Коју државу убија Б92?

Пише Миодраг Зарковић

Најизвиканија телевизија свих времена понела се према хапшењу осумњичених за убиство Славка Ћурувије сасвим супротно од његове ћерке Јелене, што ће рећи – без трунке обзира

Као родитељ, Славко Ћурувија је изгледа обавио ваљан посао. Његова ћерка Јелена, наиме, дала је изјаву телевизији Б92, поводом вести о хапшењима везаним за убиство њеног оца, и у том двоминутном прилогу је деловала крајње смирено, разборито и разумно. Неко други би на њеном месту можда подлегао каквом не баш достојанственом узнемирењу, које, ма колико било разумљиво или оправдано у датим околностима, свакако не би било пријатно за гледати, али је Јелена Ћурувија оно што је имала да каже изговорила без трунке хистерије. С којим год осећањем да је дочекала вест о хапшењима, то осећање није јој нимало помутило здрав разум, нити је нарушило њену пристојност – ону пристојност чији се темељи стичу искључиво правилним васпитањем.
Прилог са Јеленом Ћурувијом је, авај, истовремено био и једини одмерени садржај на ту тему на Б92 тог дана. Оно што је Јелена могла да покаже јавности, али ипак изабрала да задржи за себе, слободу да испољавају дрзнули су се да узму новинари најизвиканије телевизијске куће у историји човечанства. Преузели су на себе улогу ожалошћених, али и улогу тужилаца, па и судија, који имају право не само да дају коначну реч већ и да целом друштву намећу обавезне поуке.
Било је и трагикомичних примера у тој безглавој галами „деведесет двојке“. Тако је њихова новинарка Јелена Каранац разговарала са колегом и уредником „Новог магазина“ Војиславом Туфегџићем, који из непознатих разлога и даље ужива углед вајног стручњака за полицијска и криминолошка питања (то је један од оних необјашњивих, ничим поткованих закључака, који се провлаче већ двадесетак година а да их нико малко не преиспита). Разговор је обављен управо у улазу у којем је Славко Ћурувија убијен, испред табле којом је обележено то место, а Туфегџић је гледалишту понудио уобичајено и предвидиво ништа; али, треба нагласити „прибраност“ Јелене Каранац, која је прилог закључила „подсећањем“ да је Славко Ћурувија био власник „Недељеног телеграфа“ и „Европљанина“, као и да је у тренутку убиства био у пратњи Бранке Ћурувијe! Ево зато неколико појашњења за колегиницу Каранац: 1) Ћурувија је био власник „Дневног телеграфа“, а не недељног, што је, упркос сличности у називима два издања, поприлична разлика, коју би поготово морао да зна један новинар, и 2) са Ћурувијом је у кобном часу била Бранка Прпа, која нити је била у браку са покојником, нити је носила његово презиме, па нема никаквог разлога да је неко ословљава са Бранка Ћурувија.

[restrictedarea]

Ипак, рад Б92 је тог дана – реч је о уторку, 14. јануару – одлазио и много даље од трапавог незнања какво је испољила Јелена Каранац. Много је опасније било оно олако и рафално сипање најтежих оцена, којем су прибегли буквално сви који су извештавали о хапшењу. Заједнички би те оцене могле да се опишу на следећи начин: „Сви су и све време знали да је држава та која је убила Ћурувију“.
Одавно затрована, српска јавна позорница као да није у стању да препозна колико је овакав речник штетан, па и погубан. Зато би ваљало ставити све то у шири контекст, који врло често баца право светло на иначе издвојене појаве. На пример, запитајмо се како би изгледало када би гласила истим речником извештавала о бесплодној истрази о убиству Милана Пантића, дописника „Вечерњих новости“, који је практично на кућном прагу устрељен 2001. године.
Од убиства Пантића прошло је непуних 13 година, а за тај злочин још нико није одговарао, нити је ико ухапшен. Следећи логику Б92 из случаја Ћурувија, то би неминовно значило да је и Пантића „убила држава“, јер само држава, или неко у њено име, може да безмало 13 година кочи истрагу и спречава опипљиве резултате. Истина, око Пантићеве смрти има нешто мање живописних података него око Ћурувијине – рецимо, Пантића није пратила Државна безбедност, или макар не постоје сазнања о томе – али чињеница да до дана данашњег није откривено ко је усмртио Милана Пантића није ништа мање речита него слична чињеница везана за смрт Славка Ћурувије. Макар би та подударност, ако већ не људскост, налагала да се према ова два злочина јавност односи на исти начин. Што би, следствено, значило да се и у једном и у другом случају користе једнаки изрази, као и оптужбе једнаке „специфичне тежине“.
Колико сећање служи, међутим, нико никада није на Б92, или на некој другој националној фреквенцији, довео било државу, било њене службе у везу са ликвидацијом Пантића. Да ли можда због тога што се држава из 2001. године, у којој је ведрио и облачио национални „кризни штаб“ познат под називом ДОС, у проевропским гласилима доживљава и представља другачије него држава из 1999? Да ли зато што је држави из 1999. године намењена знатно другачија, мрачнија улога у историји него држави из 2001. у којој је један новинар главом платио своје поштење и честитост? Да ли због тога што су, за разлику од ратне 1999, године 2001. српским безбедносним службама дрмали кадрови који и данас уживају неприличну моћ и нездрав утицај, створен на основу блискости са одређеним страним амбасадама?
Шта год да јој је разлог, ова разлика у односима према два суштински истоврсна злочина указује, можда и јасније него ишта друго, на злоћудну природу постпетооктобарске идеологије. У тој идеологији, прворазредни значај придаје се само оним друштвеним догађајима и појавама које се могу искористити против баука званог „деведесете“. Због тога, Б92 никада неће звати у госте стручњаке који би разматрали одговорност државних служби за нерасветљавање убиства Милана Пантића, као што никада неће окренути камеру ка Пантићевој породици и приказати како се они носе са трагедијом и неправдом.
„Ко контролише прошлост контролише будућност; а ко контролише садашњост контролише прошлост“, написао је Џорџ Орвел још средином прошлог века, имајући у виду тамошњу, британску тајну службу и њену доктрину. Држање Б92, чији се новинари масовно обучаваше управо у Британији, доказује да је та доктрина на снази и данас.

[/restrictedarea]