Кличко би да нокаутира историју

Пише Сергеј Белоус

Бивши боксер наставља са бисерима, овог пута ударио је на то како се у Украјини назива Други светски рат, али чак и фамозни Збигњев Бжежински признаје да је Америка немоћна у погледу кијевских протеста

Кијевски „Евромајдан“ све више разочарaва проевропске активисте и украјинске националисте, који са тугом констатују погоршавање услова за протестовање (нарочито се жале на лош квалитет бесплатне хране) а драстично мањи број учесника очитава се по томе што чак половина припремљених шатора зврји празна, док истовремено расте проценат бескућника и пијанаца. Али, због сличних критичких изјава, из странке „Отаџбина“ Арсенија Јацењука избачен је посланик (бивши министар одбране) Анатолиј Гриценко. Љут због искључења, Гриценко је открио да је Јацењук могао да прислушкује све фреквенције специјалних полицијских јединица „Беркут“, односно да су вође опозиције све време знале унапред шта спрема полиција, укључујући намеру да рашчисте централни кијевски трг фамозне ноћи 30. новембра, али да нису прстом мрднуле да спрече сукобе. Што само још једном потврђује да је тај фамозни ноћни сукоб директно одговарао опозицији (о чему је „Печат“ писао).

У исто време, Виши административни суд Украјине одбио је да укине одлуку парламента о амандману у Пореском кодексу, који Виталија Кличка онемогућава да се кандидује за председника, јер има немачку боравишну дозволу. Посланик владајуће „Партије региона“ Ана Герман препоручила му је да се одрекне те дозволе да би стекао право учешћа у изборној трци, али се чини се да је за њега „Deutschland über alles“. О томе сведочи и његов последњи бисер – поносно истичући да је живео у Немачкој 10 година, бивши боксер је изјавио: „Ако говоримо о интеграцији у Европску унију, ми тамо морамо да уђемо с новим погледима на свет, без стереотипа  совјетске прошлости. Зашто у Немачкој и у целом свету постоји Други светски рат, а само код нас Велики отаџбински? Ја сматрам да то није исправно. Те отаџбине више нема и говорити ‚Велики отаџбински рат‘ није коректно, нико вас неће разумети у свету.“ У наведеном контексту није чудно што је Кличко, уместо да прихвати логичан савет, кренуо да тражи „правду“ у Европском суду за људска права!

[restrictedarea]

Украјинска опозиција све чешће је мета критике и због несхватања међународног контекста „Евромајдана“ и знатно измењених геополитичких прилика. Добар пример је интервју једног од нових високих званичника министарства спољних послова Немачке Гернота Ерлера, који је подвукао важност стратешког партнерства с Русијом, уз признање да није могуће „једноставно игнорисати многовековне односе између Украјине и Русије“. Он је указао и да иницијативу Пољске о „додељивању Украјини перспективе уласка у ЕУ“ не подржавају многе земље ЕУ. Ерлер је чак критиковао бившег шефа дипломатије Гвида Вестервелеа због посете „Евромајдану“, називајући је „нонсенсом“, а на примедбу новинара да је то урадила и Кетрин Ештон узвратио је: „Како је могуће предлагати себе за посредника који, очигледно, заузима само једну страну? То не изазива поверење. У Украјини је ЕУ направио превише погрешних процена.“

Бивши амерички амбасадор у Кијеву Џон Хербст, сада шеф Центра за сложене операције Националног универзитета одбране САД, који се сматра једним од најутицајнијих стручњака за Украјину, рекао је да тренутно нема ниједног значајног разлога за оставку Виктора Јануковича: „Данас они који протестују на Мајдану немају критички али и ни реалистички циљ, који би прихватила већина Украјинаца. То је главна разлика од 2004. године и то је разлог садашњег ћорсокака“, закључио је он.

Најјача у низу отрежњујућих порука је изјава америчког спољнополитичког стратега Збигњева Бжежинског листу „Украјинска истина“ (лист је прошле седмице вратио стари назив; кад су отпочеле „проевропске“ демонстрације, изнебуха се био преобратио у „Европску истину“). Бжежински је рекао: „Ми нисмо у могућности да променимо политичку реалност. Влада Украјине је у рукама личности за које је зависност од Русије кориснија него политичка неодређеност повезана с приближавањем Европској унији.“

Како изгледа та „зависност“? Индиректно је одговорио саветник руског председника Сергеј Глазјев. Он је проценио да заједнички програми Украјине и Русије у авионској и атомској индустрији, ракетно-космичкој грани, у металургији, у железничкој и транспортној машиноградњи достижу око 50 милијарди долара. Остварење тих програма значи добијање 12 милијарди долара чистог прихода у државни буџет годишње, што ће омогућити ослобађање дефицита платног биланса и добијање додатних средстава за економски раст. Чини се да све ово ипак претеже у односу на „европске вредности“, зар не?

[/restrictedarea]

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *