног председника СФРЈ, сместио је у друштво холандске краљевске породице. Раскош „црвеног краља“ на „Свечаној слици“ била је у контрасту са бројним представама у тој поставци наших несрећних и у свету погубљених гастарбајтера, бордела са проститукама, мртвих природа са устајалим хлебом… Приказавши наличје самоуправљања и беду радника у Југославији, Мића Поповић је једини у тој држави, уз Милића од Мачве, био цензурисани сликар. На тој изложби требало је да публика види и слику „Ричард Титовог лика или животињско царство“ која је касније нестала а сада се може први пут видети. Ричарду Бартону, од Тита лично одабраног да га глуми у филму „Битка на Сутјесци“, маршал на слици показује раскош свог приватног зоолошког врта на Брионима са којих би у тренутку руског напада глисером за сат времена могао да побегне у Италију. Капитална критика српске стварности је и Поповићева слика „1. мај 1986. или Распеће Ђорђа Мартиновића“. Као један од аутора и потписника Меморандума САНУ, напао је Титов режим за дефаворизовање Србије и распад Југославије. У духу великих Гојиних политичких слика представио је, у виду цитата распетог Светог Филипа Хоза де Рибере, српског сељака Ђорђа Мартиновића кога су Шиптари силовали а потом му гурнули флашу у дебело црево. Власт приказана у лику полицајца са пендреком на леђима је присутна само у својству посматрача и нема намеру да интервенише.

У свом том лудилу око овог и на западним гостовањима од Титове полиције надзираног уметника као да има система. Мића Поповић је вероватно последњи велики европски политички сликар чије се дело не може разумети без политике, који је сјајан ликовни занат па и апстрактни енформел унео у критички засновану реалистичку фигурацију. Премда је био противник социјалистичког реализма, користио се истим средствима, његово сликарство само је вид идеолошки другачије усмереног соцреализма. Био је члан СКОЈ-а, борац 45. српске ударне дивизије, члан Комунистичке партије Југославије, као Лазар Трифуновић и већина дисидената из Симине 9а. Одмах после избацивања са Ликовне академије, омогућено му је да 1950. приреди велику самосталну изложбу у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ а био је и међу првим југословенским грађанима који су добили пасош.

ПО МЕРИ РЕЖИМА? Награђен је већином домаћих награда, несметано је организовао изложбе у земљи и свету, био биран за нашег представника на великим интернационалним смотрама, режирао филмове и позоришне представе, објављивао књиге а о њему је за живота публиковано шест монографија. Стиче се утисак да је Мића Поповић био дисидент по мери режима, после сваког „испада“ као да је био награђен још већом изложбом, атељеом, чланством у САНУ… Једини прави андерграунд и политичка опозиција у то време била је група „Медиала“, усмерена против источних као и западних вредности. Дадо Ђурић који је, као Урош Тошковић и Љуба Поповић, тада гладовао, презирао је сликарство Миће Поповића, као што старији сликар никада због својих политичких уверења попут Леонида Шејке није био пребијан у затвору. „Медиала“ је нешто друго од групе у Симиној 9а.

Поменимо и кључну проблематику која опус Миће Поповића доводи у питање на други начин. Др Миодраг Ђорђевић, прослављени уметнички фотограф, најближи пријатељ овог сликара, заправо је коаутор многих Поповићевих слика, јер су оне израђене по његовим фотографијама. Ђорђевић је за те потребе израдио десетине фотографија великог формата, а пошто је и сам изванредан уметник, омогућио је Мићи Поповићу да преузме готова решења. Слично је, по фотографији Љубинка Кожула, настао један од најбољих портрета овог академика. О томе се веома мало зна и те чињенице немају у виду ни писци монографија и текстова о Мићи Поповићу.

НЕЗАМЕНЉИВО Успешан рад појединих институција често се заснива на способностима једног човека. Иза вишедеценијске излагачке активности београдске Националне галерије, популарно назване Галерија код позоришта, стоје упорност и труд историчара уметности и директора Мирослава Родића. У техничком и програмском смислу обновио је ову стару и угледну државну галерију. Организује ретроспективне изложбе старијих српских уметника и публикује текстове истраживача чији се магистарски и докторски радови односе на кључне појаве у нашој уметности. Родићев труд је незаменљив у време неделовања водећих институција.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *