Како је Русија сачувала љубав према Отаџбини

Пише Наташа Јовановић

Русија је 1917. године одбацила не само монархију и приватно власништво него и породицу, религију, појам Отаџбине – речју, одбацила је моралне основе. Све до доласка Стаљина…

Сусрети чланова Међународног иљинског комитета са српским културним посленицима који су одржани у октобру 2013. године у Србији чини се да су постали прекретница у развоју неформалних српско-руских пријатељских веза (овом сусрету „Печат“ је посветио текст „ Између Аве Јустина и Светог Николаја“). Убрзо после тога, на позив Међународног иљинског комитета, српски научници и културни делатници боравили су у Москви и учествовали  на научној конференцији „Панаринска читања“ на Московском државном универзитету „Ломоносов“, где су имали сусрет и са уметницима Бољшог театра. У Москви је и младим српским политичарима уприличено дружење са руководством партије „Родина“.

Због тога дајемо реч човеку који је био и учесник и организатор поменутих догађања, копредседнику Међународног иљинског комитета Александру Михаиловичу Шарипову, доктору историјских наука, члану Удружења књижевника Русије, познатом патриотском делатнику и вероватно највећем познаваоцу наслеђа великог руског мислиоца XX века, Ивана Иљина.

 

БИЛО ЈЕ ТОГА И РАНИЈЕ… „Ми данас живимо у преломној етапи нове фазе глобализације (која је почела још у XIX веку) везане за развој науке и технологије и нове могућности комуникације. И тада још, крајем XIX века, руски научник Николај Данилевски изнео је доктрину о цивилизацијама. У свом фундаменталном делу „Русија и Европа“ руски научник је показао да главни актери историјских процеса нису само појединачнe нације и државе – него и саме цивилизације.

Сви народи, сматрао је он, који су живели и живе на земљи, у својим државама, припадају некој великој цивилизацији. Оснивач теорије о цивилизацијама издвојио је руску цивилизацију као једну од водећих, која има историјску перспективу и која уједињује руски народ (Великорусе, Малорусе и Белорусе). Иван Иљин, велики мислилац XX века, сматрао је да је српски народ најближи по духу руској цивилизацији, због чега су руски монарси увек активно учествовали у судбини српског народа – од Ивана Грозног до цара Николаја II. Није случајно да је само Краљевина СХС радо прихватила милионе руских људи протераних после руске трагедије 1917. године, када су револуционари-интернационалисти преузели власт у Русији.

Захваљујући радовима западних научника који су обележили XX век, попут Тојнбија, Хантингтона и других, данас је теорија о цивилизацијама прихваћена у главним научним институцијама и међу политичким елитама водећих држава света. Данас знамо и за постојање  западноевропске, источнокинеске, арапске и других цивилизација. Требало би знати да је велики Арнолд Тојнби писао о водећој улози религиозног фактора у формирању напредних цивилизација и оно што данас зовемо западном цивилизацијом, он је звао хришћанском. Данас Европа која одбацује свој хришћански идентитет, губи могућност, слаби свој стваралачки и културни развој, јер изван духовно-религиозне основе, по уверењу Данилевског, Тојнбија и Иљина – националне цивилизације немају креативне перспективе. Данас се у то можемо и сами уверити само ако погледамо какве су аспирације присталица потрошачке идеологије (од марксиста до екстремних либерала) који одбацују све традиционалне исконске вредности, вредности које су се увек оснивале и које једино могу и нићи на темељима духовно-религиозних културних традиција. Они одбацују религију, породицу, чак и пол… Међутим, било је тога и раније.

[restrictedarea]

Русија је 1917. године одбацила не само монархију и приватно власништво него и породицу, религију, појам Отаџбине – речју, одбацила је моралне основе. Тек средином 30-их година Стаљиново руководство је променило марксистичко учење и оштро развило идеолошке оријентире у правцу „совјетског патриотизма“ и заштите породичних вредности. Управо зато данас имамо такав однос према Стаљину чак и у савременој Русији. Замислите само да је све до 1934. године у Русији било забрањено предавати историју Русије у школама, реч патриота се кривично кажњавала, а по градским улицама је удружење „Доле стид“ организовало догађаје сличне данашњим геј-парадама, са оргијама. Одједном, десило се да љубав према Отаџбини, љубав и уважавање према оцу и мајци превагне. Да није било те промене, да ли би совјетско руководство могло зауставити Хитлерову инвазију?

 

ЈЕВАНЂЕЉСКА ТРАДИЦИЈА Данашња Европа заборавља да су управо хришћански принципи били мотив за формирање култура њених народа. Такође, високо уважавање према личности, човеку, води порекло из јеванђељске традиције. Погледајте друге цивилизације  – да ли се у њима негује поштовање према људској личности? Довољно је погледати и упоредити став према пресудама о погубљењу у нехришћанским и земљама које су никле у окриљу хришћанства. Коначно, поставља се питање шта ће се догодити са земљама које изгубе свој хришћански идентитет? Данас су видљиви први плодови: разлагање моралних основа, пад наталитета и његова замена инородним лицима – емигрантима.

У Русији која је у XX веку преживела тешке верске прогоне и удар на национални идентитет данас се чине активни покушаји препорода духовних и културних основа. Наравно, то није нимало једноставан процес у држави у којој су четири поколења васпитавана у идеологији одумирања религије и нације. Па и злочиначка пљачка земље током деведесетих година прошлог века, увелико је допринела јачању антикултурних и антинационалних групација. Криминални кланови који су се тада обогатили данас имају моћне економске потенцијале и труде се да преко медија заведу људе, не дозвољавајући им да препознају своју културу, да поштују законе и постану нација. Само научна заједница и традиционалне верске конфесије организовано се противе том рушилаштву.

Поред тога, стварају се друштвене, патриотске, културне заједнице, попут Конгреса руских општина или Међународног иљинског комитета – које покушавају да помогну грађанима да себе доживе као јединствену нацију, наследницу велике културе. Сва та и слична грађанска патриотска удружења имају разумевања за религиозна начела. Такво схватање је живо и код српских патриота који се противе рушењу националног идентитета и културе. Када се сусретне национално самосвесни Србин са национално самосвесним Русом, долази до потпуног узајамног разумевања и срдачног, братског осећања духовне блискости. Вероватно су таква осећања владала срцем Ивана Иљина, руског пророка XX века, који је више пута боравио на српској земљи и због тога  увек писао о дубоком духовном јединству два православно-хришћанска народа.

[/restrictedarea]