Крај независног извештавања о „Фукушими“

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Док се одвијала нуклеарна драма, ударна вест у јапанским медијима било је рођење бебе панде. У међувремену је младунче угинуло, али то није вест, као што није вест ни страдање америчких маринаца озрачених током акције спасавања оштећене нуклеарке

Догађаји који су уследили након земљотресом изазваног цунамија у Јапану 3. новембра 2011. не указују само на неодговорност компаније ТЕПКО, власника нуклеарке, нити се могу ограничити на критику спреге владе и нуклеарног лобија, већ се морају посматрати у ширем контексту. Бројни недостаци у конструкцији и режиму рада нуклеарке нису карактеристични само за „Фукушима Даичи“ електрану. С истим проблемима се суочавају и 23 нуклеарке у САД, а једини начин на који их Nuclear Regulatory Commission решава је уручивање отказа сваком ко јавно изнесе забринутост због стања у том сектору.

 

ПОИГРАВАЊЕ СА ЖИВОТИМА Што се тиче „Фукушиме“, трагедија је започела кваром система за упумпавање воде неопходне за расхлађивање реактора, што је довело до топљења језгра нуклеарног реактора. Радиоактивни облак је оставио траг широм планете, алармирајући мрежу контролних пунктова да унисоно започну са умањивањем података о опасности до потпуног искључења мерних инструмената.

Арни Гундерсен је са независном групом стручњака одмах алармирао светску јавност, забринут због „дилетантског поигравања са људским животима“ компаније и јапанске владе, уз подршку строго контролисаних медија. Гундерсен тврди да се искључиво ради о чувању угледа нуклеарне индустрије, што је омогућило да случај преузме ТЕПКО, „компанија нестручна и некомпетентна за санацију хаварије с каквом се човечанство још није срело“.

Јавности је приказан пропагандни анимирани филм у режији компаније, са детаљима операције измештања горивних шипки (fuel rods) из оштећеног базена у јединици бр. 4, ван објекта на „безбедније“ место.

У филму се не види да су шипке и контејнери оштећени и затрпани шутом, нити је наговештена могућност да се шипке при вађењу заглаве. Евентуални лом би довео до катастрофалне ланчане реакције а неки од земљотреса који се у сваком случају очекују могао би да поломи већ оштећену конструкцију на коју су постављени кранови за извлачење шипки.

Док ТЕПКО у филму поручује Јапанцима да ће бити обавештавани о току операције и на време алармирани, уколико се нешто непријатно догоди, у стварности већ хапсе инжењере који јавно изражавају сумње у „санациони пројекат“. При том се прећуткује чињеница да ТЕПКО нема новца за тако обимну реконструкцију и да ће се трошкови свалити на плећа јапанског народа.

[restrictedarea]

КОНТАМИНИРАНА ВОДА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ Гундерсен упозорава да је од козметичког измештања шипки из јединице бр. 4 ургентније обезбеђивање осталих јединица (1,2,3) што наводи на помисао да се ради о пуком замајавању јавности и стварању илузије да се нешто ради. „Ако желимо нешто да урадимо, пре чишћења рушевина треба почистити ТЕПКО са лица места“.

Велики проблем (у филму га не спомињу) представља вода. Директор пројекта за надзор над радом реактора Пол Гинтер тврди да се контаминирана вода испушта у океан од 2011. „Уколико се настави са досадашњим свакодневним изливањем 300 тона воде у океан, читав Пацифик ће у року од пет година бити контаминиран. Притом се свакодневно подземним каналима испод нуклеарке упумпава у постојеће хаварисане базене 400 тона воде која се спроводи даље у на брзину направљене контејнере, чији број већ прелази 1000. Растућа количина контејнера, у којима се већ налази милион тона воде, статички угрожава читав простор око хаварисаног објекта. Контејнери су направљени у облику велике челичне буради, састављене од прстенастих наставака са гуменим и пластичним умецима и спојницама, кроз које је почела да цури радиоактивна течност. Према прорачунима експертског тима, до сада је исцурило три стотине тона контаминиране воде а контејнери неће моћи да издрже дуже од четири године. Додатну опасност представља одабрана локација за смештај контејнера: налазе се на узвишењу изнад обале, што би у случају земљотреса довело до изливања читавог садржаја у океан.

ТЕПКО изјављује да је брига око квалитета контејнера непотребна, с обзиром на то да они у сваком случају предвиђају испуштање контаминиране воде у Пацифик – „Не мислите ваљда да ћемо је вечито чувати.“ У међувремену, дуж обала Аљаске већ се осећају последице контаминације која се шири према западној обали Канаде, САД и обалама северног Мексика, узрокујући уништавање биосфере.

Нико не решава проблем бујица које се неометано сливају на простор нуклеарног комплекса, носећи у океан контаминирани материјал. Одбијен је и предлог нуклеарног инжењера Арнија Гундерсена да се контаминација океана ублажи копањем дренажних ровова ради преусмеравања бујице. Компанија је изнела аргумент да ће то „много да кошта“. ТЕПКО је лансирао у јавност „јефтинију“ идеју: изградиће зид од леда. Нејасно је одакле ће добијати енергију за хлађење и на који начин ће то деловати, али представа мора да се настави.

 

Рукопис Агенде 21 Највећи стручњаци из ове области су се у међувремену самоорганизовали и послали апел УН, тражећи да ова организација преузме случај не би ли се мобилисали сви који могу да помогну како стручно, тако и финансијски. Мајкл Шнајдер предлаже оснивање међународног тима који би ставио под контролу и јапанску владу и ТЕПКО уз формирање транспарентне отворене експертске мреже.

Реакција државе на апеле уследила је пре неколико дана: објављено је усвајање Закона о забрани независног извештавања о ситуацији у „Фукушими“, уз образложење да се ради о „заштити националне безбедности“. Према новом закону влада може без образложења да приведе и ухапси било кога у циљу спречавања независног извештавања јавности. Ово је учињено у интересу власника нуклеарке, чији је једини циљ да смањи трошкове. ТЕПКО је због тога преузео на себе организацију рашчишћавања рушевина и санације, што је компанији омогућило да склапа уговоре са сумњивим фирмама које ангажују необучену радну снагу, користећи робове новог светског нуклеарног поретка за рад у ужасним условима, уз неадекватну заштиту.

У овој скандалозној одлуци препознајемо рукопис Агенде 21, која сугерише држави дерегулацију сопственог законодавства, како би се омогућило компанијама да се понашају као држава у држави.  Против закона је подигао глас и правни експерт Таро Јамамото, тврдећи да се ради о својеврсном државном удару, препознајући знаке оживљавања нацизма у Јапану, док  угледни часопис „Асахи Шимбун“ овај правни акт упоређује са законом донесеним у тоталитарном Јапану који је довео до Перл Харбура: „Ово ће бити крај независног извештавања о „Фукушими“. Глобални принцип дерегулације у овом случају ставља у опасност читаво човечанство а Јапанцима је – због културолошких специфичности – очигледно лако манипулисати. То се може видети и на основу изјаве бившег градоначелника Токија Шинтароа Ишихара (тесно везаног са нуклеарном индустријом) да је „за трагедију у „Фукушими“ крив јапански народ. „Фукушима“ се догодила као божја казна.“

Очигледно је да се у послове око „санирања проблема у „Фукушими“ укључио и организовани криминал, с обзиром на то да је дошло и до крађе радиоактивног материјала за израду прљавих бомби. Новим законом власт је обезбедила маневарски простор за овакве криминалне радње, омогућивши прикривање последица корпоративног самовлашћа.

 

НАСИЉЕ НАД ПРИРОДОМ О димензијама угрожености нације говоре извештаји АФПС објављени у јапанским новинама из  којих се види да је у литру подземне воде пронађено 32.000 бекерела радиоактивне супстанце а безбедном се сматра вода која садржи 10 бекерела. Два дана након што је ово објављено, World Nuclear Association је тражила од  аутора чланка да повуче причу  „због притиска јавности на агенцију да потврди информацију“.

До очију Јапанаца нису стигле ни фотографије Најџела Ковингтона, на којима се виде стотине насуканих китова дуж обале, док је локално становништво убеђивано да је риболов безбедан. Људи су јели рибу из океана, у који је дневно убацивано 300 тона контаминиране воде.

Савесни јапански пољопривредници очајно поручују да их је срамота што производе контаминирану храну, која ће убијати људе широм света, указујући на монструозан споразум САД и Јапана којим се дозвољава извоз прехрамбених производа уз задржавање ознаке „биолошки гајено“. Док се одвијала нуклеарна драма, ударна вест у јапанским медијима било је рођење бебе панде. У међувремену је младунче угинуло, али то није вест, као што није вест ни страдање америчких маринаца са брода „Роналд Реган“ озрачених током акције спасавања оштећене нуклеарке. Брод се у том тренутку налазио у јапанским водама, па је на молбу јапанске владе позајмио систем за пумпање воде, убеђујући Американце да нема радијације. Тек кад је у војној бази „Јокосука“ детектована радијација, морнари су схватили да јапански званичници лажу. У игру се својевремено укључила и српска влада, понудивши помоћ наших ватрогасаца у гашењу пожара у „Фукушими“.

Пол Цимерман, аутор књиге „Буквар о уметности обмане“ упозорио је да су научници, улазећи у свет атома, оживели отровно семе и да ослобађање атомске енергије на нашој Планети представља врхунско насиље над редом у природи. Он закључује да су елите које одлучују о томе или незналице несвесне последица или намерно расејавају радијацију не би ли смањили светску популацију.

[/restrictedarea]